.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
СВЕТИ ОЦИ О БЛУДУ
А тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело
Послушавши демона, Адам и Ева, а за њима и њихово потомство, потпали су под власт ђавола, и уместо првобитне бестрасне природе, задобили су, по сопственом избору, страсне, пале природе. Свети Макарије Египатски каже: „Од времена Адамовог пада, душевне помисли су се, одвојивши се од љубави Божје, расејале по овом веку и помешале са вештаственим и земаљским помислима. И као што је Адам, који је преступио заповест, у себе примио квасац штетних страсти, тако и они који се родише од њега и читав род његов, по наследству имају удела у истом квасцу. Постепено узрастајући и умножавајући се, греховне страсти су до те мере нарасле да су се рашириле до прељубе, разврата, идолослужења, убистава и других ругобних дела, све док читаво човечанство није ускисло пороцима. Зло је до те мере порасло у људима да су помислили да нема Бога. Стога они почеше да се клањају бездушном камењу. Квасац злих страсти је до те мере обузео род старог Адама да (људи) чак ни појам Бога нису могли ни да прихвате“ (Добротољубље И, Хиландар 1996, стр. 128). Страст је погрешно усмерење човековог срца и отуда погрешна „употреба“ људи и ствари. Уместо љубави према своме Творцу и брату, човеково срце је почело да има пристрашће према храни, новцу, материјалним стварима, а природни нагон за рађање потомства је извргнут у задовољавање противриродне блудне страсти. Другим речима, сваки однос човека према другом човеку и стварима, који је водио преко и кроз однос са Богом, доносио је његово бестрасно, што ће рећи слободно и љубеће-саможртвено-одговорно опхођење према осталој Божјој творевини. Насупрот овоме, када је посредник између људи и ствари постао ђаво, у срцима људи се стварала страст која је рађала ропски, неслободан однос човека према другим људима и стварима, при чему је друга особа или ствар служила као објекат за задовољавање противприродне жеље. То је узроковало да је страст терала човека да други људи служе његовим жељама и прохтевима, а ово је, пак, порађало даље сукобе међу људима, почевши од најмањих, личних, и завршно са ратовима међу народима и државама. Зато апостол Јаков каже: „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт... Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божји постаје“ (Јак. 1, 13-15; 4, 1-4).
О греху и благодати
Од Адама грех (служење демонима и себи) непрекидно разара Божји лик у нама. Грех помрачује наш ум, одводећи нас у таму незнања истине о Богу, нама самима и свету коме припадамо; грех рађа нове и нове болести које наша огреховљена тела разједају и приводе распадању и коначно смрти. Нарочито блуд човека лишава животне снаге и крепости, убрзава његово старење и унакажава божански лик у њему, о чему говоре следеће речи преподобног Силуана Атонског: „Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак. Лице му је било бело са руменим обрашчићима, очи светле, плаве, добре и спокојне. Али када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио је благодат Божју. Када је имао 30 година, почео је да личи и на човека и на беса, и на звер и на разбојника. Изглед му је био скаредан и страшан. Знао сам и једну лепу девојку, са светлим и пријатним лицем. Многи су завидели њеној лепоти. Касније је грех толико унаказио, да ју је било мучно и погледати. Видео сам и супротно. Видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али су покајањем и исправним животом постали необично благообразни... Тако грех унаказује човека, а благодат га чини лепим“ (Старац Силуан, Хиландар 1998, стр. 319).
А да ова наша прича о страстима и демонима није само пука бајка или теорија, можда најбоље може потврдити сведочанство великог светогорског подвижника наших дана, старца Јосифа Спилеота, који је, након осмогодишње даноноћне борбе против демона блуда, доживео следеће: „Једне ноћи, док сам седео, отворила су се врата. Не дижући поглед, ја сам погнуте главе, творио умну молитву. Мислио сам да је ушао о. Арсеније. Затим сам доле осетио неку руку која ме је побуђивала на насладу. Отворио сам очи и угледао демона блуда, оног шугавог. Био сам толико бесан да сам се као пас бацио на њега и зграбио га. Осетио сам на додир његову длаку као свињску. Ишчезао је. Смрад се ширио свуда унаоколо. Од тог тренутка, заједно са њим ишчезла је и телесна битка. И постао сам као новорођенче у великом бестрашћу“ (Изложење монашког опита, Београд 2000, стр. 104).
Сву ову истину о нама Бог је откривао најпре изабраном јеврејском народу, а потом је сам оваплоћени Христос поучавао своје ученике и следбенике. Стари завет је био време суровог и строгог поучавања Израиља, склоног падању у идолопоклонство. Закон, који је од Бога био предат Мојсију, строго осуђује и кажњава све појаве блудне нечистоте и оскврњења. Тако се за мужелоштво каже: „Да не буде курве између кћери Израиљевијех, ни аџувана (мужеложаца) између синова Израиљевих“ (5.Мој. 23,17); а на другом месту читамо следеће: „И Јуда чињаше што је зло пред Господом; и гресима својим којим грешаху дражише га већма него оци њихови свиме што чинише. Јер и они начинише себи висине и ступове и лугове на сваком високом хуму и под сваким зеленим дрветом. А бејаше и аџувана у земљи, и чињаху све гадове народа које беше истерао Господ испред синова Израиљевих“ (1.Цар. 14, 22-24). Зато Закон прописује: „Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мој. 20, 13). Исто је важило и за скотолоштво: „Ко би облежао живинче, да се погуби; убијте и живинче“ (3. Мој. 20, 15).
Вечна одвојеност од Бога
У Новом завету апостол Павле изричито говори о томе да је мужелоштво смртни грех, и да, следствено томе, узрокује вечну смрт, тј. вечну одвојеност од Бога: „Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божјега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божје“ (1. Кор. 6, 9-10). Исти апостол можда најбоље описује настанак ове страсти: Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово; говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима; који заменише истину Божју лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности; дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божју, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине“ (Рим. 1, 21-32). Из овога је јасно да је основни човеков грех његово самомњење, његово високо мишљење о себи и сопственом уму. Мислећи да је мудар, човек је, у ствари, постајао малоуман, што је водило идолопоклонству, проглашавању творевине за божанства. И коначно, последица свега овога јесу појаве телесних страсти, најпре противприродни блуд мушкарца према жени, и затим, и према другом мушкарцу.
