....... Претрага сајта

.....- Број 1
.....- Број 2

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

Јеромонах Серафим (Роуз) и Шуман Герман (Подмошенски)

ЖИТИЈЕ СВЕТОГА ЈОВАНА, АРХИЕПИСКОПА ШАНГАЈСКОГА

И САНФРАНЦИСКАНСКОГА, ЧУДОТВОРЦА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

Архиепископ Јован Максимовић

I ПОБОЖАН ДЕЧАК

Завичај Архиепископа Јована била је топла, расцветана област Харковске губерније, где се у месташцу Адамовки, у чувеној племић- кој породици Максимовић, од родитеља Бориса и Глафире, родио 4. јуна 1896. год. син, комеје на светом Крштењудато име Михаил у част св. Михаила, Архистратига Божијег. Од давнина је племићка породи- ца Максимовић била чувена у целој Русији по својој побожности и ро- дољубљу. Један од најистакнутијих Максимовића био је од Цркве про- глашен за светитеља - Јован, Митрополит Тоболски, значајни духовни песник и писац, аутор запажене књиге "Илиотропион" или "Усаглаша- вање људске са Божанском вољом", сибирски мисионар и отправитељ Мисије у Кину; он је и за живота, а нарочито после своје смрти чинио многа чудеса својим нетљеним моштима, које се и до данас чувају у То- болску. Иако је свети Јован умро почетком 18. века.његов духкао даје нарочито отпочинуо на његовом даљњем синовцу, па је млади Михаил још од детињства био сасвим особит дечак. Био је болешљив и јео је

мало. Војнике - играчке претварао је у монахе, а тврђаву у манастир. Под његовим утицајем његова инославна гувернанта (васпитачица) примила је Православље. Родитељско имање у Голој Долини било је удаљено само 8 врста од знаменитог "Светогорског манастира", где је он често навраћао. Тај дивни манастир са Атонским уставом, смештен на шумовитој обали Северног Дона, са раскошним црквама, високом гором Тавор, са многим пећинама, схимницима, скитовима, многољуд-ном братијом (тада је било око 600 људи) - све је то остављало снажан утисак на младог "од детињства монаха".

У својој Беседи приликом нарече- ња за епископа, Владика је овако гово- рио о својој младости: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељу су разгарали у мени тежњу да се непоколебљиво бо- рим за истину, и душа се моја усхићива- ла примерима оних који су жртвовали свој живот за њу..." Његов је отац био челник племства, а стриц ректор Кијев- ског Универзитета, па је за сличну све- товну каријеру очигледно припреман и Михаил. Године 1914. завршио је Пол- тавски Кадетски Корпус, уписао се на Правни факултет на Харковском Цар- ском Универзитету, и завршио га 1918. године. Срце његово, међутим, било је далеко од овога света.

Говоре да је он, иако је био одличан студент, на студијама више вре- мена проводио у читању житија светих, него у слушању предавања. Ту, на високој школи, он је заправо на високошколском нивоу "проучио и изучио" - православне светитеље: усвојио је њихово схватање света и живота, проникнуо у њихову психологију, изучио разноврсност њихо- вих делатноста и подвига и молитвеног делања, једном речју, заволео их је свом душом и прожео се њиховим духом. "Изучавајући светске иауке", говори онуистој, напред поменутој беседи, "ја сам се све више удуоп.ивао у изучавање науке над наукама, у изучавање духовног жи- ии|.|" (1)01 такног н.еговог великог усрђа и ревности он би удостојен 1м11| ди му ' !• II | цпрс духонне очи и да узажели свом душом да прона- Ии ш ннппм ци'1. м Н.1ЧИИ жинл.ења у Христу. Тада је он младалачки страствено почео да се подвизава, узевши на себе изузетно тежак под- виг, тако да је он, како се јасно види из његовог сопственог "житија", био и строги аскета, и добри пастир - сиротохранитељ, и исцелитељ

•  бесребреник, и апостол - мисионар, дубоки богослов, тајновидац

•  јуродивник, и светитељ свесветског значаја.

II МОНАХ ЈОВАН

Црквени живот у Харкову васпитавао је младог Михаила у побо- жности. У Успењском храму чуване су чудотворне иконе "Озирјанске" и "Јелецке" Мајке Божије, које су уживале велико поштовање. У посеб- ној гробници почивао је праведник чудотворац Архиепископ Мелети- је Леонтович коме је било унапред јављено да ће умрети 1841. године. Тамо су њему читали псалтир, служили парастосе и помазивали се уљем из кандила над његовим ћивотом. Ту се 1918. год. догодило чудо о коме се много причало и које је и Владика Јован забележио. Свети Мелетије је за живота узео на себе молитвени подвиг борбе са сном, проводећи ноћи у непомичном стајању са рукама подигнутим увис, никада не лежући на кревет. Михаил је јако заволео тог светитеља и по свој прилици почео да му подражава, што се касније потврдило његовом сличношћу са овим светитељем: и Владика Јован је 40 година проводио исти тај подвиг ноћног бдења никада не лежући на кревет, исто је тако унапред сазнао време своје смрти, и, као и свети Мелети- је, сада почива у гробници која се налази у крипти храма, где се често држе парастоси и чита псалтир над његовим ћивотом свима онима који моле његову помоћ. Та је гробница делић Свете Русије пренесен у савремену Америку. 1

У Харкову је млади Михаил добро познавао епископа Николаја Санхушко-Загорског, човека високог духовног живота, који се касни-је удостојио подвига исповедништва. Но ускоро је побожно живљење самог Михаила постало уочљиво, чак и у тим младим годинама, тако да је надлежни Архиепископ Антоније Храповицки, једно од истакну- тијих црквених лица тог времена, касније митрополит и један од кан- ДИДата за патријарха, сматрао пожељним да се упозна са њим, да при- ближи младића себи, и да руководи његовим духовним узрастањем, о чгму је сам Владика Јован оставио потпуни запис.

 

У време грађанског рата, заједно са родитељима, браћом и се-стром, пребацио се у Југославију, где се уписао на Београдски уни- верзитет и завршио Богословски факултет 1925. године, зарађујући притом за живот као продавац новина. Владика Антоније кога је он јако волео, такође се обрео у Југославији, постао Поглавар Загранич- не Цркве, и Михаило је наставио да одржава контакте са њим. Године 1924, у Руској цркви у Београду сам Митрополит га је произвео у чте- ца, а након две године постригао у монаха у Миљковом манастиру и рукоположио у чин јерођакона, при чему је добио име у час свог даљњег рођака, светог Јована Тоболског. На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице млади монах је постао јеромонах. Тих година он је предавао право у Србској Државној Гимназији, а од 1929. године је предавач и васпитач у србској богословији Охридске епархије у Бито- љу, такозваној "Богословији" Светог Јована Богослова. Ту се по први пут открио његов чудесан начин живота.

III БИТОЉСКИ ПРАВЕДНИК

Охридском епархијом је у то време управљао епископ Николај Ве- лимировић - србски Златоуст, чувени проповедник, песник и надах- нитељ народно-просветитељског покрета. Он је веома поштовао и во-лео младог јеромонаха Јована, и не једном је говорио: "Ако желите да видите живог светитеља, отидните у Битољ код оца Јована." И заиста, постало је очигледно да је он сасвим изузетан човек. Он је постоја- но пребивао у молитви, свакодневно служио свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно касно увече, никада се није гневио и са изузетном очинском љубављу надахњивао је студенте да стреме високим хришћанским идеалима. Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да он не спава, већ да када сви они заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају; некоме поправи пижаму, некога боље покрије, удубљују- ћи се притом у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету, и да, ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености сан савлада усред метаније у углу под иконама. Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили, леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког по- стрига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна. Велики оснивач општежитељних манастира, преп. Пахомије Велики, када је од анђела примао Правила монашког живљења, чуо је поводом сна ово: "Братија не треба да спа-вају лежећи, него нека начине себи столице са положитим наслоном и спавају на њима седећи" (Правило 4).

