Велика је радост за ђавола-очајање код човека (св. Варсонуфије Велики и Јован).
Нерад је мајка зла, а рад-заштита ума. Не допустимо себи да иступимо из свог благочестивог расположења. Стојмо бодро, радујући се у нади, трпећи невоље, живећи у молитви, пазећи на рукодеље, псалмопојање и читање, задржавајући тим занимањима ум од скитања по сујетним предметима (св. Теодор Студит).
Празне речи, или како кажу, пресипање из шупљег у празно, односе из срца живу веру, страх Божији и љубав према Богу (св. Јован Кронштатски).
Униније је изнемоглост душе, раслабљеност ума, занемаривање подвига, мржња према датом (монашком) завету (св. Јован Лествичник).
Униније има два облика: један гура у сан, а други истерује из келије (св. Јован Касијан).
Ништа тако не квари побожно расположење као смех, шале и празнословље (св. Јован Кронштатски).
Дрскост може бити разнолика: дрзак се може бити и речју и погледом и покретом. Услед дрскости неко пада у празнословље, па говори о светским стварима, исмева се и подстиче друге на непристојан смех. Дрскост је и то кад неко дотиче другог без потребе, кад пружа руку некоме ко се смеје, гурне га, истргне му нешто из руку, бестидно га гледа: све то чини дрскост, све то потиче одатле што у души нема страха Божијега, услед чега човек мало-помало постаје потпуно немаран (св. Варсонуфије Велики и Јован).
Ништа тако не доноси венац као борба против унинија (св. Јован Лествичник).
Душа која се налази у стању унинија верује сновима, не види унутрашњу борбу, умишљена је и заслепљена (св. Макарије Велики).
Мој је непријатељ-говори униније-сећање на смрт (св. Јован Лествичник).
Чамотиња, која се у монашком животу назива униије, редовно с времена на време напада оне који воде усамљенички живот. За време тог напада веома је корисно бавити се рукодељем и при томе се сећати покојника- ко је како умро, као и неумитности наше сопствене смрти (св. Игњатије Брјанчанинов).
Доконост и мир сматрај губитком за себе, и похитај да учиниш било шта, што би се могло тражити од нас (св. Нил Синајски).
Демон унинија раслабљеношћу и сном припрема пут демону блуда (св. Јован Лествичник).
Тешкоће на путу, препреке, раслабљеност, униније-све су то случајности које долазе и пролазе. На њих не треба обраћати пажњу. Треба им супротставити уверење да се испред налази исправан циљ и да средства која су нам дата поуздано воде ка њему. Пред тим ће се сваки немир повлачити и душа ће се испуњавати надом (св. Теофан Затворник).
Униније може бити природно-од немоћи, и униније од демона (св. Варсонуфије и Јован).
Кроз сан и униније демони отимају умилење наших срца (авва Исаија).
На дух унинија пожалите се Господу и Анђелу Чувару, и тај дух ће побећи од вас. Али све мирно трпите. То стање је један од крстова који неизбежно морамо да понесемо током живота (св. Теофан Затворник).
Кад подлегнеш унинију, певај Давидове стихове: Зашто си тужна, душо моја? Зашто ме узнемираваш? Уздај се у Бога, јер се исповедамо Њему; спасење је лица мога Бог мој (авва Евагрије).
Као што се свеже воде покваре кад се претворе у стајаће, баш тако се људска душа и тело покваре од доконости.
Ко живи испразно, тај непрестано греши (св. Тихон Задонски).
Устајући ујутру, говори самом себи: Тело, ради да би се прехранило; душо, буди трезвена да би наследила Царство Небеско.
Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости (св. Тихон Задонски).
Лењост, немар и нерад лишавају благодати (св. Макарије Велики).
Нечињење добра показује лењост, а лењост је повод за зло, саставни део зла (св. Јован Златоуст).
Онај ко је лењ за добра дела, налик је осушеној смокви и осуђује се заједно са ђаволима и анђелима његовим (Василије Велики).
Лењост сматрај за мајку зла; јер она отима добра која имаш, а не допушта ти да стекнеш она која немаш ( св. Нил Синајски).
Не љуби лењост (авва Исаија).
Не треба да живимо безбрижно у телесном спокојству, осим у оном што је најнеопходније, него се треба старати о усавршавању душе, како би дејством подвижништва била избављена из тамнице-из општења са телесним страстима, а само тело да буде постављено изнад страсти (св. Василије Велики).
Нека се постиде они који узалуд једу хлеб и пребивају у доконости (св. Јован Лествичник).
Доконост скрива сигурну смрт, будући да омогућава улаз демонима, који муче човека облачећи га у страсти. Зато псалмопојање и непрестана молитва чувају душу (св. Исак Сиријски).