Очеви јели грожђе, синовима трну зуби
„.Јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега и до четвртога колена, оних који мрзе на мене“ (2. Мој. 20, 5). Ове речи, исписане на страницама Старог завета, недвосмислено говоре о томе да је греховна природа човекова пре свега духовно наслеђе које он добија од својих предака, а не неки телесни поремећај или болест. Не улазећи у то који све узроци могу довести до стварања греха мужелоштва у једној особи, рећи ћемо само то да ово у највећој мери зависи од честитости живота родитеља, којом они свом потомству обезбеђују покров благослова или јарам проклетства. Нашем народу је познато да деца страдају (испаштају) због грехова својих родитеља и предака. Тако и деца родитеља који су живели распусно, још дубље тону у живо блато блуда, тј. уобичајено је да деца родитеља блудника буду још већи развратници. У доба пубертета, када се буди и обликује полност детета, пресудан је родитељски покров, који свом породу обезбеђује чедност или развратност. Код блудника демони добијају власт над њиховим породом, и у време када се буде природне страсти, они децу распаљују маштањима и наговарањима, тако да она, често и пре полне, психичке и телесне зрелости, отпочињу са блудничењем које њихов ангелски и боголики лик унакажује и оскрнавље. Тако се у доба пубертета код деце ствара полна наклоност, која у зависности од (не)чистоте родитеља (предака), може бити природна или противприродна, и коју деца са собом носе у своја зрела доба. Ово наслеђе обремењује, али не оправдава новостасале личности, које су дужне да својим разумом расуђују о својим природама, и да се уздржањем боре против своје, у мањој или већој мери, пале природе.
Већ и на основу свега до сада реченог, може се створити представа о односу Цркве према мужеложништву. Постоји изрека по којој је разлика између Цркве и света у томе што Цркву чине грешници који се кају и спасавају, а у свету су непокајани грешници који одлазе у вечну погибију. Ово значи да Црква осуђује грех, а не грешника. Црква никога не осуђује, не презире нити одбацује због његове пале природе, јер полази од тога да се сви рађамо у прародитељском греху и да нико од нас није могао да бира од којих ће се родитеља родити, али зато упозорава да свако од нас има одговорност за своје поправљање и усавршавање. Знајући да је ђаво виновник сваког зла у човеку, Црква осуђује грех, али, истовремено и непрекидно, своја врата држи широм отвореним за све оне који по промислу и дару Божјем постају свесни своје огреховљености, и у срцу им се рађа жеља да окаљану и оскрнављену хаљину своје душе умију и убеле сузама покајања. Црква зна да су и рукоблуд, и блуд, и мужеложништво, и инцест, и скотолоштво смртни греси, али прави разлику у тежини греха, пре свега гледајући колико је страстима једног човека угрожена друга особа. Тако нпр. није исто ако блудник своју страст задовољава са себи сличним, или ако то чини са удатим женама (разарајући бракове), или заводећи или напаствујући малолетнице. Као што смо из степеновања апостола Павла видели, грех мужелошништва представља дубљи пад од разнополног блуда; другачије речено, он је још неприроднији од исто тако неприродног блуда, док је скотолоштво срамније и грешније и од мужелоштва. Но, Црква се моли за читаву палу творевину Божју, да нас Бог помилује и призове у светлост познања Његове истине, правде и милосрђа. Странице Житија светих су препуне примера починитеља највећих могућих грехова, свакако и мужелоштва, али који су, поставши свесни своје пале природе и огреховљености, ушли у лађу спасења, и кроз покајање се поново вратили у животворну и живоносну заједницу са Богом. Свети Оци кажу да нема неопростивог, већ само неокајаног греха. Зато Црква истовремено диже свој глас против мужеложништва, али се и моли за мужеложнике. Као пример односа Хришћанства према овој страсти могу послужити савети које ава Варсануфије (5. век) даје младом монаху који има страст према своме сабрату. Он ави поставља следеће питање и молбу: „Помоли се за мене, оче мој, јер ме много узнемиравају помисли блуда, унинија и страха. Помисао ми говори да поразговарам са братом према коме осећам привлачност када га сретнем, да му ћутањем не бих дао повода за подозрење. Такође, осећам као да ме ђаволи даве и упадам у страх“. Ава Варсануфије му, између осталог, одговара: „Брате, и ја сам у младости својој много пута и снажно био искушаван демоном блуда. Ја сам се трудио подвизавајући се против таквих помисли, противречећи им и не слажући се са њима, стављајући себи пред очима вечне муке... Нека те не раслабљују демони (свраћајући те) да обраћаш пажњу на брата (који те привлачи) и (наговарајући) те да разговараш са њим. Уколико се и деси да се неочекивано сретнеш са њим и против своје жеље, задржи свој поглед са страхом и пристојношћу и не слушај пажљиво његов глас. Уколико пак, тај брат из незнања сам проговори са тобом или седне поред тебе, ти се вешто удаљи од њега, премда и не изненада, него пристојно. Реци својој помисли: ‘Сети се Страшног суда Божјег и стида који ће постићи оне који су обузети тим срамним страстима.’ Притешњуј своје помисли и добићеш помоћ молитвама светих, те ће те Бог помиловати. Не буди дете умом, него детињи злоћом (1. Кор. 14, 20). Умом, напротив, брате, буди савршен. Пази како ћеш срести Бога. Амин“ (Духовно руковођење, Хиландар 2000, стр. 166-167). Као што се види, духовник се није саблазнио на свог слабог брата, нити га је протерао из манастира, нити сазвао јавни суд и дао да се спали на ломачу. Бог не жели смрти грешника, већ да се обрати и буде жив (Јез. 33,11). Али, опет, на другој страни, будући Сам аполутно слободан и ничим неусловљен, Бог поштује туђу слободу да служи демонима и својим похотама, да ходи путем зла који води у вечну смрт.
Стид ће спасти човечанство
„Али ово је ваш час и власт таме“ (Лк 22,53). Више је него очито да данашња цивилизација своју културу зида на телесној, духовној и моралној нечистоти, на гордости, лицемерју, на сексуалним слободама, блуду, воајерству, порнографији, окултизму... Из ње је протерана целомудреност, девственост, чедност, скромност, честитост, искрено и несебично човекољубље. Човечанство из дана у дан постаје један велики рингишпил, који се све брже и брже окреће, и чији се ланци са седиштима и људима у њима, један за другим кидају и одлећу у вечни амбис. По логици борбе за остваривање човекових угрожених права и слобода, након легализације бракова хомосексуалаца на ред ће доћи вапаји за јавно признавање права на инцест и содомију, и на крају, сами ће се сатанисти побунити зато што им је ускраћено право на слободне оргијастичке пирове са приношењем људских жртава демонима. Реченица: „Стид је осећање које ће спасти човечанство“, изговорена у једном од филмова Тарковског, остаје само усамљени вапај у пустињи безнађа и прашуми распусности и бестидности. Реч Цркве је такође глас вапијућег у пустињи, који опомиње, призива, поучава и спасава. На човечанству је да бира да ли ће се усавршавати у добру или тонути у зло, да ли ће изабрати чистоту или разврат. Црква Христова, нажалост, иако се моли за свет, са тугом зна да ће свет уместо целомудрености изабрати нечистоту, уместо светлости таму, јер је тако предсказао Сам Господ: „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,6-13). Црква поштује слободу и право сваког човека да између живота и смрти, између спасења и пропасти, изабере пут таме и погибли; поштује људска права и слободе да између потчињавања Богу или Сатани изаберу ово друго. Али, истовремено поштује и своје право и обавезу да са својих царских двери објављује и шири истину о палом човеку и свету, коју нам је у наслеђе оставио Господ Исус Христос; да диже свој глас против озакоњавања ових лажних, огреховљених и противљудских слобода и права, и тиме се јавно бори против вукова који кидишу на њено стадо, да слабе и неуке њене овце уграбе и закољу. Црква зна да ће савремена цивилизација имати све мање и мање слуха и разумевања за њен вапај, али то не може спречити њену молитву да мужелошци, просветљени истином Христовог човекољубља, уместо својих „угрожених сексуалних права“, потраже своје право на телесну и духовну чистоту, право на заједницу са Богом, да се боре и изборе за своје право на вечни живот. Јер, „тело није за блуд него за Господа, и Господ за тело“ (1.Кор. 6,13). Уздржањем се умртвљује у нама овај пали живот који рађа грех и смрт, да би се у умртвљеном телу родио нови, бесмртни живот, који је вечни живот стајања пред лицем Божјим.