На Охридском језеру у манастиру преп. Наума налазиле су се чудо- творне мошти преп. Наума Охридског, ученика и саподвижника - ми-сионара светих Кирила и Методија. Јеромонах Јован је јако поштовао овог светитеља, који је сматран особито брзим исцелитељем душевно оболелих. Са св. иконом преп. Наума он је одлазио у болнице и читао молитве над болеснима, што је касније чинио и у Кини над болесним Кинезима. Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преп. Наума и св. Јована Крститеља и положио их на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преп. Наума, а сахрањен је на дан рођења Јована Претече.

На молбе битољских Грка и Македонаца парохијана, служио је све- ту Литургију на грчком језику и тиме стицао њихове велике симпати- је. Постајао је све чувенији, и 1934. године одлучено је да будеузведен у чин епископа. Но, он није ништа знао о томе, и када су га позвали у Београд, није на тако нешто ни помишљао, како се јасно види из кази-вања једне његове познанице из Југославије. Сретнувши га случајно у трамвају, упитала га је због чега је дошао у Београд, на шта јој он одго- вори да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромо- наха Јована кога је требало да посвете у епископа. Кад га је другог дана опет видела, рече јој да се испоставило, авај, да је грешка гора него што је он мислио, јер су баш њега одлучили да посвете у епископа. Ка- да се он успротивио, изговарајући се својом говорном маном, кратко су му одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу.

Посвећење је обављено 28. маја 1934. године. Владика је био по- следњи и највећи из плејаде епископа које је посветио Митрополит Антоније. Изузетно високо мишљење које је имао о новом епископу, овај уважени јерарх изразио је у писму упућеном Архиепископу Ди- митрију на Далеки Исток. Одбијајући предлог да оде у Кину да се од- мори, он пише: "Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље... Али уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам Владику Јована. Тај растом мали и слаб човек који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости."

 

У својој "Беседи на наречењу" Владика Јован је говорио о узвише- ним задацима пастирства у наше време. Како је једна монахиња тачно запазила, он је у својој Беседи сачинио себи читав програм који је то- ком свог живота прецизно ишуњавао. Новом епископу је додељена Шангајска епархија, онај крај где је два века раније послао прву пра- вославну мисију његов пра-стриц Митрополит Тоболски Јован Мак- симовић. Максимовићу старијем Бог је досудио да пошаље прве зраке благодатног учења Сунца Правде - Христа, а Максимовићу млађем да тамо засија Христовом светлошћу у потврду истинитости Православ- ног учења, а затим и да буде сведок сумрака хришћанства у земљама "Излазећег сунца".

IV ШАНГАЈСКИ ПАСТИР

Једног магловитог јутра крајем месеца но- вембра стигао је епископ Јован у Шангај. Био је празник Ваведења Пресвете Богородице и мноштво људи се скупило на пристаништу да дочека свог новог Владику који је заузео упражњену катедру после Архиепископа Си- мона, дугогодишњег мисионара у Кини, чове- ка високог духовног живота, који је оставио за собом недозидан велики саборни храм и неразрешен јурисдикциони спор. Владика Јо- ван је одмах успоставио црквено јединство и везе са Србима, Грцима и Украјинцима и зау- зео се око изградње огромне саборне цркве у част иконе Богоматере "Заступнице грешних", који је сазидан заједно са троспратним паро- хијским домом и звоником. Нарочиту пажњу је обраћао на духовно образовање, па је узео за правило да присуствује усменим испитима из катихизиса у свим православним школама у Шангају. Био је надахнитељ и руководилац

изградње цркава, болница, сиротишта, старачких домова, трговачке школе, женске гимназије, друштвене мензе, једном речју, свих јавних друштвених подухвата Руса у Шангају.

Лли најнеобичније је код њега било то што је он, узимајући тако <мш<1 и активно учешће у свим тим светским пословима, био потпуно туђ свету. Он као да је у исто време живео у неком другом, духовном свету, о чему постоје многобројна сведочанства очевидаца. Његови "чудни поступци" били су чудни само онима што су се отуђили од света Божијих светитеља Источне Православне Цркве, који воде бес- поштедни невидљиви рат са кнезом овога света. Од првог дана Влади- ка је свакодневно служио свету Литургију, а ако није могао да служи причешћивао се Светим Тајнама. Где год да је био, није пропуштао богослужење. Једном је од силног стајања Владикина нога јако натекла и конзилијум лекара је, бојећи се гангрене, наредио хитан смештај у болницу, што је Владика одлучно одбио. Тада су руски лекари саоп- штили парохијском савету да скидају са себе сваку одговорност за здравље, па чак и за живот пацијента. Чланови парохијског савета су након дугих молби и претњи да ће га силом одвести, изнудили Влади- кину сагласност, и он би упућен у Руску болницу следећег јутра, дан уочи празника Воздвижења Часног Крста. Али око 6 сати по подне Владика је кришом побегао из болнице, ушао храмајући у цркву и од-служио цело бденије; следећег дана отока је нестало.

Обављао је сва богослужења која се врше у току дана, ништа при- том не пропуштајући, па се тако дешавало да се на повечерју чита по пет и више канона, како би били молитвено прослављени сви свети тога дана. Никада није разговарао у олтару. После Литургије остајао је у олтару по 3 или 4 сата, и једном се пожалио: "Како је тешко отрг-пути се од молитве и вратити се земаљским стварима." У дане када су се славили одређени светитељи, служио је бос, и то исто захтевао и од својих саслужитеља. Јео је једанпут дневно, а у току Великог и Божић-п.ег Поста - узимао је само просфору. Ноћу је бдио; борећи се са сном, поливао се хладном водом, али се никада није купао. Никада није, код оних којима је била потребна помоћ, одлазио "у госте", већ би се нео- чскивано појављивао, и то по било каквом времену и у најнеобичније доба: некад у поноћ, а некад у 2 или 3 сата ноћу. Никада се није возио, али је свакодневно посећивао болесне носећи са собом Свете Дарове. Био је прозорљив и имао такве молитве које Господ чује и брзо испу- н>ава. Ево неколико таквих случајева:

Доктор Н. Н. Баранов казује следеће:

"Једном су у Шангају, позвали Владику Јована код једног умирућег дстета чији су случај лекари сматрали безнадежним, и он се, ушавши у зграду, упутио право у болесникову собу, мада још нико није ни сти- пш да му покаже где се овај налази. Не загледајући дете, Владика је ни- чице пао пред иконом, што је сасвим карактеристично зањега, и дуго се молио, а затим успокојио рођаке рекавши им да ће дете оздравити и брзо отишао. Детету се стање пред јутро збиља поправило, и оно је ускоро оздравило, тако да доктора више нису ни звали. Очевидац пу-ковник Н. Н. Николајев је то потврђивао, детаљно описујући све што се збивало."

