KИЈЕВСКО-ПЕЧЕРСКА ЛАВРА

Boдич Григорије приђе свом колеги и рече му да ми имамо мало времена на расположењу. Зато нас овај поведе у катакомбу, у ту за туристе највећу „атракцију“. Било је очигледно да је наш водич хтео – користећи и даље као тумача нашег брат-Павла, Руса-архитекту рођеног у Грчкој, који нам је на целом путу био „добри дух“ – да нас припреми на оно што нас на много метара под земљом чека, али га је Григорије све време држао уза се.

            Док смо се благом падином спуштали у ближу околину Лавре, мени у вези са овом катакомбом оживе успомена на књигу „О концентрацији“, од Муни Заду-а, једног теозофа који је у својој младости прошао све фазе окултизма, и трагајући за „феноменима“ мистике (то је било пре Револуције) стигао и до ове руске средњовековне Лавре. Кад је видео на десетине монаха у катакомбама, који стотинама година леже на својим асурама као да су јуче уснули, питао је тадањег „водича“: „Шта су ови људи у животу радили да су по смрти могли да остану са целим телима?“ Овај му је просто одговорио: „Непрестано су изговарали `Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног`“. Муни Заду је у томе видео одговор на своје животно питање: како постићи концентрацију духа без које нема ничег великог ни успелог у практичном животу, а нарочито у духовном напредовању. У време кад сам ја ту књигу читао, писац је био већ у зрелим годинама и живео је, чуо сам, усамљен на морској обали Аустралије, чинећи оно у чему су цео свој живот  проводили „подземни затвореници“ код којих ми сада идемо на поклоњење.

        Били смо пред зградом увученом у подножје благе узвишице. Григорије приђе шалтеру. Чиновница грубих црта на лицу и суморног расположења даде му улазнице за нас и прими пружени новац. Наједном код нас настаде велика недоумица. Чуло се: „Шта, улазнице за поклоњење светима?! Касиране од безбожника?!“ Григорију није ово први пут. Покушава да објасни нешто што је нама необјашњиво. Светогорско ревновање за веру се разгорева. Хоћемо ли да идемо или нећемо? Павле нам говори о свом искуству из раније две посете овде. Каже да на сваки наћин треба да идемо. Нису светитељи мање свети што безбожници наплаћују пропуснице. Њима као материјалистима тако нешто и пристоји. Али доживети катакомбе велика је добит за душу. И наш локални водич се трудио колико је могао, да нас покретима главе и очију увери у то. Слушамо ми њих мирске људе, па се најзад помирисмо да кренемо.

            Ушли смо у мрак. Брат Павле је мислио на свеће па их однекуд понео. Он је замолио дежурног чувара (можда му је дао и неку рубљу за то), да не пали електрично светло у катакомби. Тако смо поново, само на други начин, доживели кијевску катакомбу, као и, неколико дана раније, гробље-лавиринт у манастиру Печору.

            Унапред смо сазнали да се у овој катакомби налазе 73 света монаха са целим телима. Али, ко су они и од куд су? – питаће се неупућени.

Велика је и потресна историја опште хришћанске мистике коју условљава и подражава аскетски подвиг, почев од древног Египта и Палестине, преко Свете Горе и руских „зелених пустиња“ до ових подземних пештера. Почињући свој нижи подвиг у општежићу, појединац је у заједници испитивао своје слабости и смиривао се пред другима око себе. Кад је његова љубав према Богу и људима постајала тако велика да је у њој налазио снаге за већи подвиг, тражио је благослов од свога духовног оца и кретао на веће жртве, на брже усавршавање, растући „из силе у силу“ – по речи Христовој: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Такви монаси Кијевско-печерске Лавре нашли су себи за подвиг – живот под земљом, где око ништа не види, ухо не чује и мирис нестаје. Остала два чула: пипања и укуса – потрли су хладна земља и увек иста храна: хлеб и вода. Тако је њихова душа остала потпуно слободна да ствара „царство“ за које је свезнајући Богочовек Христос рекао да „је унутра у вама“.