И тако, речи старозаветног пророка Мојсија, упућене његовом јеврејском народу по изласку из Мисира, не губе на актуелности и значају. Пред сваким од нас стоји избор између Бога и Сатане, између истине и лажи, између девствености и разврата и, коначно и заувек, између вечног живота и вечне смрти: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот, да будеш жив ти и семе твоје, љубећи Господа Бога својега, слушајући глас његов и држећи се њега; јер је он живот твој и дужина дана твојих“ (5. Мој. 30,19-20).
јеромонах Никодим (Богосављевић)
БОРБА СА ДУХОМ БЛУДА - св. Јован Касијан
По предању отаца, друга борба код нас јесте борба са духом блуда. Она је свагдашња, љута и дужа од других. Веома су ретки они који је у потпуности савлађују. Она почиње да се јавља од првог узраста зрелости и не престаје пре победе над осталим страстима. Пошто је начин нападања двојак, и пошто је оружје за борбу двоструко, и оружје одбране треба да је двојако. За стицање савршене чистоте целомудрености није довољан само телесни пост: важнија од њега треба да буде покајничка скрушеност духа и непрекидна молитва против најнечистијег духа. [Њих треба да прате] непрестано поучавање у Светом Писму, сједињено са умним делањем, телесни труд и рукодеље које срце уздржава од лутања и које га враћа у себе, и више од свега - истинско дубоко смирење, без кога ни над једном страшћу никада не може бити задобијена победа.
Преображај ове страсти условљен је савршеним очишћењем срца, из кога се, по речи Господа, испушта отров те болести. Јер из срца, каже Он, излазе зле помисли... прељубе, блуд и остало (Мт.15,19). Према томе, најпре треба очистити оно откуда излази извор живота и смрти, као што говори Соломон: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Прич.4,23). Јер, тело се покорава његовој вољи и власти. Наравно, закон испосничке оскудности у храни треба следити са свим усрђем да тело, пресићено обиљем јела и противећи се заповестима душе, у своме лудилу не би оборило свог руководитеља - духа. Међутим, уколико сву суштину свога делања ставимо само на изнуравање тела, не постећи истовремено душом од других страсти, и не занимајући се поуком у Божанственом или другим духовним делањима, ми нећемо моћи да стигнемо на врх истинске чистоте. Јер, у том случају ће оно што је владалачко оскврњивати наше тело, које може бити и чисто. Према томе, по указању Господа, ми треба најпре да изнутра очистимо чашу и зделу да би и споља биле чисте (Мт.23,26).
Остале страсти се, поред осталог, обично очишћују и општењем са људима и свакодневним пословима и делима. Оне се некако лече и самом непријатношћу и досадом због падања у њих. Тако, на пример, пориви гнева, понижења и нетрпељивости се, осим срдачном поуком и бодром пажњом, лече и посећивањем братије и честим изазивањем самих страсти. Јер, будући изазиване и чешће испољаване, оне се чешће и изобличавају и, стога - брже и лече. Ова, пак, болест поред изнуравања тела и скрушености срца има потребу и за усамљеношћу и удаљавањем од људи како би се, пошто поводи за њено погубно грозничаво распаљивање буду уклоњени, брже дошло до стања савршеног оздрављења. Као што је за оне који болују од неке болести корисно да им се штетна јела не износе пред очи (да се при погледу на њих не би појавила смртоносна жеља), тако и за прогањање ове болести (тј. похотљивости) веома много потпомаже безмолвије и усамљеност: будући удаљена од спољног изазивања разним лицима и стварима, болесна душа слободније усходи према најчистијем умном сагледавању, чиме лакше са кореном може ишчупати заразно узбуђивање похоте.
Једна је ствар - бити уздржљив, а друга - бити чедан, и постићи непомућено стање целомудрене непорочности и девствене невиности. Ова врлина приписује се само девственицима и девственицама душом и телом, какви су, на пример, у Новом Завету - оба Јована (Претеча и Јеванђелист), а у Старом - Илија, Јеремија и Данило. Праведно се може сматрати да на њиховом степену стоје и они који су, после пада, дуготрајним подвижничким трудовима и ревносним искањем изгубљенога достигли до стања чистоте и непорочности душевне и телесне и који жалац плоти не осећају толико услед напада срамне похоте колико због покрета природе. Такво стање је, дакле, кажемо, крајње тешко постићи међу многим људима, а можда чак и немогуће! То, уосталом, нека свако сам сазна кроз испитивање своје савссти и нека не очекује да га обавести наше расуђивање. Ми не сумњамо да постоје многи који се уздржавају, који ретке или свакодневне нападе плоти прогоне и савлађују час страхом од вечног огња, час жељом Царства небеског. Старци сматрају да може да се деси да они не буду сасвим растројени и побеђени страсним раздраживањима, али да још увек нису обезбеђени од напада и рањавања. Јер, онај ко се бори неизбежно понекад доживљава узнемиреност и рањавање, премда често и побеђује и савлађује противника.
Ако са апостолом треба да се законито подвизавамо духовним подвигом (2.Тим.2,5), потрудимо се да са свом ревношћу побеђујемо тог најнечистијег духа, и то не својим силама (будући да је човеково усиље немоћно), него надајући се на помоћ Господњу. Јер, душа се неће ослободити ове страсти која не одустаје од покушаја да је победи све док не постане свесна да је успешно вођење борбе изнад њених моћи, те да (уколико не буде поткрепљена помоћи и заступништвом Господа) својим усиљем и својом ревношћу никако не може одржати победу.
Сваки успех у врлини јесте дело благодати Господње. И савлађивање сваке страсти јесте Његова победа. Утолико пре је ово дело (тј. стицање чистоте и савладавање похотне страсти) нарочита благодат и дар, као што потврђује мишљење светих отаца и искуство очишћења од страсти, по сведочењу оних који су се удостојили да га стекну. Јер, не осећати жалац плоти је, на неки начин, исто што и - пребивати у телу и изаћи из плоти, и - бити одевен у плот и бити изван природе. Због тога човек, да тако кажем, не може на својим крилима да узлети на такву небеску висину савршенства, уколико га благодат Господња из земаљског блата не извуче даром чистоте. Јер, људи у телу се ни једном врлином тако успешно не уподобљују анђелима, подражавајући њихов живот, као стицањем благодати чистоте. Њоме они, премда живе на земљи, по апостолу, имају живљење на небесима (Фил.3,20). Њоме они у смртном телу већ поседују оно што се обећава светима у будућем животу, по одлагању трулежне плоти.
