.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ЗАШТО СТРАДАЈУ ДЕЦА – ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
Пред сваким појединцем, пред сваком генерацијом свих људи и народа, увек се поново јавља то вечно јововско питање о смислу неизбежно присутног страдања у свету. А уз то још суштинскије питање о смислу и циљу нашег битисања на земљи.
Достојевски, по даној му од Бога мудрости, поставио је то питање још дубље, довео до самог краја. Хајде што страдамо ми старији. Ми смо јели забрањено воће, грешили. Али зашто страдају деца? Страдање једног јединог детета поставља то питање у свој својој језивости.
Кад у маси оних лобања одраслих, из Пребиловца, Ливна и Гламоча, извађених из јама, видимо лобањице оне дечице коју су усташе немилосрдно хватале и у безданице бацале, а она се отимала бежећи од смрти, хватајући се мучитељима за одећу и провлачећи им се између ногу, па оног детета које је једна жена родила у јами, та страдања деце и те мајке постављају ово питање у свој његовој страхоти. Њено дете није видело светлости дана. Из мрака мајчине утробе, кроз мрак мемљиве јаме, отишло је у мрак смрти. А пребиловачка деца, чувајући стоку, нису смела камен бацити у јаму, јер су их родитељи, деде и бабе опомињали: «Синко, бациш ли камен у јаму, никад те више сунце неће огрејати».
Коме су Богу ужаса и смрти та страдања потребна? Коме Богу правде, милосрђа, поготово Богу љубави, ако је уз то још Бог свемоћни?
Кад не би било Христа, Његовог доласка на свет и Његовог страдања, то би питање, са свим својим језивим бесмислом, остало без одговора.
Кад је, сутрадан по погрому, који су у Краљеву извршили хитлеровци 1941. године, дошла родбина стрељаних да им се над панаијом изврши опело, један отац стрељаног детета упитао је свештеника: «Оче, где је Бог био јуче кад су у маси других стрељали и мог сина?» Свештеник је тог оца одвео у олтар и, показавши му Христово распеће, одговорио: «Ено, где је био!»
Постоји страдање које сналази злочинца због због његовог злочина, и постоји страдање на правди Бога, за Његову правду и Његову истину, на путу Његовом. «Јер каква је похвала ако грешите, па кажњавани подносите? Али ако добро чините, па подносите страдања, то је угодно пред Богом. Због тога сте и позвани, јер и Христос пострада за васостављајући му пример да идете стопама Његовим. Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим. Он вређан не узвраћаше увредом, страдајући не прећаше, него је препустио Ономе који праведно суди.» (1Пт.2,20-23). «Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савести ради Бога, страдајући неправедно» (1Пт.2,19).
Христос заповеда: «Чули сте како је казано: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеље своје. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и добре и зле, и даје дажд и праведнима и неправеднима.Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески»(Мт.5,43-48).
Разуме се да је то тешко нама оваквим какви смо, који не љубимо ни пријатеље ни најближе своје, заборављајући да је мржња рак-рана која разједа нашу душу, а онда и душе ближњих. Треба мрзети зло у грешнику, не грешника, злочин, не злочинца. Како мрзети браћу која злочином срљају у вечну муку, уместо да их жалимо због те вечне пропасти? Напротив, треба да се молимо Богу да им помогне да сагледају пропаст у коју иду, покају се пред Њим, поврате се Њему, искрено се поправе и спасу.
Заповест Христова о љубави према непријатељима значи: љубите у њима браћу по Богу, која су залутала, изгубила се, не знају шта раде, и злом и грехом су умрла. Оставите мржњу! Помозите им љубављу и молитвом Богу, да би се изгубљени нашао, да би мртав оживео, спасао се и избегао вечне муке.
У једној скандинавској земљи, сирота девојка, служавка код једног трговца, роди с њим дете. Он је отпусти с посла и она се са својом срамотом и дететом врати родитељима који не могу ни себе да издржавају. Запослити се не може, те поднесе тужбу тражећи алиментацију. На суду трговац одриче да је дете његово. Затражише да се закуне. Судија чита заклетву, а он за њим понавља. Девојка унезверено гледа у њега. У једној речи он погреши и судија рече да се заклетва мора поновити. На то се девојка диже и објави судији: «Повлачим тужбу!» Судија помисли да она хоће новим доказима да поткрепи тужбу, а она рече: «Он јесте отац мог детета, али ја не могу да поднесем да он кривоклетством изгуби душу.» У судници настаде тајац и тада се зачу реч судије: «Народ, у коме и они мали имају оваква схватања, не треба да брине за своју будућност.»
