.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ГЛАВНО ЈЕ СТАРАЊЕ О ИСПРАВЉЕЊУ ВОЉЕ И УНУТРАШЊОСТИ СВОГ БИЋА – СВЕТИ ТИХОН ЗАДОНСКИ
Ни за шта се не старај толико као за исправљење воље своје и унутрашњег стања: у овоме се састоји сва сила благочашћа хришћнског. Свака спољашњост без унутрашњег садржаја ништавна је: онога чега нема унутра, у срцу, нема ни у самој ствари. Врлина није истинска врлина ако не пребива у срцу. Зато исправљај срце и вољу своју, и добар ћеш бити, и спољашња ће дела твоја добра бити: јер је оно унутрашње спољашњем корен. Када унутра, у срцу, не буде зла, неће се ни споља моћи пројавити. Руке неће зло чинити, ноге неће путем зла ходити, језик и уста неће зло говорити, уши се неће злу приклањати, очи неће на зло погледати и слично, када воља и срце то не зажеле; каогод што ће и са студенца потоци бистре воде тећи ако сам студенац није замућен. Тако ће и из срца добра дела проистећи ако ли срце добро буде. А без доброг срца не може добрих дела бити, као што из врела блатњавог и злосмрадног не може тећи ништа друго но водурина мутна и злосмрадна. Исправи стога срце и вољу своју, и добар ћеш бити, истинским Хришћанином, новом твари поставши: јер је свако по вољи својој и по срцу своме или добар, или зао. Када су срце и воља добри, човек се добрим назива; а када су срцеи воља зли, онда је и човек зао. Добро је оно срце које је вољи Божијој покорно и са њом сагласно, докле је зло срце вољи Божијој противно и са њом несагласно: а срце добром вољом веру испуњава. Вера је мати добре воље, учи Свети Амвросије, јер где добра воља у срцу не обитава, онде ни вере нема. Постарај се зато, Хришћанине, да се из дубине бића свога исправиш и да се добротом испуниш, па ћеш уистину добар бити: у противном какав си био, такав ћеш и остати – свагда зао, шта год чинио. Одатле видиш да вера човека обнавља и да је она корен делима добрим.
Не можеш се ваљано исправљати ако не будеш познавао зло што се у срцу твоме крије, и невоље што од њега исходе. Непрепозната болест неисцељеном остаје; и као што је почетак здравља познање бооести своје, тако је и почетак блаженства познање кукавности и ништавности бића свог. Јер ко, болест у себи познавши, не иште исцељења? И ко, познавши невољу своју, не иште избављења? Зато се и ти старај да познаш зло у теби запретено, које је попут отрова смртоносног, па ћеш настојати да се од њега и избавиш. И што више у познање будеш понирао, то ћеш усрдније избављење искати. Зло скривено у срцу људском јесте високоумље, својевољност, завист, гнев, среброљубље, нечистота и свака гнусоба: од овога сва безакоња исходе, као што са злосмрадног студенца исти такви потоци извиру. Зато чешће у срце своје погледај, и постепено ћеш узрастати у познању. Неисцељена болест смрћу прети; исто тако и зло које без исправљења остаје вечном смрћу грози. Од познања тог зла доћи ће познање кукавности и ништавности своје; познање те свејадности и ништавности родиће страх од вечности, смирење, уздисање, жудњу и ревновање за избављење од беда. Јер Бог смиренима даје благодат, која човека исправља и обнавља. Тако човек, у познању себе самога узрастајући, почиње да себе исправља и напредује: зато се старај да познаш себе, па ћеш се и исправљати.
Искушење и невоља показују шта се у срцу људском гнезди. Искушење бисмо могли упоредити са леком што повраћање изазива: лек овај, наиме, показује шта је у желуцу скривено. На исти начин искушење и невоља обзнањују шта у унутрашњости бића човековог обитава. Света реч Божија и друге књиге хришћанске показују развраћеност природе наше, али у искушењима и невољама ово сазнајемо у пракси или на делу. Тако се славољубље и губитку славе показује, среброљубље у губитку богатства, завист у благовању ближњега, гнев у мрзовољи и нерасположењу. Упаднеш ли у различна искушења, Хришћанине, знај да све ово по допуштењу Божијем бива, а на велику корист теби, како би познао шта се у унутрашњости срца твога крије, те да, дошавши у такво познање, почнеш исправљати себе. Многи себи попуштају, мислећи да су добри, кротки, смирени, да би у искушењу сасвим супротно познали. Зато се у искушењу немој предавати унинију, но још већма благодари Господу што те на тај начин у познање себе самог доводи, желећи да те исправи и спасе.