Таквих је случајева било много. Ево записа Н. С. Макаве:

"Желим да испричам о једном чуду о коме ми је више пута говори- ла моја некада веома добра познаница Људмила Дмитријевна Садков-ска. Ово чудо које се њој догодило записано је у архивима Шангајске Државне болнице:

То се догодило у Шангају. Она се страствено бавила коњичким спортом. Једном док је тренирала на стази, кобила се нечега уплаши- ла, збацила је са себе, и она је, паднувши, јако ударила главом о камен и онесвестила се. Довезли су је у болницу у коматозном стању, и кон- зилијум од неколико лекара је установио да је то безнадежан случај: тешко да ће преживети до јутра јер је пулс сасвим слаб, глава разбије-на, а ситни комадићи костију лобање су налегли на мозак. При таквом стању ствари она ће сигурно умрети у току операције. Чак ако би срце и допустило да се операција обави, она би, опет, у најбољем случају, остала глува, нема и слепа.

Њена рођена сестра је, чувши све то, дотрчала сва у сузама и очај-на код Архиепископа Јована и стала га преклињати да јој спасе сестру. Владика је пристао: дошао је у болницу, замолио све да напусте собу и молио се око два сата. Онда је позвао главног лекара и замолио га да прегледа болесницу. Лекар се запрепастио када је установио да јој је пулс као у нормалног здравог човека. Пристао је да одмах обави опе-рацију, али да присуствује и Архиепископ Јован. Операција је успела, и лекари су били запањени када је она после операције дошла к свести и затражила да пије воде. Сасвим је добро видела и чула. Она је и дан- данас жива: говори, види и чује. Ево, већ 30 година.

Велико дело милосрђа Владике Јована било је Сиротиште Светог Тихона Задонског за сирочад и напуштену децу, коју је он предао не- беском покровитељству овог дивног руског светитеља. Свети Тихон је, као и сам Владика, веома волео децу. Владика је окупио Комитет жена и уз њихову помоћ сиротиште је отворено. На самом почетку у њему је било осморо деце, а касније је ту налазило уточиште и до сто сирочади одједном. Сиротиште је удомило све скупа око 3.500 сирочади. Владика је сам сакупљао болесну и изгладнелу децу по ули- цама и мрачним буџацима шангајских сиротињских четврти, где се дешавало да гладни пси изуједају напуштену децу, хотећи да их поје- ду. Једном је спасао неку девојчицу од Кинеза, трампивши је за фла- шу вотке. За време рата стање у сиротишту је било врло тешко - не- достајало је хране. У једном таквом тешком периоду испоставило се да следећег дана неће имати чиме да прехране децу. Обавестили су Владику о томе, а он је, чувши о чему се ради, рекао: "Послаће Бог." Отишао је у своју собу и сву ноћ престајао на молитви. А ујутру тек што се разданило - неко звони. Отворе врата, кад тамо представник неке делегације са великим прилогом за сиротиште. Владика је сву децу добро познавао и био им је као прави отац. Када су на власт до- шли комунисти, пребацио је цело сиротиште најпре на Филипине, а затим у Америку.

V СИЛА ВЕРЕ

"Владика је живео у некаквом другом свету" кличе В. Рејер, који је Владику добро познавао и писао о њему. "Да ли је он био 'узнесен у рај' како о томе казује Апостол Павле у својој Посланици Коринћа- нима (2. Кор. 12,4) и 'чуо неисказане речи које човеку није допуштено говорити' ми не знамо, али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ мало раскринуо завесу Свога Царства." Следећа три записа дају живе примере у потврду истинитости овога што је речено. Први случај записао је О. Скопиченко, други Л. А. Лу, а трећи монахи- ња Августа.

•  1. "У Шангају се догоди чудесан случај који најбоље карактерише вслику душу нашег преминулог пастира, његову непоколебљиву веру. Неку жену, Мењшикову, ујео је бесан пас; она или није хтела да се вак- цинише, или је то учинила лоше, противно најосновнијим правилима прсдвиђеним за вакцинацију, тако да је наступило беснило. Владика Јован је сазнао за њу, као што је и увек знао о свима болесницима, па-ћеницима и умирућима, и похитао са Св. Даровима умирућој Мењши-ковој. Владика је причестио болесницу, али је она управо тада добила наиад те страшне болести и испљунула је, заједно са пеном која јој је иатиила на уста, и Св. Причешће. Пошто честица Св. Причешћа не смс да сс баци, Владика је сакупио честицу којује болесница испљуну- » I «, и гпшио јс себи у уста. Његови прислужитељи су извикнули: "Шта минитс, Иладико! Беснило је опасна заразна болест!" Али Владика је (|Ц||м1|||о одкшорио: "Ништа се неће догодити - то су Св. Дарови." II 1.ии 1.1. пишта сс није догодило." "Владика је два пута долазио у Хонг Конг. Чудно је то да сам
ја написала Владики писмо, иако га нисам познавала; у писму сам га
молила да се помоли и заузме за једну удовицу и њену децу, и још му
писала о једном занимљивом личном духовном питању, али нисам до-
била одговор. Прошло је годину дана. Владика је дошао, а у маси људи
која га је дочекивала налазила сам се и ја. Владика се обратио мени и
рекао: "То сте ви писали писмо!" Била сам јако зачуђена, јер ме Влади-
ка није познавао, нити ме је икада раније видео. То се догодило увече
у цркви. После молебна Владика је, стојећи пред налоњем, држао про-
понед. Ја сам стајала поред моје мајке, и обе смо виделе светлост која је
сијала око њега у ширини неких тридесетак сантиметара. То је трајало
ирилично дуго. Када се проповед завршила, ја сам, задивљена овом из-
узстном појавом, испричала то што сам видела Н. В. Соколовој. Она
ми одговори: "Да, многи верујући људи видели су ту изузетну појаву."
И мој муж, који је стајао у близини, такође је видео ту светлост што је
окруживала Владику."

•  "Пошто сам већ веома стара и могу ускоро умрети, не желим
да однесем са собом у гроб оно што ми је Господ показао за назидање
душе. Велику веру имао је Владика Јован. Године 1939, испратила сам
Нерку код њеног мужа у Италију. Муж ју је дочекао на пристаништу и
одвео код својих родитеља. Проживео је са њом 11 дана и онда је пре-
командован у Африку. Када је он отишао, његови родитељи су стали
да терају моју ћерку из њихове куће. Не могавши да дође к себи од шо
ка, јер, знате, имала је свега 17 година, писала ми је очајничка писма.
Много сам се молила, и патила више од два месеца, одлазила свакога
дана у Шангајску саборну цркву, али је моја вера на крају почела да
малаксава. Одлучила сам да више не одлазим у цркву, већ да одем код
мојих пријатеља, па сам зато устала нешто касније. Пролазећи покрај
храма, јер ме је туда водио пут, зачујем изнутра појање. Уђем у храм.
Служио је Владика Јован. Двери на олтару су биле отворене. Владика
је изговарао.Спаситељеве речи: "Примите, једите, ово је тело Моје" и
"Ово је крв Моја... за отпуштање грехова", а затим је клекнуо и начи-
нио велику метанију. Тада сам погледала на Чашу са Св. Даровима која
је стајала непокривена, и када је Владика изговорио ове речи, видела
сам како пламен силази одозго и спушта се у Чашу. По облику пламен
је био налик лали, само је био већи. Никада нисам ни помислила да ћу
|Н)1)сним очима видети чин освећења Св. Дарова огњем. Поново је у
моии заиламтелавера. Господми јепоказао какву веру има Владика, и
ја «.ам сс стидела своје малодушности."