            Добивши дакле благослов свог духовног оца, монах кијевске Лавре је дошао ту, доле под брег, и копао. Направио је катакомбу довољно дугачку да га одвоји од спољне стварности. Онда је по страни, десно и лево, ископао једну просторијицу према „светој мери“; зазидао јој слободну страну и оставио на њој само мали отвор за ваздух и храну. Исто је то учинио и други, и трећи, и редом кроз векове све док катакомба није достигла своју дужину од 228 метара, и дубину испод земљине површине између 16 и 20 метара. Манастир је увек одређивао монаха који се старао да „затворницима“ доноси и оставља у онај отвор хлеб и воду. Кад неко од њих једну недељу не би користио то што је донето, био је знак да се преселио у вечност, после чега се онај отвор затварао и тако се то станиште претварало у гроб.

            Наш добри водич и овде је био са нама, мада није био потребан, јер овде нема места никаквом објашњавању; све је јасно. Оно је могло пре да смета, да ремети наш разговор са овим подземним становницима, да спутава наш сопствени монолог. Али оно мало речи нашег водича који се није држао „прописа“ него свог личног уверења, ипак није било сувишно. Радило се о сведочанству човека из народа о веродостојности живота под земљом ових бесмртника. Рекао је да су то монаси који су се некад склонили овде од сујете света и живели таквим животом да је благодат Божја њихова тела зато учинила нераспадљивим. Сад тај свет долази свакодневно к њима на поклоњење, приноси им молитве и добија исцелења. - Да, наставио сам да мислим, сад им одаје признања за ондашњу „лудост“ да се живи закопају, да за станиште узму гроб од кога се иначе сви живи плаше. Некад означени као „бегунци од света и живота“, „егоисти“ и „мизантропи“, сад су свима тако блиски, тако нужни. Они могу да нам помогну тамо где наше снаге не стижу, јер они су се још овде, на овој краткој животној стази, сјединили са Извором свемогуће снаге која сад преко њих на нас прелази.

            Ишао сам на зачељу наше мале колоне и мислио на први упечатљиви поглед, бачен на почетни зид катакомбе, који је још осветљен дневном светлошћу. На њему је фреска са изображеним Страшним судом и двадесет митарстава (станице на којима се по смрти одговара за почињене а неокајане грехе), према виђењу свете Теодоре и опису св. Василија Новог. Водич нам је скренуо пажњу на њу, а неко примети да је та представа служила – и данас служи – верујућим да се уозбиље, саберу и припреме за сусрет са светим „затворницима“ који су та митарства превазишли својим подвигом, живећи већ овде у вечности.

            Мени се несмотреним покретом руке угаси свећа те замолих сабрата пред собом да је поново упалим на његовој. То беше отац Атанасије, чије лице у нежној светлости воштанице изгледаше још преображеније. Помислих на наше узрасте и наше одлуке за монашки позив. Он је у зори своје зрелости, одмах по факултету, обукао расу. Овај доживљај пред којим стојимо он ће много дубље да осети и кроз њега да приброји свом монашком идеалу нове импулсе.

            Сад су по катакомби, пред негдашњим самицама, отворени ковчези са нетљеним телима, а на зиду крај њих – иконе са изображеним аскетским ликовима истих. Преко њихових глава, у ковчегу, стављена је монашка схима како радознале људске очи не би вређале њихова света лица. На прсима су им прекрштене руке. На њима су остали наши целиви. Уместо мемле сваког подземља, овде се осећа благоухани мирис.
Међу њима је, веле, и оснивач Лавре – свети Антоније. Он је, по предању, заветовао своје монахе да његов гроб не обележе. Ту треба да је и његов ученик и хроничар Лавре – први руски хагиограф – монах Нестор. Водич помену и кнеза Свјатослава од Чернигова, који се овде посветио као монах Николај, чији је живот дирљиво описан у Печерском Патерику. Ту треба да је и свети Мојсије Угрин, коме се обраћамо молитвом у борби са телесним страстима. Он се празнује 26. јула. На иконама стоје имена која осветљавамо свећама и читамо: Преподобни Лаврентије Затворник, Пафнутије Затворник, Атанасије, Дионисије, Анатолије, Амон, Мардарије, Пиор, Мартирије, Руф, Касијан...

            Наше су свеће догоревале кад смо стигли до последњих становника овог освештаног подземља. Осећао сам замор у души и знао зашто. Све њене силе: разум, срце и воља били су у овом доживљају максимално ангажовани. У тами катакомбе стајало је пред нама огледало вечног живота, постављено ту врхунским самопрегором свег телесно – душевног, ради ослобођења људскох духа од земне везаности. Ово – по негдашњем опредељењу и данашњој поруци – неболико подземље, доживљено сад, у пролазу, требало је да повежемо са духовним поднебљем Атона и нашим животом на њему данас. Зато је напуштање катакомбе с једне стране изазивало сету, а са друге стране доносило окрепљење после нашег душевног понирања у њену тајну.

