.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
СТАРАЦ АРСЕНИЈЕ СПИЛЕОТ
У свету Анастасије Галанопулос рођен је у Понту1886. године, од оца Димитрија и мајке Сотирије. После су се, бежећи од Турака, преселили у Русију. Још као мали пожелео је да постане монах и обиђе света места, а исто је пожелела и његова сестра Партена. Тако и учинише. Стигли су у Јерусалим 1910. године. На Гори кушања пострижен је у монаха добивши име Анатолије, а сестра Евпраксија. Први учитељ у вери био му је кападокијски ђакон Василије, касније познати егински подвижник Јероним. Он му је предложио да оде на Свету Гору, што је и учинио 1918. године. Стигао је прво у манастир Ставроникиту. Ту је пострижен у велику схиму са именом Арсеније. Пошто је чезнуо за тиховањем и пустињом, напусти манастир. У потрази за погодним местом упозна момка Франциска, исто жедног духовних познања, спријатељи се с њим и осташе заједно до краја живота. Старац им је постао Јефрем бачвар који је и постригао Франциска давши му име Јосиф. Са њим су до 1938. године живели у скиту Светог Василија, а после тога до 1953. у скиту Мале Свете Ане. После упокојења оца Јосифа отишли су у Буразерску келију при Хиландару, а последње године провео је у манастиру Дионисијату. Умро је 1983. године.
Старац Арсеније Спилеот био је познат по томе што је увек ходао бос, и лети и зими, по снегу. Увек је истицао послушност као највећу врлину монаха. Дане и ноћи је проводио у напорном раду и бденију, једући мало и непрестано се подвизавајући. Много пута демони су се физички обрачунавали са њим и старцем Јосифом. Имао је непрестану молитву. Увек је истицао да је веома важно да се исповедају све помисли, да нас ђаво не би завео. Имао је и смисла за хумор. Радо су код њега по савет и духовну помоћ долазили и монаси и лаици. Плашљиве дивље ластавице почивале су као питоме на његовом рамену док се молио. Једном њега и оца Јосифа ухвати страшна магла на неким литицама. Застану да се не би изгубили, проведу ноћ у бденију, а ујутру виде да се налазе испред познате Богородичине црквице. Други пут нађу, гладни и уморни, у цркви две свеже и дивне јабуке на икони. Поједу их и тек после схвате да у фебруару оне не рађају и да су их добили на дар од Пресвете Богородице.
( по књизи о старцу Арсенију монаха Јосифа Дионисијатског)