Осим болница Владика је такође посећивао и тамнице, и служио свету Литургију за затворенике на некаквом бедном сточићу. Али нај- теже су Пастира погађале посете душевним болесницима и бесомуч- нима. Он је строго разликовао једне од других. У близини Шангаја налазила се лудница. Владики је била дата духовна сила да општи са тим страшно болесним људима. Он их је удостојавао причешћа Све- тим Тајнама и они су се, за дивно чудо, мирно причешћивали и били послушни Владики. Увек су са нестрпљењем очекивали његове посете и радовали се његовом доласку.

Владика је био силно одважан човек. За време Јапанске окупације јапанске власти су покушавале на све могуће начине да приморају ру- ску колонију да се покорава њиховој вољи. Притисак је вршен преко челних људи Руског Избегличког Комитета. Два члана тог Комитета настојали су да сачувају његову независност, због чега су обојица били убијени. Страх је завладао руском колонијом. И онда је Владика Јован, не обазирући се на претње, прогласио себе за привременог старешину руске колоније.

Митроносни протојереј о. Петар Триодин је причао како је Влади- ка једном приликом узахтео да се попне на јапански торпедни чамац који је био усидрен у луци. Морнар на стражи терао га је одатле, прете- ћи му бајонетом. Али Владика није одустајао од своје намере. Јапански официр који је стајао на палуби, чуо је њихову препирку и дозволио Владики да се попне на брод. Владика се смело упутио у официрску кабину, где се у углу налазила икона светог Николе. Испоставило се да је та торпедњача била руска и да је потопљена за време Јапанског рата, а да су је после Јапанци извукли са морског дна. Владика је ука- зао јапанском официру на икону и рекао да је свети Никола домаћин брода и да захваљујући њему торпедњача плови без проблема. И зато, учио их је Владика, они то не смеју никада да заборављају и треба да увек држе упаљено кандило пред иконом, односећи се са поштовањем ирема Угоднику Божијем.

За време јапанске окупације било је јако опасно наћи се ноћу на улици, па је већина људи журила да буде код куће пре мрака. Владика, мсђутим, није уопште марио за опасност, и настављао је, ни од кога нсузнемираван, да посећује болеснике и сиромахе у било које доба поћи.

У то време се збио и овај задивљујући случај који сведочи о то- М1- како је Владика духом могао чути на даљину и како је журио да помогне онима који су га призивали. Негде 1968. године дошла је к нама у Братство преп. Германа Аљаског једна госпођа. Рече да се зове Ана Петровна Лушникова, да је чула како ми прикупљамо сведочења о Владики Јовану и да морамо без одлагања записати њено казивање. Испричала је да је по занимању наставница певања и да је некада, ра- није, својим саветима веома помогла Владики, Архиепископу Дими- трију да правилно дише при изговарању речи, пошто његови лекари већ нису могли да га излече. Када је Владика Јован дошао на Далеки Исток сви су запазили да он има говорну ману. Неки су говорили да му је то од рођења, други да је имао неку повреду језика итд. али њој је одмах било јасно о чему се ради, и понудила се да му помогне. Она је установила да је Владика био сасвим исцрпљен. Услед преморености, доња вилица је стајала мало опуштено и зато није могао разговетно да говори. Почела је да га учи правилном дисању, изговору и осталом. Владика је стао редовно долазити на вежбе, смирено је седео и гово- рио "ооо", "ааа" итд. Са захвалношћу је плаћао, остављајући увек нов- чаницу од 20 америчких долара. Владикин говор се поправљао, али у време поста мана би се поново показивала и он би опет одлазио к њој. Она се трудила да му помогне како је најбоље знала, и сматрајући га Божијим човеком, веома га заволела и постала његова духовна ћерка. "За време рата", причала нам је даље Ана Петровна, "била сам ра- њена у Шангају 1945. године, и умирала сам у француској болници. Знала сам да умирем, и зато сам молила да јаве Владики како би до- шао да ме причести. Било је негде око 10 или 11 сати увече. Напољу је било страшно невреме, олуја са кишом. Имала сам ужасне болове и стално сам запомагала. На моје вапаје да ми позову Владику долазили би лекари и сестре и убеђивали ме да је то немогуће јер је ратно време, болница је ноћу потпуно закључана и треба сачекати до јутра. Ја ни- сам уопште хтела да их слушам и настављала сам да вичем: "Владико, дођи! Дођи, Владико!" Али нико није могао отићи по њега. Одједном, видим како се на вратима болничке собе појављује Владика, сав мо- кар, и иде према мени. Пошто ми је тај његов долазак изгледао као некакво чудо, стала сам га опипавати и питала га да ли је то стварно он, или је то његов дух. Осмехнувши се, рекао ми је да је то стварно он и причестио ме. Онда сам заспала, и спавала пуних 18 сати. Са мном у соби је била још једна болесница, која је такође видела Владику како ме причешћује. Када сам се после 18 сати пробудила, осећала сам се здравом и говорила да је то зато што је Владика дошао и причестио ме. Али ми они нису веровали. Тврдили су да Владика никако није могао те ноћи, по онаквом времену, доћи и ући у закључану болницу.

И болесница до мене је потврђивала да је Владика долазио, али нам ипак нису веровали. Међутим, чињеница је била да сам жива и да се добро осећам. Некако у исто време, медицинска сестра која ми такође није веровала, поспремила је мој кревет и пронашла под јастуком, као некакав доказ о истинитости мојих речи, новчаницу од 20 америчких долара коју је Владика тамо оставио. Владика је оставио те доларе јер је знао да је лечење скупо и да ми је било потребно још новца. Касније је признао да је он ставио новац под јастук. После његове посете моје стање се поправило. Још једном, 1961. године, после страшне саобра- ћајне несреће коју сам доживела, Владика ме је опет у болници приче-стио и исцелио."

Тиме је завршила своје казивање и отишла Ана Петровна, која ни-је никако хтела да умре а да је на онај свет не отпрати Владика. И њена се жеља, чак и после смрти самог Владике, ипак испунила. Прошло је неко време од нашег сусрета, кад једног дана сазнајемо да је, вративши се са свеноћног бденија пред Преображење Господње, Ана Петровна умрла ноћу у свом стану од тровања угљен-моноксидом. Исте те ноћи пре Преображења Олга И. Семјењук, која је била у Шангају блиска са Владиком, видела је у сну како у новој цркви на високо уздигну-том одру лежи мртва Ана Петровна, а Владика Јован у мантији кади је идући у круг и, уз свечано хорско појање, служи јој опело. Тада нам је постало јасно зашто ју је Господ навео да дође к нама и затражи да хитно запишемо њено сведочанство о прозорљивости и чудотворстви- ма нашег драгог Владике, који је, из оног преображеног света, на дан Преображења њој одслужио опело.