            Али ми смо у земљи где је неупућени странац осуђен на непрекидна, најчешће екстремна изненађења. Све је овде или посебно лепо, или упадљиво ружно, усхићујуће или запањујуће. Једино широка – Богом створена природа око нас и местимични споменици вере и културе, изграђени до Револуције, имају у себи колора и надахњујуће поруке, док је сав живот у његовом дневном изразу претежно црно-белим означен.

            Тек што смо напустили катакомбу и видели себе на дневној светлости и у отвореном простору, неки звучник у непосредној близини поче да нас обавештава где смо ми то били и шта смо тамо видели! Наиме, да су ту некада живели средњовековни фанатици; да су помрли као и сви други што умиру; једино, оно што је науци јасно, јесте, да нису иструлили јер температура на тој дубини где се они налазе не омогућава развој микроорганизама, те бактерије нису могле да изазову органско распадање...

            Наш сапутник Павле преводио је ову „емисију“ чија се сврха из самог њеног чина дала прозрети. Отац Атанасије би нарочито узнемирен тако грубом профанацијом овог светог места: „То је вређање мисли и осећања сваког поклоника у чијој је природној слободи да сам закључује о ономе што је овде видео и доживео“. То наше узбуђење и негодовање пратила је са свог радног места нека полунага жена. Она је немирним погледом својих очију управљених к нама, дала до знања ко је притиснуо на дугме тог пропагандног звучника.
Из књиге «Живот на крсту» Митрофана Хиландарца

ХОДОЧАШЋЕ ПО МАНАСТИРИМА РУМУНИЈЕ

Почетник у вери не може да зна куда се упућује кад први пут крене на поклоничко путовање. Ја сам у почетку то олако схватала, онда сам се мало и уплашила како ћу све то да доживим, да бих на крају осетила срећу и задовољство што ми је Господ дао да видим све оно што сам видела путујући кроз Румунију и обилазећи манастире.

Поред моштију Св. Јосифа Темишварског у Саборној цркви у Темишвару прошла сам са кратком молитвом и не обазирући се превише, као да је неко мање свет ако ја нисам чула за њега. Исту грешку поновила сам и у манастиру Драгомирна, али ми је на трећем месту Бог дао да увидим колико сам површна. У цркви Св. Јована Новог, великог румунског мученика и чудотворца, доживели смо необично топао дочек. Свештеник нам је причао како је био на Светој Гори где му се највише допало у Хиландару, па од тада веома воли и поштује Србе. Први пут сам тада доживела миропомазање и срце ми је задрхтало, први пут је замирисао крст на моме челу. На поклон смо добили иконице Светитеља и кренули даље са пријатним утиском добродошлице у страној земљи. Имала сам свој тренутак истинске вере тога дана и била сам срећна.

Долазак у манастир Сихастрија очекивала сам са великом радозналошћу, јер је ту свој живот провео старац Клеопа, писац прве књиге коју сам у животу читала – «Велики је Бог». Посетили смо његов гроб, гледали слике и ствари, освећивали иконе. Сазнала сам да је био пријатељ са нашим старцем и оцем Јустином који му је саветовао да не оде на Свету Гору, већ да остане у Сихастрији, јер ће се тако још многи кроз њега спасти. Дивно је то сазнање да и у наше време има људи са великом Божијом благодати (старац Клеопа упокојио се пре само осам година). У овом манастиру први пут сам била на заједничком ручку, задивила се Румунима како су чисти и уредни, али ме је највише дирнула једна икона Богомајке својом лепотом. И њене сузе, јер гледа у свог распетог Сина и Бога. Насликао ју је један Украјинац, онако како му се указала после дуге и усрдне молитве, и пошто му је у виђењу рекла да јој се допада како слика. Морала сам да је купим и од тада се пред њом свакодневно молим да ме спаси и помогне.

Сихастрија ми је донела и дивљење према светитељки за коју сам тада први пут чула. Монаси су приметили да птице узимају храну са њиховог стола и носе некуд у шуму и планину. Пођоше за њима да виде где то иду, а оне су застајкивале и чекале да би могли да их прате. Крај једне стене видеше Свету Теодору из Сихле како стоји у кругу светлости и тражи духовника да се исповеди и причести пред крај живота. Тридесет година подвизавала се она у пећини да нико не зна, а после њене мошти чињаше многа чудеса. Данас се налазе у Украјини, али су сви изгледи да ће се вратити у Румунију. Место где се она молила посетио је (васељенски) патријарх и рекао да је то једно од најчистијих места на овоме свету.