Почуј шта каже апостол: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Нама, у нашем духовном подвижништву, он као образац поставља онога ко се бори на тркалиштима. Ради успеха у борби, он се уздржава не само од забрањене хране, пијанства и нетрезвености, него и од нерада, беспослице и лењости. Постојаним упражњавањем и проницањем у дело, он се стара да развије своје силе и задобије вештину. Он оставља сваку бригу и жалост због житејских и супружанских дела, мучећи се само бригом о успеху и победничком венцу. Нарочито се он брине да се сачува чист од плотског оскврњења, да се чак ни у сну не завара некаквим срамним маштањима како не би умањио силу задобијену после дугог времена и велике бриге. Из тога можеш видети све што треба да ради и духовни подвижник. Можеш видети и то да је за успех у духовном делању и теби потребно да првенствено чуваш чистоту и целомудреност. Према томе, чистота је потребна и у светским спољашњим надметањима за трулежне венце. Колико тек она бескрајно неопходнија у нашем духовном унутрашњем стремљењу ка небеским венцима? Код нас се захтева не само спољашња чистота од телесног греха, или невољног оскврњења, него нарочито унутрашња чистота мисли и осећања. Ми на сваки начин треба да сачувамо чисте саме скривнице срца. Оно што они (тј. тркачи на тркалишту) желе да имају само телесно, ми треба да поседујемо у дубинама савести, у којој наш подвигоположник Господ посматра све, па и најмање, покрете нашег произвољења. Према томе, оно што не смемо да учинимо јавно, не треба да допустимо да изникне ни у унутрашњости кроз неопрезне помисли, и оним што је срамота пред људима не треба да се оскрнављујемо срце кроз тајно саглашавање. Јер, од људи се то и може сакрити, али не и од анђела и од самог свемогућег Бога, од кога се никаква тајна не може утајити.
Знак и мера савршенства стечене чистоте јесте одсуство сваког маштајућег образа чак и када се одмарамо или спавамо дубоким сном. Ако се он и јави, при таквом стању, ипак остаје немоћан да покрене било какве похотне покрете. Јер, такви покрети служе као веран знак да душа још није достигла савршенство, премда се и не урачунавају у кривицу и грех. Чим маштајући образи успевају да произведу такву непријатност, очигледно је да страст још није у потпуности искорењена.
Својство помисли које се за време трајања дана не чувају сасвим ревносно, испољава се за време ноћног покоја. Стога, када нам се деси наведена непријатност, не треба да кривимо сан, него непажњу у претходном времену. У томе треба да видимо испољавање болести која се скрива у унутрашњости и коју није први породио ноћни час. Он ју је само извео на површину коже, у време поткрепљења тела сном, док се она, у ствари, налазила у унутрашњим нитима душе. Унутрашњи пламен страсти смо ми сами запалили, хранећи се у току целога дана рђавим помислима. И телесне болести се не рађају онда када се видљиво пројављују, него се образују раније и то од хране која је штетна за здравље и од које се сабирају рђави сокови.
Знајући боље од свих природу свога створења, и сам Бог, Творац и Саздатељ целокупног људског рода, лечење усмерава ка узроцима настанка ове страсне болести и каже: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Напомињући о сладострашћу очију, Он ипак више изобличава унутрашње осећање које се рђаво користи њиховом услугом гледања. У ствари, срце које је болесно и рањено стрелом похоте гледа са жељом, те дар гледања који му је Творац пружио на добро, по својој страсности, обраћа на служење рђавим делима, чулом вида изводећи на видело болест сладострашћа сакривену у њему. Због тога се спасоносна заповест и упућује ономе чијом страсношћу произилази зло рањавање кроз гледање. Јер, не каже се: "На сваки начин чувај очи своје", него: Сврх свега што се чува чувај срце своје (Прич.4,23).
Нека нам прво и главно дело чувања чистоте срца буде да што је могуће брже из наших мисли изагнамо сећање на лице женског пола (чак и мајке, сестре, сроднице или свете жене) које нам се по тананом дејству ђаволске пакости прокрада у ум. Иначе. ако се дуго задржимо на таквим помислима, непријатељ наш и обмањивач може наш ум од ових жена неприметно да преведе на оне преко којих би могао посејати мисли које су штетне за душу. Старајући се, стога, да испунимо заповест: Сврх свега што се чува чувај срце своје, ми смо дужни да, по првобитној заповести Божијој, пажљиво пазимо на смртоносну главу змије (Пост.З), тј. зачетке злих помисли преко којих ђаво покушава да уђе у нашу душу. Уколико се деси да, због нашег немара, његова глава продре у наше срце треба да пазимо да за њом не пође и целокупно његово тело, тј. да се од нечистих мисли не породи и сагласност на греховно наслађивање. Уколико, пак, буде пуштен у унутрашњост, непријатељ ће запленити душу и коначно је убити својим смртоносним угризом. Све безбожнике на земљи који ничу, тј. плотска осећања, ми смо дужни да затиремо од јутра њиховог рађања (Пс.100,8), и да разбијамо о камен синове Вавилона, док су још деца (Пс.136,9). Јер, ако не буду разбијени док су још нежни и слаби, они ће, узраставши због нашег повлађивања, са великом силом устати на нас, те ће нас или погубити, или ће бити побеђени, премда не без великих уздаха и напора. Јер, када се јаки, тј. дух наш, наоружа и чува свој двор, тј. чува мир нашег срца страхом Божијим, имање је његово на миру (Лк.11,21), тј. плодови његових трудова и врлина, стечени након дугог времена. А када дође јачи од њега и надвлада га, тј. ђаво кроз сагласност са помислима које убацује, узме све оружје његово у које се уздао, тј. сећање на Писма, или страх Божији, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,22), тј. навике у врлинама развеје пороцима који су им супротни.