VI УЊКАВИ МОЈСИЈЕ

После доласка комуниста на власт, многи Руси су напустили Кину. Године 1949. скоро 5.000 Руса емиграната из Кине налазило се у лого- ру Међународне Организације за избеглице на филипинском острву Чубабао. Живели су под шаторима у најпримитивнијим условима. Вла- дика је и овде био срце свега. Одмах је обезбеђен смештај за сву децу и:» сиротишта, за све старе и болесне. Живело се у сталном страху од разорних урагана, јер преко овог острва прелазе сезонски тајфуни ко- |и дувају у овом делу Тихог Океана. У току 27 месеци боравка Руса у лпгору, тајфун је само једанпут захватио острво, а и тада је брзо проме- иио правац и заобишао га. Када су Руси питали мештане Филипинце нлкие опасности прете од тајфуна, ови суим одговорили да могу бити потпуно спокојни јер "ваш свети човек сваке ноћи обилази ваш логор и осењује га крсним знамењем са све четири стране." Сви су знали Вла- дику, и знали су да је човек Божији. Чувен је био случај исцелења од стране Владике сина неког високог функционера.

Један карактеристичан догађај описује Г. Ларињ: "Као председник Црквене општине где се налазила црква, и где су живели свештеници, монахиње и Владика, ја сам понекад пратио Владику када је одлазио у град Ђуан У филипинску болницу да посети тешко болесне Русе који су тамо смештени, делећи им притом Јеванђеља, џепног формата, и мале иконе. Једном приликом, улазећи у болничку собу где су се налазили Руси, ми зачујемо болне крике који су издалека допирали до нас. На Вла- дикино питање зашто тај болесник тако запомаже, руска милосрдна се- стра је рекла да се ради о једној безна- дежно болесној жени, коју су, пошто је својом виком узнемиравала остале болеснике, преместили у суседну зграду бивше америчке војне болнице. Владика је одмах одлучио да оде код ње, али га је сестра заустављала да не иде, говорећи му како од ње заудара. "Ништа то не мари", рече Владика и хитрим корацима пође тој болесници. И ја сам кренуо са њим. Од болеснице је збиља заударало. Пришавши јој, Владика положи на њену главу крст и стаде да се моли. Ја изађох. Владика се дуго молио, затим је исповедио боле- сницу и причестио је. Када смо одлазили, она више није викала, само је тихо стењала. После неког времена, када смо опет дошли у посету болници, тек што смо изашли из џипа, из болнице истрча нека жена и паде пред ноге Владики. То је била она "безнадежна" болесница за коју се Владика молио."

Владики су предлагали да лично отпутује у Вашингтон и заложи се како би се свим људима из логора омогућио прелазак у Америку. Он је одлетео за Вашингтон, и упркос свим сметњама и препрекама издејствовао врло много - закони су измењени и његова паства је оти-пша у Америку. Овде је умесно навести и следећи запис В. Рејера:

"По доласку у Манилу, Владика ме је замолио да му закажем пријем код министра Унутрашњих послова кога је он хтео да моли за побољшање положаја своје пастве, руских емиграната који су се злопатили на острву Самар. Пријем је одређен за два дана у 9 сати, и Владика је допустио мојој жени, на њену молбу, да му за тај пријем опере и испегла мантију. Назначеног дана дошао сам у 8 сати ујутру код Владике и сатворио молитву пред вратима његове собе, али од- говора није било. То се поновило неколико пута. Причекавши још мало, ја одлучим да отворим врата. Уђем унутра и видим Владику где клечећи на коленима спава. Он брзо устаде и обећа да ће одмах изаћи. Кроз неколико минута Владика је изашао, али са неуредном и разбарушеном брадом и косом. Ја сам по нечему мислио да не може такав да се појави код министра и предложио му да се уреди, али је Владика одбио, рекавши: "Нема потребе, хајдемо." Био сам уверен да нас неће примити, прво зато што смо каснили скоро читав сат, а дру-го, са таквим изгледом тешко да ће га пустити код министра. На моје изненађење, нас су одмах примили. Сам министар је био врло љуба- зан и предусретљив, и обећао је да ће учинити све што је у његовој моћи, и нека се Владика не брине, он ће настојати да удовољи свим ње- говим молбама. Враћајући се у хотел и размишљајући о свему овоме, постало ми је јасно да се о Владики не може доносити суд на основу наших људских мерила. Оно што је за нас било несавладива тешкоћа - није на његовом путу представљало сметњу нити препреку, јер му је Господ помогао у свему што би чинио. У то сам се могао уверити како у Америчком конзулату у Шангају, тако и на пристаништу у Манили и у Министарству владе."

Када су већ скоро сви напустили логор и поодлазили у разне дру-ге земље, већином у Америку и Аустралију, а на острву Тубабао оста- ло сасвим мало људи, почеше да дувају ветрови и налете страховити тајфун који разруши логор до темеља.

Није ли на дан св. пророка Мојсија, када Црква слави овог ве-ликог, пред Богом трепетног, духовног вођу изабраног народа, наш Владика скидао обућу са ногу, своје увек једне те исте сандале, и бос савршавао Тајну Евхаристије пред престолом Божијим, тј. пред Неопа- ливом Купином?

 

VII МЕЂУ ЗАБОРАВЉЕНИМ СВЕТИМА

1951. године Свети Синод је поставио Владику за Архиепископа Западно-европског. Он је сада био један од виших по достојанству је-рарха Руске Заграничне Цркве и често је морао да присуствује заседа- њима Синода у Њујорку. Испрва, његова катедра се налазила у Пари-зу, чијој је небеској покровитељки, светој Геновевм, њен савременик преп. Симеон Столпник послао, провидећи њену светост, поздраве по трговцима који су из Антиохије путовали у Галију. Владика је обратио пажњу на месне светитеље и светитељке и открио читаву плејаду див-них древних светих, потпуно заборављених у наше време, са којима је ступио у живу молитвену заједницу.

Цела Западна Европа је била просвећена вером Христовом на мно- го векова пре погубног отпада Рима од Источне Цркве и погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси католицизма. Њени просветитељи из првих времена хришћанства, мученици, пустињаци, светитељи - чудотворци били су истински, прави православни свети, али је само мали број од мноштва тих дивних светих проглашен све-цима до раскола, након чега су нови црквени прегаоци, лишени бла- годати, стали пројављивати накарадно схватање подвига и падати у прелест слично Фрањи Асишком, Терези Авилској и другима, и већ никако нису свети у православном смислу те речи. Популарност ових последњих бацила је у засенак оне истинске православне светитеље Запада. Па ипак, и поред светогрђа које су донеле Реформација и Фран- цуска револуција, скоро у свакој градској уличици и на свакој сеоској кривини виде се трагови који сведоче о некадашњем поштовању древ-них православних светих. А Владика Јован, осетљив за све што је све- то, почео је озбиљно да ради на томе да их отргне од заборава.

Године 1952. на Епископском саветовању Владика је осветлио апо- столски подвиг савременика светих Ћирила и Методија, просветите-ља Данске и Шведске, св. Ансгарија, који је био епископ у Хамбургу и Бремену и умро 865. године, а кроз 5 година био прибројен лику светих пошто се прославио чудесима. На основу одлуке Архијерејског сабора 1950. године, којом је остављено сваком епископу да решава питања у вези сваког светитеља понаособ, Владика Јован је сада сма- трао неопходним да се име св. Ансгарија као светитеља Цркве (који се слави 3. фебруара) уноси од сада у црквене календаре. "Ако је њега сам Бог прославио, дрско би било од нас да га не поштујемо као све-титеља" - говорио би Владика и наводио још читав низ имена других светитеља које би такође требало прослављати заједно са осталим све- тима које слави Источна Православна Црква, пошто су они поштова- ни као свети још од давних времена. И донета је оваква одлука: "Реше- ње по питању поштовања западних светих: Откривајући у местима нашег расејања проповеднике и подвижнике древних времена, који нам пре нису били познати, и следећи спомен тих светих угодника Бо-жијих, ми прослављамо Господа у светима Његовим и одајемо пошто- вање Његовим угодницима величајући њихова страдања и подвиге и призивајући их да буду наши молитвеници пред Богом. На основу то- га утврђујемо да горе споменуте праведнике прославља као свете цела Православна Црква и позивамо пастире и њихову паству да поштују ове свете и прибегавају њиховом молитвеном заступништву."