У манастиру Секу, где смо две ноћи спавали, остао ми је у најлепшој успомени монах Клеопа, наш водич који је био и много више од тога. Једини је који нам је одржао и проповед, учећи нас животу и вери кроз приче о духовницима који су живели у том манастиру. Сазнала сам колико је велика ствар бити истински милостив, колико је важно трпљење и борба против лењости. Симпатично је било и Клеопино инсистирање на томе да му пошаљемо заједничке фотографије, и некако ми се чинило да тај старац дуге седе браде све нас заиста воли, иако нас први пут види.

Из манастира Секу отишла сам и са дивним сазнањем да сам се поклонила деловима моштију Св. Стефана, заштитника моје породице и крсне славе. У Јашију нас је чекала Света Петка. Још у аутобусу, док нам је водич и преводилац причао како је доспела у Румунију и нека чуда која је начинила, осетила сам оно узбуђење које је ужасно тешко описати: као неко гануће, и љубав према њој, и страхопоштовање, и удивљење, и скрушеност, веру и подстрек. Сузе. Додирнула сам јој руке као нешто стварно живо и затражила молитвену помоћ за мене и моју породицу, и тако три пута. Док су Румуни клечали после литургије у заједничкој молитви, мислила сам како им је дата велика благодат да свакога дана долазе к њој. Плакала сам и молила је да не дозволи да то осећање и све што сам доживела после код куће заборавим, да остане у мом срцу и не да му да се охлади и удаљи, као да све то није никад ни било.

Имају Румуни много светиња, много делова моштију, Св. Николе, Св. Ђорђа, Св. Јована Крститеља, Св. Василија Великог, много чудотворних икона, целих моштију својих светитеља, међу којима највише поштују Св. Димитрија Басарабовског из Саборне цркве у Букурешту . На мене су оставили утисак врло побожног народа који се крсти кад пролази поред цркве, масовно долази на службе, пола литургије преклечи трудећи се да усрдним молитвама заслужи Божију помоћ. Али ме је највише дирнула прича о Светој Филотеји, родом из Бугарске, која је са дванаест година у цркви чула да су блажени милостиви и од тада давала све што има од одеће и хране сиротима. А имала је само тринаест година када ју је у бесу секиром посекао отац. Можда због неке моје болећивости према деци, била ми је некако прирасла за срце и једва сам чекала да се поклоним њеним моштима. У том граду, Куртја де Арђеш, налази се једна од најлепших цркава које сам ја видела. Можда грешно, звала сам светитељку у својим мислима «драга девојчица», а она је учинила да се у мојој близини догоди чудо и оздрави једна жена која је у цркву дошла сва се тресући јер ју је мучио демон. Био је то најјачи утисак мога ходочашћа, најјаснији додир са светошћу и Богом, у исто време и дивно и страшно сазнање. Дивно што ми је дато да то доживим, а страшно јер се јавио опет страх да ће се и после тога у неким тренуцима појавити сумња, што ће бити велики грех.

Тек по повратку из Румуније искристалисала ми се слика мог пута у вери. Ја сам увек желела да ми се преокрет деси преко ноћи, у неком преломном тренутку, у ствари по Божијој благодати и без икаквог мог труда. На пример да после чуда у Куртја де Арђеш моја вера буде чврста као као камен и непоколебљива. А сада знам да је управо супротно. Мој пут биће дуг и лаган и за њега ће ми требати много стрпљења, чему тек треба да се научим. Али је ово ходочашће ипак један корак напред , сигуран корак и лепа успомена коју ми нико не може одузети.