Ово је, каже свети Павле, воља Божија - светост ваша (1.Сол.4,3). И да у нама не би оставио сумњу или таму неразумевања око тога шта управо назива светошћу (да ли правду, или љубав, или смирење, или трпљење - будући да се свим тим врлинама стиче светост), он даље отворено истиче: Да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога (1.Сол.4,3-5). Погледај каквим похвалама он превазноси целомудреност, називајући је чашћу сасуда, тј. тела нашега и светињом. Према томе, онај ко пребива у страсти похоте, налази се у стању бешчашћа и нечистоте и његов живот је туђ светости. Нешто даље, опет називајући целомудреност светошћу, свети Павле додаје: Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, одбацује (чистоту) не одбацује човека него Бога, који је и дао Светога Духа свога вама. (1.Сол.4,7-8). Он је својој заповести дао неразрушиву силу и важност говорећи да онај ко је одбацује не презире човека, тј. њега који је заповедио, него Бога који кроз њега говори, који је срце наше назначио за обиталиште Духа Светог. Видиш ли каквим похвалама (премда и простим речима) он хвали ову врлину! Он, најпре, њој приписује светост; затим утврђује да се њоме сасуд нашега тела ослобађа од сваке нечистоте; потом, да ће сасуд пребивати у части као светиња када избаци срамну нечистоту; и, на крају, да преко ње Свети Дух постаје обитаватељ нашег срца (што и јесте њено највише преимућство).
Навешћу и друго слично сведочанство истог апостола. Пишући Јеврејима, он каже: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев.12,14). И овде он јасно потврђује да без светости, коју он обично назива непорочношћу и чистотом душе и тела, никако није могуће видети Господа.
Што је узвишеније и небескије достојанство целомудрености, тим изазива силније нападе непријатеља. Стога смо дужни да се појачано придржавамо не само телесног уздржања, него и скрушености срца, са непрестаним молитвеним уздасима, како бисмо пећ наше плоти, коју цар вавилонски непрестано потпаљује жаром плотских жеља, стално гасили и хладили росом Духа Светога која силази у наша срца.
Такво расположење ћемо успети да задржимо уколико се увек будемо сећали да Бог и ноћу и дању гледа и зна не само наша тајна дела, него и све помисли, и уколико будемо веровали да ћемо морати да му дамо одговор за све што се налази у срцу нашем, као и за сва наша дела и поступке.
Ми увек треба да држимо равномерно умерени пост како нас чак ни за време сна нечиста маштања не би оскврњивала. Јер, ко наруши разумну меру строгости у уздржању од хране, неизоставно ће касније на исти начин нарушити и меру попустљивости. А са изменом мере поткрепљавања храном, неизбежно ће се изменити и својство наше чистоте. При томе је неопходно имати постојано смирење срца и трпљење, као и пажљиво удаљавање од гнева и других страсти у току дана. Јер, чим се у нама разгори огањ гнева, у нас ће лако продрети и жар похоте. Више од свега је неопходна бодра пажња ноћу. Јер, као што чистота и пажња током дана припрема ноћну чистоту, тако и ноћно бдење срцу и пажњи пружа силу и крепост да устане против сваке нечистоте током дана.
Да ли је могуће сасвим угасити огањ похоте, чији жар наше тело осећа као себи прирођен? Претходно погледајмо шта о томе мисли блажени Павле. Умртвите, каже он, удове своје који су на земљи (Кол.3,5). Какве то удове он заповеда да умртвљујемо? Наравно, не руке и ноге или неке друге удове да одсецамо, већ да истребљујемо тело греховно, о коме говори на другом месту: Да би се уништило тело греховно (Рим.6,6), које, као и свако друго тело, има своје удове. Управо њих заповеда да умртвимо. На истом месту он и набраја који су то удови. Јер, рекавши: Умртвите, дакле, удове своје, који су на земљи, он продужава: Блуд, нечистоту, страст, злу похоту, и лакомство, што је идолопоклонство. Први уд је блуд, тј. грех незаконитог телесног спајања; други блуд је нечистота, која се без икаквог додира са женом догађа за време сна, или за време бдења; трећи уд је страст, која, налазећи се у скривницама душе, може да се разгори и без дејства телесне похоте; четврти уд је зла похота, која може да се односи не само на наведену нечисту страст, него и уопште на све погубне жеље, и која је болест развраћене воље; и последњи уд тела греховног за апостола јесте лакомство. Апостол саветује да треба да се уздржавамо не само од туђих ствари, него да и своје великодушно презиремо, као што је заиста и поступала прва заједница верујућих која се спомиње у књизи Дела апостолских (Дап.4,32-35). Из свега реченога може се извести закључак: ако су многи Христа ради одбацили своје имање, при чему су не само поседовање новца, него и саму жељу за њим, одсекли од својих срдаца, следи да је на исти начин могуће угасити и распаљивање похоте. Јер, апостол не би сјединио немогуће дело са могућим. Признајући и једно и друго могућим, он је заповедио да и једно и друго умртвимо. Блажени Павле је до те мере био уверен у могућност да се искорени блудна страст из удова наших да је заповедио не само да је умртвимо, него да се чак ни име њено не изговара међу нама: А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; ни срамотне ни луде речи или шале, што год је непристојно (Еф.5,3-4). Стога и не може бити сумње да страст блуда може бити истребљена из удова наших. Јер, апостол је заповедио да је одсецамо као и грамжљивост, празнословље, смехотворство, које је лакше одсећи.
Уосталом, треба да знамо да и поред све строгости уздржања, тј. глади, жеђи, бдења, постојаног труда, усрдног читања душекорисних књига, ми не можемо задобити непрекидну чистоту целомудрености, уколико нам не дође у помоћ нарочита благодат Божија. Нека свако зна да је дужан да се неуморно упражњава у наведеним подвизима само ради тога да би се, трпељиво подносећи жалости од њих и привукавши к себи милосрђе Божије, удостојио Божанственог дара ослобођења од борбе плоти и од господарења надмоћних страсти, а не са надом да ће сам по себи, посредством њих, постићи неуништиву чистоту телесне целомудрености, коју толико жели и тражи.
Жеље садашњих ствари не могу бити савладане или одбачене, уколико уместо њих не буду прихваћене друге, спасоносне. Стога, ако желимо да истребимо плотске жеље из наших срдаца, на њихово место треба да посадимо духовне жеље како наш дух, стремећи увек ка њиховим предметима, не би имао нити жељу, нити времена да обраћа пажњу на прелести пролазних земаљских радости. Када се наш дух свакодневним упражњавањем у духовном делању утврди у расположењу одрицања од свега, искуствено ће разумети силу стиха који сви ми често понављамо, премда га само малобројни, тј. опитни поимају: Свагда видим пред собом Господа. Он ми је са десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Дакле силу и смисао овога стиха разуме само онај ко, достигавши до чистоте тела и духа о којој говоримо, постане свестан да га Господ чува свакога минута да не скрене на пређашње, и да десницу његову, тј. да његова света дела - Он ограђује. Јер, Господ је увек присутан поред светих својих и то не са леве (будући да свети муж нема ништа лево, тј. зло), него са десне стране. А за грешнике и нечисте Он бива невидљив, зато што они немају десну страну, на којој је Он обично присутан.