Окриљаван многомоћним молитвама тих угодника који су некад давно тако славно просветили западне земље, Владика је и сам постао као неки нови просветитељ - равноапостолни мисионар у тим земља-ма, јер је благовестио и оваплоћивао у себи непатворено, вечно-ново истинито учење Господа нашег Исуса Христа, што није могло да не заслепи оне који седе у тами савременог отпадничког ново-паганства. Ти су му угодници постали верни помагачи у његовим разноврсним активностима. Он је стално путовао по целој Европи. Служио је све- ту Литургију на француском и холандском језику као што је раније служио на грчком и кинеском, а касније на енглеском; уживао је глас прозорљивца и исцелитеља - бесребреника. О њему су писали у Пари- зу: "Он већ живи негде изнад наше земаљске равни. Довољно говори и то што је у једној католичкој цркви у Паризу свештеник, обраћајући се младима, рекао: "Ви тражите доказе, кажете како данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Пари- за овог часа хода живи светитељ - Свети Јован Боси."

Владика се бринуо и о тзв. "Француској Православној Цркви" и много се потрудио да би се макар неке од парохија нашле на спасо- носном путу под окриљем Руске Заграничне Цркве. Али најзначајни- ји плод његове апостолске делатности било је утемељење "Холандске Православне Цркве" која је под његовим богомудрим вођством силно ојачала и развила се, тако да сада има свога архијереја, своје манасти- ре, скоро све богослужбене књиге на свом матерњем језику, своје часо- писе, итд. Сва своја "достигнућа" православни Холанђани приписују Нладики, сматрајући га својим оснивачем и добротвором, као што се јасно види и из речи Епископа Јакова Хашког, у предговору првог од сних животописа Владике Јована: "Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: "Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога, Њему је угодно." Владико! Благодарим ти за све. Помени нас, твоју Хо- ландску Цркву пред престолом Божијим."

VIII АМЕРИЧКЕ БОЛИ

Еванђелска Блаженства, која су поређана по хијерархијском ре- ду, завршавају се обећањем награде за претрпљене увреде и срамо-ћења, гоњења и клевете за Христа. За Владику, који је тако славно прошао сву ту лествицу Христових Блаженстава, наступило је, пред крај живота, време да претрпи многе невоље и жалости, како би се потом савршено радовао и веселио на небесима. Затекле су га жало- сне вести на његовој катедри у Бриселу, где својом лепотом блиста Спомен-храм Руским Новомученицима подигнут у част Многостра- далног Јова Старозаветног: његова духовна деца јављала су му из Сан Франциска о смутњама које су постигле њихову, вероватно највећу и најстабилнију парохијуу целој Заграничној Цркви. Блиски друг Вла- дике Јована, Архиепископ Тихон повукао се због болести у манастир, а у његовом одсуству дошло је до великог застоја у изградњи великог новог храма, и избила је свађа која је парализовала живот заједнице. На упорне молбе хиљада руских парохијана из Сан Франциска, фак- тички његове бивше Шангајске пастве, Св. Синод је преместио Архи- епископа Јована на санфранцисканску катедру, као јединог јерарха који би могао да поново успостави мир међу верницима и заврши изградњу храма.

У вечно магловити град Далеког Запада стигао је Владика на своју последњу катедру у јесен 1962. године, опет, као и много година рани- је на своју прву катедру, на празник Ваведења Пресвете Богородице, и опет га је чекао недовршени храм посвећен Њој. Под Владикиним руководством мир је поново успостављен, живот у парохији нормали- зован и величанствени храм довршен.

Али није било лако Владики. Морао је много тога кротко и ћутећи да претрпи. Чак је био приморан да се појави на америчком грађан- ском суду и да одговара на бесмислене оптужбе поводом мањка у цр- квеним финансијама. Правда је, разуме се, била на Владикиној страни, али су ипак последње године његовог живота биле загорчане многим клеветама и прогонима. На то се време односи кратко саопштење Л. А. Лу, из кога се види какав је велики човек био Владика, колико је високо био изнад сваке светске сујете и као истински духоносни па- стир будно пазио духовним оком на своју паству:

"У Сан Франциску мој муж је јако настрадао у саобраћајној несре- ћи; поремећено му је било чуло равнотеже и страшно се мучио. У то време Владика је доживљавао многе непријатности. Знајући силу Вла- дикиних молитви, размишљала сам да га позовем код мог мужа, јер сам била сигурна да би се онда његово стање поправило, али сам се бо- јала да то учиним због Владикине заузетости. Међутим, после два да- на изненада долази Владика код нас у пратњи г. Б. М. Тројана, који га је довезао. Владика се задржао код нас свега пет минута, али сам ја ве- ровала да ће мој муж прездравити. Тада је био најкритичнији моменат његове болести, а после Владикине посете настала је нагла промена, он се почео опорављати и поживео је још четири године. Касније сам срела Б. М. Тројана у цркви и он ми је испричао да је он возио Владику на аеродром када му је Владика изненада рекао: "Хајдемо брзо код Лу." Он је приговорио да сад не може да се враћа назад, јер ће закаснити на авион. Онда је Владика рекао: "Можете ли ви да узмете на своју душу живот човека?" Требало се одлучити, и он је повезао Владику ка нама. Владика није ипак закаснио на авион, јер су га ради њега задржали. У току тих пет минута успела сам рећи Владики како вереници мог кум- чета Петра не дају визу за одлазак из Кине у Америку, пошто је и сам Петар дошао по посебној квоти. На то је Владика рекао да ће она доћи "и онда ћемо је крстити", што се управо тако и десило, али после њего- ве смрти. Он је провидео и будућност након своје смрти.

"Пре две године мој муж се разболео и молио ме да позовем к ње- му сина, који се тада налазио у држави Њујорк и полагао неке испите. Нисам знала шта да радим. Ако муж умре, син ми неће опростити што га нисам позвала; ако пак позовем сина и њему пропадну испити, изгубиће целу годину на студијама. У пометњи, ја назовем Владику телефоном и питам га, шта да радим. Владика ме замоли да га назовем још једном после Литургије, у цркву. Била је недеља. После Литургије ја назовем телефоном цркву, и на моју радост, Владика ми рече: "Немој- те звати сина, јер ће се ваш муж, даће Бог, опоравити!" И збиља, муж се опоравио и чак надживео драгог Владику."

Резиденција Владике је била малена келија у згради Сиротишта снетог Тихона Задонског. Владика је по ревновању за истину Божију (>ио сличан овом светитељу, који се једанпут, када је у току Петровог 1 1оста одржавана некаква паганска светковина, довезао у кочијама усред разуздане народне масе и загрмео праведним гневом, чиме је многе вратио на прави пут побожности. И Владика је учинио нешто слично. 1964. г. дошло је, најзад, и до дугоочекиване канонизације Ба- ћушке Јована Кронштатског. Још 1952. г. Владика је био председник прве комисије за канонизацију, касније учествовао у састављању слу- жбе и написао кондак светом Јовану Кронштатском. Одређено је да се прослављање новог светитеља обави 18. октобра, када, 1. новембра по новом календару, католици славе све свете. А код њих постоји пре- дање да је те ноћи мрачним силама слободно да чине шта им је воља. У Америци се то претворило у некакав "празник", детињасто лудира-ње, када се сви прерушавају у вештице, вампире и сваку ђаволску на-казу, као призивајући мрачне силе на општење. Та демонска забава у ствари је пародија на хришћанство, исмевање светих, и назива се "ноћ вештица".