Даницa

МАНАСТИРИ ОВЧАРСКЕ – КАБЛАРСКЕ КЛИСУРЕ

    Када сам са планинарима кренула у Овчарско-кабларску клисуру, знала сам само да тамо има пуно манастира и ништа више од тога. Желела сам да тамо добијем неку духовну поуку, али сам знала да због групе са којом идем то није вероватно: планинари планинаре, а у манастире иду туристички. Зато сам само молила Бога да бар неку лепу успомену понесем, и неку добру реч чујем.
После успона на Каблар, спустили смо се до првог манастира у програму – Јовање. Посвећен светом Јовану Крстутељу. Када се уђе на капију, не види се црква, него само неколико малих кућа; изгледало ми је као неко мини-сеоце. У дворишту сам видела само три старе монахиње. Једна од њих, потпуно погрбљена, тако да је морала много да се мучи да подиже главу када прича са неким, причала нам је о манастиру. Свидело ми се како говори, подсетила ме на једну моју покојну баку која је умела лепо да прича бајке. Рекла је да данашња црква нема неку историјску вредност, јер је саграђена 1953. године; стара је пропала у поплави. Иконостас је радио један Рус, у барокном стилу, а иконе на њему одишу мирноћом и позивају на молитву. Обратила нам је пажњу на икону свете Петке и испричала да се у Пожеги пре пар година чуло звоно из цркве које је зазвонило само од себе. Када су ушли да виде шта је, видеше малу црну прилику која се представила као света Петка и рекла да ју је Господ послао да упозори Србе да ће пропасти ако се не покају. Онако како су је ту видели, представили су је на иконостасу. После сам такав исти лик видела у још једном манастиру. Највећа вредност Јовања је чудотворна икона Мајке Божије, стара 300 година, која је преко Русије стигла до нас. Монахиња Параскева испричала је једно чудо које се збило код те иконе: Човек који је радио биланс у фирми (она је рекла «писар»), види да му на завршном рачуну недостаје огромна сума новца. То га јако узнемири, јер зна да ће њега да оптуже за крађу. Не једе, не спава, очекује затвор, на крају реши да се убије. Тад му се у сну јави Богородица која га позове да дође код ње у манастир Јовање. Он то и уради. И кад приђе икони, види како се рука помера. Задиви се и утеши, а на послу све буде у реду. Чудо је било и кад је Параскева добила задужење да обрише врх постоља за икону, јер је пала, а преко ње и мердевине и икона и кандило, све тешко преко 100 кiла, и ништа јој није било. А друга једна монахиња кад је пала, завршила је у болници.
После нам је сестра Параскева прочитала легенду о настанку манастира, написану у 10-ерцу, о чобану коме се у сну јавио свети Јован Крститељ и наредио да обнови његов манастир, дајући му за то лонац злата и наредивши му да се замонаши. Чобан је постао монах Филимон, и погребен је у манастиру, а поред његовог записана су и имена других духовника, међу којима је и Макарије, чије су мошти скоро нађене потпуно целе, као код светог Василија Острошког. Причала је Параскева и о томе како их много ђаво смућује, а кад сам је упитала за игуманију, рекла је да је мати Екатерина велика молитељица и да су од њених молитви пред чудотворном иконом Богомајке многи болесни од рака оздравили.
Ја сам била срећна и задовољна што сам чула неку лепу реч о манастиру и његовом сестринству, о живом Богом који се кроз чуда пројављује.То ми је било довољно за цео пут.
У манастиру Никоље, посвећеном светом Николи Чудотворцу, дочекала нас је девојка за коју сам помислила да је искушеница, али је она објаснила да је из Крушевца и да је у посети на неколико дана. Указала нам је на фреске које изгледају наивно, али су веома старе, из 14. и 15. века. Тамне су, вероватно јер није било средстава за боље боје. Иконостас је цркви поклонио кнез Милош Обреновић који ту има и конак и чији је петогодишњи син ту сахрањен. У манастиру је раније била надалеко позната преписивачка школа, а из њихових књига учио је и Вук Караџић. Најстарије је било једно јеванђеље које је скоро пронађено, урађена је копија и ускоро треба да се постави у цркви. После поплаве, пронађене су мошти много калуђера и мученика које су сахрањене код једног изузетно правог и високог бора у дворишту, где народ долази да се моли. Кажу да су се ту многа чуда догодила, а последње је да је један човек после 17 година добио дете. Девојка је у једном тренутку рекла да многи олако схватају Исусову молитву, а да ју је веома тешко задобити. Духовну поуку овога пута сам преписала са улазних врата. Тамо пише: Да би били срећнији него што сте, држите се ових правила:
- мислите о Богу бар онолико колико мислите о људима