Нешто слично у нашем народу износи војвода Марко Миљанов. Једног чичу из Васојевића рани младић Црногорац из најнижих побуда, да му отме оружје и што је имао при себи. Гађајући га с леђа у главу, куршумом му ископа око и чича у крви падне, али, падајући, здравим оком виде ко га је ранио. Кад чичу нађоше и дознаше шта је било, младић буде осуђен на вечну робију. Чича се опорави, оставши без ока, па се упути у суд, молећи судију и књаза Николу, који се ту задесио, да пусте младића. «Па како побогу, па око ти је ишћерао и диго што си имао?» А старац ће на то: «Добро чините, Господару, да нам не досади. А друго, њему је 17 година, мени 60, а теби, рече књазу, 300.» «Немам ја триста година», љутну се књаз. «Ма немаш 300 година, но треба да имаш памети као да имаш 300 година, да би могао овим народом управљати. Већу је несрећу учинио себи него мени.»
Страдање било ког људског бића у далеком свету изазива бол, сажаљење и тежњу да му се помогне, и сваком оном ко је иоле човек, а камоли недужно страдање и смрт најближих у породици и народу. Жалост и за једним пострадалим људским бићем, поготово дететом, а камоли за толиким бројем побијених, увек је тешка и болна. Али би она била несравњиво тежа, непреболна, сматрали би је највећом несрећом, и проклетством Божијим, да пожелимо и да Бог допусти да нас обузме безумље, да не знамо шта радимо, и да се нађемо у броју злочинаца, мучитеља невиних и недужних. Страшно је бити бацан у јаме, уништаван у логорима само зато што се не припада народу мучитеља и злочинаца, нити њиховој вери и писму. Али би било несравњиво страшније да смо ми то чинили коме било народу зато што није део нашег рода, наше вере и писма. Хришћанство је уздигло душу нашег народа до висине народа Божијег, па је он у судбоносним приликама свога постојања могао да сагледа да је «земаљски живот и земаљско царство привремено, а небеско увијек и довијека». И кад је дошло у питање дати или главу или душу, главу је народ давао, али душу никада. Ето, такав смо народ били. Такви треба да будемо и сада и такви да останемо.
Кад крст и пушка стоје о истом рамену-могу разумети само у смислу да крст казује да је пушка ту у знак љубави према ближњем, у одбрани правде и мира од насиља злочинаца.
За нас верујуће Библија је књига Божијег откровења, то јест истина неопходних да их људи знају и остварују у животу да би могли постићи циљ свог постојања, спасти душе од зла и греха и задобити непролазно Царство небеско. Те истине нису као истине људских наука, потребне ради овог телесног света и живота, до којих они сами, својим моћима датих од Бога , могу доћи и постепено долазе. Али, овладавање знањем тих наука не чини нас ни људима ни нељудима, није услов достојности ни непролазног блаженства Царства небеског, ни непролазног мрака пакленог.
Како до библијских истина, неопходних за спасење, људи не би могли доћи сами својим моћима, те им је истине, преко светих људи, откривао Бог, постепено, како је човечанство узрастало у могућностима да их прими. А кад доспе до пуног узраста, све потребно открио им је преко сина Свог, Господа Исуса Христа.
Божје откровење излаже истине о Богу, о свету, о човеку, о греху и његовим последицама: смрти, болестима и другим страдањима у овом и оном свету, о покајању и враћању на пут Божији, о доласку Спаситеља и о Спасењу.
У Старом Завету све се то износи у оквиру историје јеврејског народа, јединог који је веровао у једног Бога, у коме су се јављали пророци и на крају Исус Христос.
Пророци су, у Божје име, опомињали народ јеврејски на опасност од греха и несрећа које ће их због греха снаћи, упућивали у то како да поступају међусобнои према другим, околним народима. Стална опомена њихове проповеди народу била је: «И синови Израиљеви чинише зло пред Господом...Оставише Господа Бога отаца својих и пођоше за другим боговима...народа који бејаху око њих, и клањаху им се, и разгњевише Господа...и даде их у руке...непријатељима њиховим». Када се у несрећи кајаху и обраћаху Господу, Он им, по милости својој, слаше избавитеље из руку непријатеља њихових.
Узето у овом смислу, могли бисмо пристати да је Библија «политички» ангажована књига, те да бисмо, читајући је као такву, и ми данас могли да се поучимо како да поступамо око добра свог народа. Од почетка тако је поступала и Православна црква Христова. Кроз векове она је знала бити духовна мајка и учитељица свог народа, уздижући и оплемењујући све његове снаге Христом, Еванђељем Његовим. Тиме је народ изграђивао своје право биће, свој истински идентитет, постајао народ Божији. А то значи: чувао се свагда опасности да за себе има једно мерило, једну правду, једну истину, а за друге друго мерило, другу правду и другу истину. Знао је и веровао да је Христос један, Његова правда и истина једна за све људе, а свима упућена иста заповест о љубави према Богу и ближњима и исти начин поступања: «Како хоћете да чине људи вама, чините и ви њима тако»(Лк.6,13).