Много је степена целомудрености, по којима се узлази до непоколебиве чистоте. Лествицу таквог усавршавања целомудрености ја раздељујем на шест ступњева, који се заправо неприметно пролазе, као што и наше тело сваки дан неосетно расте, и без нашег знања израста до свога савршеног облика. Први степен целомудрености је присутан тамо где се монах не подвргава смућењу од плотске похоте у будном стању; други, тамо где се ум не задржава на сладострасним помислима; трећи, тамо где се при виђењу жене ни мало не узнемири жељом; четврти, тамо где у будном стању не допушта ни просте плотске покрете; пети, тамо где и сама танана сагласност на плотско делање не рањава ум у случају када расуђивање или читање приводи на сећање човеково рођење; шести, тамо где ни за време сна не бива смућен саблажњивим маштањима о женама.
Потпуна целомудрена чистота се од почетака уздржања од похотних мисли и покрета разликује савршеним умирењем плотских узбуђења и покојем. Савршено сазрела целомудреност увек чува непомућеном и непоколебивом чистоту тела и душе. Она није друго до - светост. То се дешава када тело, преставши да жели против духа, почне да се саглашава са његовим жељама и врлином, и када се обоје међусобно сједине чврстим миром, и, по изреци Псалмопојца, као браћа стану да живе заједно (Пс.132,1). Тада и Бог пребива са њима, будући да се каже да је у миру место Његово (Пс.75,3), тј. не у буци рата и борбе са страстима, него у миру целомудрености и у постојаном покоју срца. Стога онај ко се, кроз гашење плотских страсти, удостоји да стекне ово место мира у исто време постаје и обиталиште Божије.
О БЛУДУ – св. Нил Синајски
1. Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање јесте мајка блудне похотљивости.
2. Уље храни пламен светилника, а општење са женама распаљује огањ похотне сласти.
3. Ударцима таласа се носи тамо-амо ненатоварени брод, а блудним помислима - неуздржљиви ум.
4. Блуд себи присваја преједање и стаје у ред са противницима ума, до краја се борећи против њега заједно са његовим непријатељима.
5. Љубитељ безмолвија се тешко рањава стрелама непријатеља, а онај ко се меша са гомилом непрестано од њега прима ране.
6. Гледање на жену је отровна стрела која рањава душу и у њу уноси отров. И што више застарева та рана, утолико прави већу озледу.
7. Ко се чува од тих стрела не иде на многољудна сабрања и не лута расејано по празницима. Јер, боље је спокојно остајати кући и пребивати у молитвама, неголи, са намером да се успоштују празници, постати лаки плен непријатеља.
8. Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај општење са женама и никад им немој дати слободу смелог обраћања. Јер, у почетку оне или истински имају, или лицемерно показују суздржљиву стидљивост, док се касније одважују на све. И то за тебе постаје удица која лови на смрт, вешта замка која вуче у погибао. Нека те оне не доведу у обману скромним речима, будући да се у њима крије зли отров зверињи (звери из бездана).
9. Боље је да приђеш јаркој ватри, неголи младој жени док си и сам млад. Јер, осетивши бол од огња ка коме се приближиш, одмах ћеш одскочити даље. Разнеживши се, пак, женским речима, нећеш одједном отићи.
10. Буја трава која расте поред воде, као и страст нечистоте у општењу са женама.
11. Онај ко пуни стомак и обећава да ће бити целомудрен личи на онога ко тврди да ће сламом зауставити дејство огња. Као што је, међутим, немогуће сламом зауставити силу распламсалог огња, тако је немогуће преједањем зауставити ватрено стремљење похоте.
12. Стуб се опире на своју основу, а блудна страст се покоји на преједању.
13. Лађа у бури жури у пристаниште, а целомудрена душа иште пустињу. Лађа бежи од морских таласа који прете опас-ошћу, а душа од женских лица која изазивају погибао.
14. Изглед украшене жене потапа горе него таласи. Из валова се, из љубави према животу, још и може испливати, док привлачни изглед жене наводи на презирање и самог живота.
15. Пустињско шибље је безбедно од пламена, и целомудрени [монах], који је далеко од жена, заштићен је од распаљивања страсти похоте. Јер, као што сећање на огањ неће сагорети мисли, тако ни страст нема силу када нема хране.
16. Ако се смилујеш на противника, остаће ти непријатељ, а ако поштедиш ту страст - устаће на тебе.
17. Поглед на жену код неуздржљивог изазива нечисту страст, док целомудреног подстиче на прослављање Бога.
18. Чак и ако похотна страст при обраћању са женама буде покојна, немој веровати бестрашћу које обећава. Јер, и пас, окружен гомилом, маше репом све док не изађе из ње, да би одмах затим показао љутину која му је својствена.
19. Када сећање на жену постане бестрасно можеш закључити да си ступио у предео целомудрености. Уколико ти, пак, њен лик обузима душу, знај да си још далеко од те врлине. Међутим, ни у првом случају се немој задржавати на таквим помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будући да се та страст лако враћа назад. Опасност од ње је врло близу.
20. Умерено топљење чисти сребро, а претерано га оштећује. Тако и целомудрена навика квари дуготрајно представљање жене у мислима.
21. Немој дуго разговарати са лицем које ти се представило да се у теби не би запалио пламен сластољубља, те да се не би запалило гумно твоје душе.
22. Као што искра, која се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрајно сећање на жену подиже похоту.
23. Уколико тело које похотствује на дух смириш подвижничким трудовима, иза граница овог века ћеш имати славу која је обећана речима о блаженствима, будући да си у борби победио онога ко се у твоме телу бори против закона твога ума и поробљава те законом греха који је у твојим удовима (Рим.7,23).
24. Треба да схватиш да се одвојени видови блуда, наиме, телесни и духовни блуд, остварују заједно. Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоја душа се спаја са прелесном представом. Немој да се заносиш призраком који нема стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивају преварени сви који унутрашњу прељубу не одбијају крстом.
25. Демон на себе узима женски лик како би душу навео на сједињење са њим. Облик женског лика на себе узима бесплотни демон како би похотљивом помишљу душу навео на блуд.
26. Кажњавај помисли оскудношћу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.
27. Са молитвеним бдењем сједини сузе како би стекао помоћ у борби.
28. За време блудне борбе немој прихватати позив на гозбу.
29. Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипајући стрелама страсне похоте, будући да не може дуго да подноси опаљивање светлоносним огњем који исходи из његових подвижничких трудова. Ка ономе, пак, ко је, услед варљиве сласти похоте, ослабио у строгости самообуздавања он мало по мало приступа и његово срце наводи на разговор како би се оно, разгоревши се злом похотом, предало беседи са њом, било њом заробљено и потпуно напустило мржњу према том греху.
30. Најопасније је ако се срце погрузило у навику на сласти похоте. Биће потребно много труда да се то растиње ишчупа из корена.
31. Немој приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се у гомили страсних мисли и покрета разгорева огањ (Пс.105,18). Распаљујући те, они те наводе на мишљење да је тешко задржати огањ природе и да више ниси у стању да чиниш насиље над природом. [Они те наводе на мисао да није толико страшно ако] данас по невољи згрешиш, јер ћеш се сутра покајати по заповести. Јер, (хришћански) закон је човекољубив, те лако опрашта грех онима који се кају. При томе, они ти наводе пример како су неки пали после уздржања и како су се опет покајали, придајући вероватност своме варљивом савету како би, срушивши чврстину противљења надом лаког обраћења кроз покајање, храм целомудрености претворили у дом блуда.