Поводећи се за Американцима, група Руса је организовала бал у част овог "празника" у суботу навече, тако да се на свеноћном бдени-ју, које је служено новојављеном светитељу, лако дало приметити да добар број људи одсуствује. После службе, Владика се обратио свом верном прислужитељу и рекао: "Вози ме на бал!" Стигавши тамо и по- певши се уз степенице Владика је ушао у салу, на опште запрепашћење присутних. Музика је утихнула. Не говорећи ништа, Владика је гнев- но посматрао забезекнуте људе и онда лаганим кораком, са палицом у руци, прошао кроз дворану. Речи су овде биле излишне. Јасно се виде- ло по њиховој сметености да је свима онима које је Владика дошао да уразуми "прорадила" савест када су угледали њега на балу. Он је ћутке изашао, и већ следећег дана загрмела је са амвона ревност праведног Пастира. Владика је још 1962. г. предсказао прослављење преп. Герма-на Аљаског. И Његов је дух пробудио људе да ово свенародно просла- вљење обаве у храму у коме он почива.

IX "ЈА САМ ЖИВ, АКО САМ И УМРО"

Пратећи чудотворну икону Курско-Коренске Богородице у Сије- тлу, Владика Јован је 19. јуна (по старом календару) 1966. г. одслужио свету Литургију у тамошњем Свето-Николајевском храму, Спомен- храму Новомученмцима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши са чудотворном Иконом духовну децу око цркве, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава и када су његови прислужитељи дотрчали, видели су да Владика већ умире. Сместили су га у фотељу, и он је, пред чудо- творном Иконом Богомајке, као и његов свети предак, свети Јован Тоболски, предао душу своју Богу и уснуо за овај свет, што је он тако јасно предсказивао многима. Тада се завршио и његов чудесни, нат- природни подвиг лишавања себе сна и одмора, тих тако природних и нормалних потреба сваког људског организма. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на тај знаменити, блажени лежај ко- ји му је пружио одмор и сан након 40-годишњег уздржавања! "Спавај сада спокојно", отело се из дубине душе на крају опроштајног говора Владики Архиепископу Аверкију, који га је силно волео, "спавај сада спокојно, драги наш вољени Владико, одмарај се од праведних трудо- ва својих и подвига, почивај у миру до општег за све васкрсења."

И заиста се благодаћу оросило то место, та зграда у којој је пра- ведник умро, а коју данас посећују многи млади! Та је соба одмах пре- творена у капелу, и у њој се врше богослужења. А испод ње, у једној просторији парохијског дома, сместила се скоро основана америчка мисионарска парохија светог Нектарија, Егинског Чудотворца (умро 1920. године), кога је Владика Јован веома поштовао.

Професор црквене историје, Н. Д. Таљберг, који се међу првима после Владикине смрти огласио пригодном речју, дао је сасвим тачан суд о Владики када је написао:

Господу Богу је било угодно да се оконча земаљски пут великог праведника. У савременом свету обавијеном тамом, био је јављен на- ма грешнима заиста Христа ради јуродиви, који је остао такав и у епи- скопском чину. Тај вид подвижништва, који је био тако драг старој Русији, данас разуме тек мали број људи. По начину живота он је доне- кле био сличан великом светитељу Григорију Богослову, који је трпео гоњења од лажне браће. Настављајући да се брине о пословима Цркве и да се писмено бори против јеретика, св. Григорије је у исто време водио строго подвижнички начин живота: ишао је бос, носио само по- дерану одежду, спавао на голој земљи или на лежају од грања прекри- веном некаквим прњама, и никада није подлагао ватру да се огреје..."

За светог Апостола Јована Богослова је речено да је он, изобилују-ћи у љубави, био и велики богослов. То би се могло рећи и за Владику, премда његовом богословском раду још нико није придао заслужени значај. Све његове беседе и чланци били су богословски беспрекор-ни и дубоко мисаони. Прича се како га је неко, некада раније, питао: "Добро, а шта је то неправилно у учењу о. Сергија Булгакова?", а он је одмах сео и у једном даху написао дубоку богословску расправу, ко-јом је разобличио јерес софијанства, и на основу чега је Синод донео одговарајућу одлуку. Такође је чувено и његово побијање новоизми- шљеног католичког "Догмата о безгрешном зачећу", које је он написао још док је био јеромонах. Занимљиве су његове дефиниције: "Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово споља- шње изражавање." "Цркву сачињавају међусобно сједињена разумна бића која верују у Господа Исуса Христа."

"Опело, које је обављено 24. јуна, пише један од учесника, "почело је у 6 часова увече, (час одређен Вл. Митрополитом Филаретом, који је стигао из Њујорка непосредно пред почетак) и завршено, због мно-жине људи који су се опраштали од свог упокојеног Архипастира, тек у 1 сат по поноћи. Опело је служио сам Поглавар Митрополит Фила- рет, уз саслужење Архиепископа Леонтија и Аверкија, Епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Нико од учесника не-ће заборавити то, по дубини умилења и узвишености молитвеног рас- положења, чудесно опело. Многи су признали да никада нису имали прилике да учествују у таквој, заиста истинској духовној свечаности, правом духовном тријумфу покојника. И поред дубоке ожалошћено-сти, вапаја и плача безбројних поштовалаца Владике, Архиепископа Јована, све окупљене је обузело неко особито, радосно осећање, које је достигло свој врхунац за време трократног опхођења са ковчегом око цркве. Могло се чути: "Ово као да није сахрана, већ откривање светих моштију!", или "Ово ме подсећа на литију са Плаштаницом на јутрењу Велике Суботе", говорили су многи, изражавајући на тај начин своје необично, чудесно расположење. Владика Јован је шест дана лежао у отвореном ковчегу, и, премда је било веома спарно летње време, од њега се није осећао ни најмањи задах труљења, и руке су његове биле меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и сл.) над његовим телом! И нехотице се, поводом тога, присећамо речи Епископа Игњатија (Брјанчанинова) у његовом "Размишљању о смрти": "Да ли је неко видео тело праведника које је душа напустила? Нема од њега задаха, не осећамо страх или не- лагодност кад му се приближимо: на сахрани његова туга је помешана са некаквом несхватљивом радошћу." Све то је, по речима тог истог светитеља Игњатија, сигуран знак да је "покојник нашао милост и бла-годат у Господа Бога" ("Православна Русија", бр. 14, 1966. године).

"То је очигледан пример нетрулежности!", писао је касније Митро- полит Филарет и додао:"... Али то није све. Једна побожна жена, којој се може сасвим веровати, причала је следеће. Владика Јован који ју је познавао 12 година, често је навраћао код ње и на духовни разговор.