Из Христове приче о блудном сину сазнајемо да је суштина греха у напуштању дома Очевог и заједнице са Њим, Оцем Небеским, и у идењу у супротном правцу, све даље и даље од Њега. Покајање, пак, значи сагледање, дубином бића, суштине те несреће, заокрет за 180 степени и враћање Оцу, са свешћу колико смо грехом постали недостојни да се зовемо синовима Његовим, и са смирењем молећи само да нас прими макар као једног од најамника својих (лк.15,19).
Свагда, дакле, грех значи преступање заповести Христове, заповести о љубави према Богу. Да љубав према Њему није ослабила, не би ни дошло до жеље да Га напустимо.
Но, сваки грех значи и преступање друге заповести Христове, оне о љубави према ближњима, према браћи. Кидајући заједницу са Оцем, блудни син кида заједницу са братом. И то је тако увек.
Ава Доротеј обе стране греха приказује у слици круга који представља цео свет, а центар круга означава Бога. Људи који верују у Бога и испуњавају Његове заповести, приближавају му се тиме све ближе и ближе. Уколико се приближавају Богу, утолико су све ближе свима који такође иду ка Богу.
Бива и обратно. Уколико се неко удаљава од Бога, ка периферији круга, утолико се удаљава од других, и колико се удаљава од других, утолико се удаљава од Бога.
Завршавајући, ава Доротеј вели: «Таква је природа љубави. Колико се приближавамо Богу љубављу према Њему, толико се сједињујемо са ближњим; и колико се сједињујемо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом».
Из овога, као и из речи Светог апостола Павла, да Бог, «није далеко ни од једног од нас» (Дела 17, 26-27), схватамо да се Бог не удаљава од нас, те да смо ми далеко од Њега, и од спасења у Њему, онолико колико смо сами отишли од Њега својим гресима. Колико смо то учинили и као појединци и као народ, и колико су у томе удаљавању удела имали и други, за ових 50 ратних и поратних година, непогрешно ће знати проценити и измерити само вага правде Божије.
Спасење је, дакле, онолико далеко од нас колико смо ми далеко од Бога и од својих ближњих. Што пре и што одлучније ваља учинити онај пресудни заокрет за 180 степени, заокрет покајања и исправке свога живота: омрзнути пут греха, а заволети пут врлине, пут Богу и спасењу. Црква Христова је зато ту да нам помогне да тај пут нађемо и њиме идемо, заједно са осталима који хоће да њим иду.
Бог је наш, и сваког народа, ни мање ни више него онолико колико смо ми народ Божији. Из речи које је Бог упутио изабраном народу јеврејском, преко пророка Мојсија, види се то сасвим јасно: «Ако будете живели по мојим уредбама и моје заповести будете држали и вршили...ходићу међу вама и бићу Бог ваш и ви ћете бити мој народ(3Мој.26,3,12).
Бити, дакле, народ Божији по вери, и животом по вери, само је то начин да Бог буде Богом нашим, и нас као појединаца и нас као народа.
Сестринска помоћ сестринских цркава особито у садашње време биће нам од велике користи ако буду истину о нама износиле и пред својим и пред другим народима. Никад другачије нити молимо нити очекујемо ни од њих ни од других људи добре воље, него онако како доликује хришћанима: ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Ако нас не би могле спасти правда и истина, друкчије спасење нам није од потребе. Али Бог је Правда, и Истина и Моћ, увек кадар да спасе кад има кога спасти. А да ли ће имати кога спасти, то ће зависити од нас самих.
Увек нам је потребна њихова молитвена помоћ Богу и Његовим светим да издржимо на путу добра, истине и правде. Кад је таква молитвена помоћ ближњих била потребна Светом апостолу Павлу, колико је тек она потребна нама у садашњем и у сваком времену!
Као што рекох у једној прилици: верујем Богу да ће нас, по свом обећању, спасти због десет праведника који ће се наћи овде.
Но и цео наш народ мора се на сваки начин потрудити да се ослободи робовања овом свету, који у злу лежи, дизању стандарда до богатог друштва, и његове дегенерације на рачун рађања што мање деце. Свесно се треба одрицати нехришћанског схватања, да се може живети без осећања дужности према заповестима Божијим и будућности свога народа, без убеђења да је зачето дете личност која има право на живот.
Неће нам служити на част ни као хришћанима ни као потомцима својих предака да чинимо зло, а надамо се добру, насупрот савету апостола Павла, и науку наших мајки кроз векове: Јер, зло добра донијети неће! (Рим.3,8) ни на Косову и Метохији, ни у другим крајевима.
(28.02.1992)