-  бојте се Бога бар онолико колико се бојите људи
- поштујте Бога бар онолико колико поштујете људе
- молите се Богу бар онолико колико се молите људима
- надајте се у Бога бар онолико колико се надате у људе
- иштите помоћ од Бога бар онолико колико иштете од људи
- вршите закон Божији бар онолико колико вршите закон људски
- благодарите Богу бар онолико колико благодарите људима
- славите Бога бар онолико колико славите људе
А ту су и речи владике Николаја Велимировића, који су то знаци снаге: вера у Бога, покајање, милосрђе, слога у добру, посматрање света, пост, родољубље, слављење светаца Божијих и причешћивање.
У манастир Сретење ишли смо другог дана, пењући се на Овчар. Успон је био тежак, нон-стоп се иде узбрдо, нема равних делова где можеш да предахнеш. Једва терам ноге да се померају, тешко дишем и размишљам како у овом путу има неке духовне симболике. Исто је тако тежак и пут ка Богу и спасењу, чини ти се да краја нема, да нећеш издржати, и уместо да буде лакше, искрсне још нека бол приде (мене је заболело лево стопало), у ствари искушење, али зато као награду, после много труда и мука, добијеш диван призор манастира обасјаног сунцем. На овом путу Бога сам видела и у предивној природи кроз коју смо пролазили, у шуми жуто-златно-црвеног лишћа или тамнозеленој боји Мораве. Стално ми је на памети био део с почетка Старог завета када виде Бог да је све створио добро.
О Сретењу нам је доста оскудно причала једна монахиња. Да је вероватно из 12. или 13. века, страдао под Турцима, а 1818. године обновио га је епископ жички Никифор Максимовић. Фреске су радили 1844. два сликара, а необичан је зидани иконостас. Манастир је некада имао велику библиотеку и ризницу, и други манастири су ту полагали своје драгоцености, али све је то нестало 1941. године  када су Немци бомбардовали. Од ове сестре добили смо две успутне поуке: да се у цркви не седи, седе само католици, а када сам јој дала имена за помињање на литургији, рекла је: Ти се молиш за мртве? То је добро, живи и сами могу да се моле за себе.    
Пред манастиром Света Тројице мало смо застали да се одморимо од пешачења. Једна планинарка, која иначе није хтела да иде у Јовање и Никоље јер је није интересовало и није ни крштена, причала је како се прошле године замало посвађала са једним монахом који је грдио Српкиње што неће да рађају децу (она је иначе неудата). Много је сличних коментара било. На пример, један човек се чудио што неко може да верује у причу о Преображењу Господњем на брду Тавору, а једна жена је рекла како је прочитала једну дивну књигу неког ученог странца који је објаснио да су све религије створене да се њима манипулише људима, та ју је књига одушевила и просветлила. Ту сам помислила како је наука људима више на штету него на корист, и да се иза те учености крије потпуна непродуховљеност и обмана. А она девојка која није хтела да рађа децу има проблем са бесом и стално је нешто викала и свађала се. Пошто се и мени често дешава да сам нервозна, желела сам да нам неко из тих манастира исприча како човек у свету да се смири, али на жалост, нисмо имали прилике да причамо ни са једним духовником.
У Светој Тројици дочекао нас је искушеник Братислав, љубазан и симпатичан, после сам сазнала да је из мојих крајева и да у том манастиру има још монаха из Ковина и Панчева. Причао је о томе да црква тек сад први пут треба да се иконопише (у њој постоје само две старе и оштећене фреске). И да је ту искушеник био и садашњи патријарх Павле (кад би сви били као он, рекао је). Он се у једној прилици Божијом милошћу спасао од Бугара који су у Другом светском рату испитивали и мучили монахе. Један је полудео, а двојица су умрли. А игумана Јенисеја(?) одвела је Удба и нико га више није видео. После је један комуниста, који није могао да умре, причао да су га исекли и бацили у Мораву. Још није званично уврштен у мученике. Искушеник Братислав је додао да смо на Небу сигурно међу првима, јер смо многа мучења проживели.  
Пошто је то био последњи манастир који смо посетили при овом излету, пожелела сам да узмем благослов од неког свештеника. Хтела сам да питам Братислава да ли је ту неки, али ме је било стид. После неколико минута, у манастир је дошао свештеник, Братислав му се поклонио, па сам и ја, сва срећна што ми се жеља тако спонтано испунила, пришла и узела благослов. Дивно сам се осећала, јер сам осетила да ме је то Божија милост посетила. И хтела сам да викнем и да певам: Слава Теби, Боже! Нисам то могла на оном месту, међу планинарима, али овде могу. Слава Теби, Боже! 
Даница