У мају те године Владика је по обичају дошао у посету и потпуно је збунио речима: "Ускоро ћу умрети, крајем јуна" и - што је било још необичније - рекао: "Умрећу не у Сан Франциску, већ у Сијетлу - та- мо ћу отпутовати и тамо умрети..." А друга побожна жена казивала је свој сан који је имала пред саму Владикину смрт. Сања она како стоји у новом храму; долази Владика, каже јој: "Хајдемо" - и води је негде дубоко доле, све док не стигоше у једну тамну одају у подземљу. Ту се Владика заустави и рече јој" "Ево, ово је мој дом." Она је запамтила тај сан - и била потресена кад је погребна поворка почела да се спушта у крипту цркве у ону исту одају - гробницу коју јој је Владика показао у сну. А и ја сам бих имао нешто рећи: последњи пут када је Владика присуствовао заседању Синода, и ја му одслужио молебан за путни- ке, пошто је са св. иконом одлазио у Сан Франциско, он се са мном опраштао веома чудно. Уместо да се на крају богослужења, као архи- јереј, сам покропи освећеном водом, он је смирено приклонио главу и замолио ме да ја то учиним. Потом је требало да по обичају један другоме целивамо руку, али је он чврсто узео моју руку, целивао је, а онда нагло извукао своју. Ја сам му попретио прстом и обојица смо се насмејали. Он је све то учинио веома дирљиво, али ја нисам томе при- дао неки посебан значај. Сада ми се чини да се он стварно опраштао са мном - више се нисмо видели. Да успокоји Господ с праведнима нашег великог молитвеника."

Многима се Владика јављао у сну, некада у блиставој светлости, а некад са тајанственим порукама. Али најчудесније, које вероватно има и одређени црквени смисао, јесте његово јављање старици В. А. Шахматовој, управници Свето-Тихоновског Сиротишта која је и сама умрла не дуго после Владике: "4. септембра 1966. године, у 6 сати изју- тра, сањам ја: Велика поворка иде из цркве према сиротишту, испуни-ла целу улицу 15. авенију и Билбао; људи носе црквене барјаке, иконе и ковчег нашег Архиепископа Јована и певају црквене песме. Ја стојим на тераси дома и бринем се, мислим о томе како ће бити незгодно уз- нети ковчег уз степенице у зграду; али прислужитељи и наши васпита- ници вешто су га подигли, и ковчег је, као да је на морским таласима пошен, пронесен мимо мене. Тада ја приметим да су се покров и митра .чадрмали и кажем, обраћајући се маси народа: "Господо, Владика је жив." Ковчег унесоше у зграду, и ја даље сањам како Владика излази из ашје собе у мантији, љубичастом омофору и епитрахиљу и са јелејем у рукама, и говори народу: "Сада ћу вас све помазати јелејем, приђи- • iv са страхопоштовањем." Људи прилазе, и примивши јелепомазање, разилазе се. Видим, треба и ја да приђем, и размишљам како то морам да примим са страхопоштовањем... Владика је почео да ме помазује, и двапут ми рече: "Кажите народу да сам жив, ако и јесам умро." Про- будим се веома узбуђена и одмах запишем ове његове речи које је он изговорио тако убедљиво и одлучно."

А ово се збило на дан светог Пророка Мојсија Боговидца!

се, због мноштва људи који су се опраштали од архипастира који се упокојио, тек у првом сату после поноћи. Опело је вршио Митрополит Филарет уз саслуживање Архиепископа Леонтија, Аверкија, Епископа Саве и Нектарија са групом свештеника.

Нико од учесника неће заборавити ово опело због његове племе-нитости и узвишене молитвене атмосфере. Без обзира на дубоку тугу многобројних поштовалаца светитеља Јована, превладавало је неко радосно осећање које је обузело све који су се молили.

Шест дана је тело светитеља лежало у отвореном сандуку, и без об-зира на летњу врућину, од њега се није осећао ни најмањи задах труље- ња, и његова рука је била мека, неукочена. И све то и поред тога што у мртвачници са телом ништа није рађено. Зато се спонтано присећамо говора Епископа Игњатија (Брјанчанинова) у његовом "Размишљању о смрти": "Да ли је видео неко тело праведника када га душа напусти. Нема од њега задаха, није страшно приближити му се: приликом њего- вог сахрањивања туга је ублажена неком непојмљивом радошћу." Све то је, по речима истог св. Игњатија, истински знак да је "покојник задо- био милост и благодат Господњу".

После свога блаженог упокојења светитељ Јован је, као и за живо- та, удостојавао оне који су му се са вером обраћали различитим исцеле- њима и чудима. Људи су се у најтежем тренутку живота, када никакве земаљске силе нису биле у стању да помогну у невољи, обраћали њему да им буде заступник пред Господом. Писма која су стизала, исто као и цедуљице са именима, стављана су под митру на гробу светитеља, и многи су добили помоћ коју су очекивали.

У јесен 1993. год. Архиепископу Западно-америчком и Сан Фран-циска, заједно са комисијом састављеном од још два архипастира, Ар-хијерејски Синод је наложио да прегледа остатке св. Јована. Увече 28. септембра (ст. кал.) после парастоса који су служили чланови комиси- је на гробници св. Јована, Архиепископ Антоније је изговорио крат- ку беседу, позивајући све учеснике тога светог чина да буду смерни и сам је, замоливши све за опроштај, благословио отварање гробнице. 1 1ошто су скинули поклопац ковчега, присутни су извадили из њега метални сандук светитеља и запазили да је на много места потпуно :<арђао. Са страхом Божијим и молитвом отворили су сандук. Лице снститеља је било прекривено и сви су одмах обратили пажњу на ње-гове светле, нетрулежне руке. Помоливши се, Архиепископ Антоније јс скинуо са лица светитеља вео и сви су угледали нетрулежни лик све-гитеља кога је Бог прославио. У том тренутку осећао се неки необичан духовни мир, необична побожна тишина. Нико се није чудио, није разговарао, а свима је било тако лепо, тако благодатно да стоје крај моштију светитеља.

На следећем заседању Архије- рејског Синода, Архиепископ Анто- није је известио да су часне мошти св. Јована прегледали: Архиепископ Западно-амерички и Сан Франци- ска Антоније; Архиепископ Сира- кушки и Троицки Лавр; Епископ Ћирило из Сијетла и 12 особа, које је одредио надлежни архиепископ. Саслушавши извештај Архиеписко- па Антонија и Акт комисије за пре-глед остатака св. Јована, Архијереј- ски Синод је благословио наставак напора за припремање прославље-ња светитеља Јована, које је било одређено за 19. јуни (ст. кал.) - дан његовог блаженог упокојења.

У овим страшним годинама свеопштег отпадништва од Бога, Го- спод није напустио људе Своје - послао им је великог заступника. Са-да је уз престо Свевишњег храбри заштитник Цркве Христове; подви- жник и аскета у традицији светих столпника, који су преузимали на себе најстроже покоре и, понекад, јуродиви Христа ради, што прева- зиђе мудрост овога света; пастир добри и љубазни, који положи душу своју за стадо своје; учитељ и васпитач младежи православне; утеши- тељ и човек несебичан; апостол и мисионар; богослов мудри, зналац тајни и светитељ васељенског значаја који се постојано држао онога што је обећао пред Богом и људима у говору приликом рукоположења за епископа: "Која се већа корист ближњем може учинити него да га припремимо за живот вечни..."

Молитвама светитеља оца нашег Јована нека сачува Господ Бог и нас, грешне, од сваког зла, нека ојача нашу веру и нека нам помогне да истинитим путем идемо ка спасењу. А Богу нашем, дивноме у Својим светитељима, нека је свака слава, част и поклоњење сада и увек и на вјеки вјеков. Амин.