32. Пази, човече уздржања, да се под изговором покајања не вараш неизвесном надом. Јер, многи су, павши, одмах били покошени смрћу, док други нису имали снаге да устану (од пада), везани навиком на сласт похоте као законом. Јер, како, човече, знаш да ћеш бити жив и да ћеш се покајати и како себи назначујеш године живота? Падајући, ти попушташ телу, уместо да се предајеш сећању на смрт, како би у срцу свом живље представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровање распаљеног тела.
33. Природни начин живота и за нас и за животиње је, по Саздатељевом опредељењу, један исти: Ето, дах вам, говори Бог човеку, сваку траву у пољу. Вама и зверињу ће то бити храна (Пост.1,29-30). Добивши заједничку храну са бесловеснима и својим досеткама је претворивши у много раскошнију, са правом треба да се сматрамо неразумнији од животиња, будући да оне остају у границама природе, не нарушавајући оно што је Бог поставио, док ми људи, обдарени разумом, потпуно одступамо од древног устава. Јер, где је лакомство код бесловесних? Какви пекари и кувари на хиљаде начина припремају насладу њиховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранећи се травом и задовољавајући се оним што се нађе, користећи за пиће воду, и то понекад и ретко? Стога се они и телесним насладама предају ређе, не распаљујући жеље никаквом храном која гоји, и не препознајући увек разлику између мушког и женског пола. Јер, то осећање им се даје једном годишње када природни закон, као начин за продужење рода, одређује њихово спајање ради сејања њима сличних. У остало време они се до те мере удаљују међусобно да потпуно заборављају на ту жељу. У људима је, пак, скупоценим јелима ненасита похота прељубе посејала махните жеље које ни у какво време не дозвољавају да се страст смири.
БОРБА СА БЛУДОМ – св. Јован Лествичник
1. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха - виновник чистоте.
2. Пошто смо се најели, тај нечисти дух одлази и шаље нам духа блуда, извештавајући га о томе шта се са нама збило: "Хајде,- каже,- узнемири га! Пошто му је стомак препун, савладаћеш га лако". А овај долази, смеши се, и свезавши нам помоћу сна руке и ноге, чини са нама што му је воља, прљајући душу нечистим сањаријама и тело истечењем.
3. Нико од оних који су се научили чистоти, нека успех не сматра својом заслугом, будући да наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе. Ван сваког спора, мање одступа пред већим.
4. Почетак је чистоте у неслагању са нечистом помисли, и у истечењима која се са времена на време догоде без икаквих нечистих слика. Средина је чистоте, када од обилне хране имамо природне полне прохтеве, али смо без прљавих маштарија и без истечења. А крај је умртвљење тела, које иде за умртвљењем помисли.
5. Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу.
6. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда - имати истечење у будном стању од самих помисли.
7. Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се са њим бори уздржањем и бдењем - на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се са тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу - на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак.
8. Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи - Божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи - као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима.
9. Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу, а демон - да нам упропасти душу. Читавог свог живота не веруј овоме блату, и не ослањај се на њега док се не сусретнеш са Христом.
10. Почетници падају у блуд обично због хране. Средњи. осим из истог узрока, још и због гордости. А они који се приближавају савршенству, падају искључиво због осуђивања ближњег и ни од чега другог.
11. Неки ушкопљенике сматрају по природи срећнима, као људе који су се избавили од тираније тела. А ја сматрам да су блажени они духовни евнуси који свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као ножем.
12. Немој ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори са нама.
13. Ко хоће да се бори са својим телом или да га победи својим сопственим снагама, узалуд се мучи. Јер, ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости онај који би хтео да тело своје умртви.
14. Признај пред Господом немоћ своје природе, потпуно свестан своје неспособности, па ћеш неосетно добити дар целомудрености.
15. Они који су се оклизнули у споменуту јаму, налазе се далеко од оних који се пењу и силазе по лествици. За такав успон потребно је да у најстрожем посту пролију много зноја.
16. Мислим да ови најнесрећији крвници упропашћују нас, јадне, противприродним гресима из два разлога: прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могућност таквог пада, и друго, што такви греси навлаче на нас већу казну. Постоји у нама нека смрт и опасност пада, коју ми увек са собом и у себи носимо, нарочито у младости. Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартију, јер ми је руку зауставио онај који је рекао: Јер је срамотно и говорити о ономе што неки тајно чине (Еф.5,12).
17. Наш нечовечни непријатељ и заступник блуда говори да је Бог човекољубив и да овој страсти, као природној, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видећемо да после учињеног греха они Бога називају праведним и неумољивим судијом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго, да нас баце у очајање.
18. Када се туга и очајање увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо истом греху. А када се очајање угаси, поново нам тиранин наш говори о човекољубљу Божијем.
19. Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки веле, ничему другом не радују толико као смраду блуда, нити се некој другој страсти толико веселе као прљању тела.
20. Мајка природних красота јесте земља, натопљена росом, а мајка чистоте - безмолвије са послушношћу. Бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, због честог одлажења у свет не остаје непоколебиво. Бестрашће, пак, које долази од послушности, свуда је поуздано и непоколебиво.
21. Ко покушава да ову борбу стиша уздржањем, и ничим другим осим уздржањем, личи на човека који мисли да се са отворене пучине спасе пливајући само једном руком. Споји са уздржањем смирење, јер прво без другога не доноси никакве користи.
22. Ко примети да га нека страст све више осваја, треба да се пре свега на њу, и само на њу обори, нарочито ако је у питању урођени непријатељ. Јер, ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако ћемо и ми у дубини смирености видети Бога.
23. Приликом једног искушења, осетио сам да овај вук хоће да ме превари, изазивајући у мојој души безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишљах да се ради о плоду, а не губитку.
24. Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се од свег срца молили за оне што су им драги, покренути на то блудом, мислећи да одужују дуг успомене и закона љубави.
25. Кад легнемо у постељу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобљава са демонима. И ако је сластољубив, он радо постаје наш издајник.
26. Нека сећање на смрт увек спава и устаје са тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, јер ти у сну ништа друго не може помоћи као то.
27. Истечења у сну могу настати услед узимања великих количина хране и услед претераног одмарања; могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечења; најзад, она могу бити последица осуђивања ближњих. Из ова два последња разлога истечења могу имати и болесни, а претпостављам - и из сва три разлога. А ко дође до закључка да код њега није посреди ни један од споменутих узрока - блажен је, трудбеник бестрашћа, јер он само због пакости демона трпи тако нешто, са времена на времена, кад Бог попусти, како би помоћу једне безгрешне незгоде стекао највећу смиреност.
28. Нико не би требало да у току дана машта о ономе што је сањао. И то је план демона - да нас оним што смо сањали прљају у будном стању.