Сан је последица преједања и исцрпљености (св. Варсонуфије Велики и Јован).
БОРБА ПРОТИВ УНИНИЈА
Сагрешити-то је људско дело, а очајавати-сатанско (СВ. Нил Синајски).
Број светих увек се умножава из броја грешних (блажени Августин).
Успесима се не хвали, и не очајавај кад погрешиш (св. Јефрем Сиријски).
Знај да је то демонска помисао кад чујеш: Куда ћеш побећи? Покајања немаш, опроштај нећеш добити (авва Исаија).
Очајавати, значи сам себи одузимати милост Божију, коју је Господ свакога трена спреман да нам подари (св. Филарет Московски).
Лењост обара са неба, а очајање повлачи у сам бездан дна (св. Јован Златоуст).
Очајање је јад у души пре него што душу низведе у ад (св. Филарет Московски).
Помисли које потичу од демона бивају испуњене пре свега немиром и тугом; оне се увлаче скривено и лукаво, јер се непријатељи одевају у овчије коже, то јест подстичу наоко исправне мисли, а изнутра су вуци грабљиви, те тако заводе и варају срца незлобивих оним што изгледа добро, а у ствари је штетно (св. Варсонуфије Велики).
Колико год грехова неко имао, и ма како они били велики, Бог има још више милосрђа, јер као што је Он Сам бесконачан, тако је бесконачна и милост Његова (св. Тихон Задонски).
Пошто смо се одрекли света и почели да путујемо под знамењем Крста, не окрећимо се натраг и не тражимо пролазни предах (Древни монашки устави).
Неизмерни океан гута једнако воду широке реке, која је величанствено протекла кроз многе земље, и скромне струје једва приметног потока: тако и у бездану благодати Божије ишчезавају тешки греси, упоредо са најмањим, неважним погрешкама (св. Игњатије Брјанчанинов).
Замисли искру која пада у море: може ли она да остане читава и да се поново оданде појави? Што је искра у односу на море, то је порок у односу на милосрђе Божије, па чак и много мање. Јер море, иако је велико, има границе, а човекољубље Божије је безгранично ( св. Јован Златоуст).
Блажени младић Георгије је замишљао да стоји пред Самим Господом и падао је пред пречисте ноге Његове; са сузама је молио Господа да се смилује над њим. Молећи се, он је стајао непомично, попут каквог стуба, не дозвољавајући себи никакав покрет, ни ногама, ни било којим другим делом тела, нити је очима допуштао да љубопитљиво окрећу у страну; стајао је са великим страхом и трепетом, не допуштајући себи дремеж, униније и лењост (св. Симеон Нови Богослов).
Мој непријатељ-говори униније-јесте сећање на смрт (св. Јован Лествичник).
Човека не погубљује величина и мноштво грехова, него непокајано и окорело срце (св. Тихон Задонски).
Не треба да падамо у униније. Кад видимо најразличитије зло како се појављује у нама, треба постојано да му се супротстављамо и да га избацујемо из себе. Напор и подвиг су доживотни! У своје време, када зло мало-помало почне да посустаје, појавиће се душевни мир, обележје оздрављења душе. Али потпуног мира у земљи рата и борбе нема (св. Игњатије Брјанчанинов).
Вечна осуда са ђаволом у аду следи само онима који неће да се покају и да одустану од грехова; а онима који се кају и који одустају од грехова, двери милосрђа Божијег су отворене (св. Тихон Задонски).
Имај на уму да је Христос умро за грешнике, а не за праведнике (св. Исак Сиријски).
Немој себи допуштати да будеш добровољно побеђен. А када паднеш-устани; и поново када паднеш-поново устани, све док не научиш да ходаш без спотицања. Чаша немоћи доноси корист: извесно време она се, по Промислу Божијем, допушта подвижнику ради очишћења од гордости, гнева, злопамћења, осуђивања, умишљености и сујете (св. Игњатије Брјанчанинов).
Покајање не зависи од дужине времена, него од усрдности покајника (св. Тихон Задонски).
Никада није прекасно за покајање, док год човек живи у овом свету (св. Тихон Задонски).
Треба снисходити својој души у њеним слабостима и несавршенствима, и трпети своје недостатке, као што трпимо друге, али се не треба олењити, него се ваља подстицати на боље. Ако си употребио много хране, или си учинио нешто друго слично, својствено људској слабости, не узнемиравај се тиме и не додај штету на штету, него храбро покрени себе на исправљање и при томе се труди да сачуваш душевни мир, по речи апостола: Блажен је онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро (св. Серафим Саровски).
Не очајавај, јер Господ је милостив; али немој бити ни немаран, јер Он је праведан (св. Јован Златоуст).