29. У време [искушења] нам могу добро послужити: кострет, пепео, свеноћно стајање, глад и жеђ која пали језик, гашена само по неком капи воде, посећивање гробова, а пре свега смирење срца, и - ако је могућно - отац или добар и разборит брат, који би били у стању да нам помогну. Сматрао бих за чудо да неко потпуно сам спасе свој брод на тој бурној пучини.
30. Један човек угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу, да тај човек, обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети, како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст! Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се тако понаша у свим таквим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења.
31. Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше у сузама. Код сластољубивих је обратно..
32. Неки кажу да је немогуће назвати се чистим пошто се већ једном окуси телесни грех. А ја, побијајући то мишљење, рекох да је ономе који само хоће могуће и згодно од једне дивље маслине начинити питому. И да су нешто кључеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно мишљење и било исправно. Али, нека његове поборнике посрами онај који је имао ташту а постао чист и понео кључеве Царства.
33. Змија сладострашћа се јавља у много видова: неискусне наговара да само једанпут пробају, па да прекину; а оне који су то већ искусили, тај бедник наводи да се сећају свог греха, како би кроз успомену поново пали у грех. Многи међу првима остају мирни захваљујући свом незнању. Међу другима многи трпе узнемирење и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.
34. Уколико се пробудимо чисти и мирни, знајмо да се ради о тајноме дејству светих анђела, нарочито ако смо заспали са великом молитвом и трезвоумљем. А понекад устајемо немирни, после нечистих снова.
35. Није чудно ако се бестелесни бори са бестелесним. Чудо је, међутим, право чудо, што једно телесно биће, у борби са телом као са својим подмуклим непријатељем, побеђује у ствари бестелесне непријатеље.
36. Према објашњењу мудрих отаца, треба разликовати: приступање [тј. прилог], спајање, пристанак [тј. слагање], поробљење, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одређују приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце. Спајање значи разговарање са оним што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно. Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињена са уживањем. Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље. Борбу они одређују као равнотежу снага између онога који напада и оног који се брани, где последњи побеђује, или бива побеђен искључиво по својој вољи. Страшћу називају порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему. Од свега тога, прво је безгрешно. Друго - не сасвим. Треће - већ према стању у коме се подвижник налази. Борба је узрок победничких венаца или осуде, а поробљење се друкчије цени ако је за време молитве, а друкчије у неко друго време, друкчије према безначајним стварима, а друкчије у односу на рђаве мисли. Страст подлеже код свих људи или будућем покајању или будућој муци. Према томе, ко се према приступању односи без страсти, једним ударцем одсеца и све потоње.
37. Најоштроумнији учени оци приметили су још једну мисао, тананију од ових о којима смо сада говорили. Неки је називају препадом ума, пошто без трајања и без речи и слике, тренутно изазива страст у подвижнику. Међу духовима који кушају тело, нема ниједног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што је он. Наиме, он се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код неких и мимо њихове свести, појављује у души. Ко је, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може да нас научи, како то душа страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и слушањем мелодије, без икакве мисли и помисли.
38. Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају прилике за друго.
39. После дуге борбе најзад истеран из нашег срца, претучен камењем поста и мачем смирења, бедни демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва који се увукао у њега, настоји да цас испрља, дражећи нас извесним неочекиваним и незгодним кретњама.
40. Овај демон, много више од других, пази на тренутке у којима нисмо у стању покренути своје тело да се моли против њега. Тада тај зликовац највише и покушава да нам наметне борбу.
41. Онима који још нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, тј. ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, често падање на колена. Све то, међутим, они често не могу чинити у присуству других људи. Стога демони покушавају да их нападну управо тада. А они, будући неспособни да им се супротставе снагом ума и невидљивом силом молитве, подлежу, можда и против своје воље, својим нападачима. У тим случајевима, ако можеш, сместа се удаљи на неко скровито место и, ако ти је могуће, погледај горе душевним оком. Ако не, онда погледај према небу макар и телесним оком, држећи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре са: Помилуј ме, немоћан сам (Пс.6,3)! Тада ћеш на сопственом искуству осетити силу Вишњега, и својим вапајем ка Невидљивоме на невидљив начин отерати невидљиве непријатеље. Човек који је навикао да се тако бори, брзо ће почети и самом мишљу да од себе гони своје непријатеље. Јер, овим другим даром Бог награђује подвижнике за њихов први подвиг.
42. Жудно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.
43. Немој престати да замишљаш и да истражујеш бездан тамнога огња, и нежалостиве слуге, неосетљивог и неумољивог Судију, бескрајни хаос подземне ватре, и страшно место под земљом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотљивост која се у нашој души налази била потиснута великим страхом, и да би се душа сјединила са непролазном чистотом и примила у себе сјај невештаствене светлости која блиста јаче од било каквог пламена.
44. Постоји демон који нам прилази чим легнемо у постељу, и који нас обасипа злим и нечистим мислима, како бисмо, онако троми, не наоружавши се против њих молитвом, заспали са прљавим мислима, те сањали прљаве снове.
45. Као што човек на основу самог слушања баш много не жели да проба оно што није и својим очима видео, тако и људи чистога тела имају у својој неискусности велико олакшање.
46. Као што човек који се бори са лавом гине оног часа кад од њега одвоји поглед, тако и онај који се бори са сопственим телом страда чим му да одмора.
47. Онима који се боре са блатом [тј. телом], у своје време одговара подвиг безмолвија, уколико само буду имали доброг духовног вођу.
48. Дознао сам да демон унинија претходи демону блуда и припрема му пут, да би му, јако измождивши тело и бацивши га у сан, пружио могућност да безмолвника доведе до оскврњења.
49. Земаљском цару је мрзак онај који стоји пред њим и од њега окреће главу, разговарајући са непријатељима господаревим. Тако је и Господу мрзак онај човек који стоји на молитви, а прима нечисте помисли.
50. Тог пса који ти прилази отерај оружјем молитве. Ма колико био дрзак, не узмичи пред њим.
51. [Исповест блудне страсти]: [Душа пита]: Реци ми, реци ми, о, моја супруго, природо моја! Никога другог нећу да питам о ономе што је у вези са тобом. Како да останем неповређен од тебе? Како да избегнем природну опасност, када сам обећао Христу да ћу водити рат са тобом? Како да победим твоју тиранију, када сам добровољно решио да те силом савладам? [А тело одговара]: Нећу ти рећи ништа што и ти сама не знаш, већ само оно што знамо обоје. Мој драги отац јесте самољубље. Узрок спољашњег распаљивања лежи у неговању тела, и уопште у одмарању, а узрок унутрашњих страсних осећаја налази се у претходном одмарању и успомени на почињена сладострасна дела. Зачета, рађам грехове. Рођени, они са своје стране рађају смрт кроз очајање. Ако упознаш моју и твоју очевидну и дубоку немоћ, ти си ми везао руке. Ако грло своје мучиш постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати. Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се од мене. Ако стекнеш смирење, одсекао си ми главу.