.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
СВЕТА РЕВНОСТ – АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ ЏОРДАНВИЛСКИ
По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену «хришћани»: они само имају име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено светом Тајновидцу Јовану (Откр.3,1)...
Важно је само да из човека заиста проговара управо чиста и света ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога...
Не смемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој, треба да опраштамо све, али између непријатеља Божијих и нас мира бити не може!
Све је то у крајњој линији зато што код савремених људи, чак и кад се они називају «хришћанима», нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и немар према неумитном суду Божијем, који нас све очекује и према вечности која се открива након смрти...
Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање: неко остаје са Христом до краја, док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог – Антихриста, нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, , које се сада многи гнушају као «фанатизма»...
Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?
«Време је близу»(Откр.22,10) – упозоравали су нас хришћане још свети Апостоли. А ако је било «близу» још тада, у апостолско доба, колико нам је оно ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од христа и прогона наше свете вере и Цркве?
«Зато ревнуј и покај се!»(3,19)...
Онде где је много буке, саморекламе, тражења популарности, то јест – где недостаје смирење, него се тежи слави, истицању у очима других због стварних или само умишљених, преувеличаних дела и заслуга – тамо нема истинске ревности по Богу.
Чега има?
«Има само дволичности», речи су светог Тихона Задонског...
Друга карактеристика савременог доба је – умножавање лажних учитеља, обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је потребна велика опрезност, опомиње више пута свети Игњатије Брјанчанинов, како «не бисмо примили вука за пастира», нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећи је лажним путем...
Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које човека одвлаче од искреног и нелицемерног служења Богу...
Живљење по Богу постаће веома тегобно.
Постаће такво стога што је ономе ко живи сред саблазни, немогуће да одоли њиховом утицају...
Устројити живот по Богу, по речима светог Игњатија, веома је тешко због раширености и свеопштег Отпадништва. Отпадници, који су се намножили, себе називају и представљају «хришћанима», јер тако лакше могу да прогоне истинске хришћане. Око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њиховој доброј намери да се спасу и угоде Богу...
«Отпадништво је по Божијем допуштењу – не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком...»
«Удаљи се од њега и чувај – то ти је довољно. Упознај дух времена и проучи га да би, ако је могуће, избегао његов утицај»...
И наше ближње треба да заштитимо, да их упозоримона оно што сами не увиђају...Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће важности, какво је дело спасења људских душа!
Појава Антихриста биће природна последица «недостатка људи са духовним познањем и расуђивањем», «одсуства истинског Богопознања» и «прихватања ђавољих дела као дела Божијих»...
Свети Игњатије Брјанчанинов каже: «Уочи другог доласка христовог, када хришћанског духовног познања и расуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мат.24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност: даће им «знак са небеса» који они траже и ишчекују. Његов долазак је, како каже свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли (2Сол.2,8-10). Видећи ова чудеса, незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без задржавања и премишљања, због сродности свога духа са њиховим; ради властите обневиделости, признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије и – Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен»...
Они који палу људску природу прихватају као изворну и ње ради одричу се истине Еванђеља, примиће Антихриста онаквим каквим се он представља: као кротког, милостивог, испуњеног љубављу и врлинама – покориће му се као најузвишенијим добродетељима (преп. Макарије Велики, беседа 31). Антихрист ће понудити човечанству остварење највишег земаљског благостања и лагодног живота, понудиће углед, богатство, помпу, телесна задовољства и сласти – они који чезну за земаљским добрима прихватиће Антихриста и прогласити га за свог господара.
То је жива слика оног што ми сад већ лако опажамо, иако самог Антихриста, као конкретне личности, још нема. Међути, његове «претече» у свету већ делују на сасвим сличан начин. Са те тачке гледишта нама постају јасни сви савремени токови црквеног живота, какав је «екуменизам», или ватрени позив на уједињење «у име хришћанске љубави», сав тај процват чисто земаљске културе и цивилизације, усмерене на задовољавање људских жеља и страсти, као и данашње одушевљење «филанропијом»...
Страшно је рећи, али ми смо изгледа доживели време када се, упоредо са многим другим кривотвореним вредностима, појавило и кривотворено православље, које само наоко има истинску веру Христову, само је споља показује, док је заправо лишено истинске унутарње вредности, те тако представља тек фалсификат који обмањује поглед.
Ми треба да у данашње време разликујемо истинско православље које дух и живот, од лажног «православља», које представља тек више или мање успешан фалсификат..
У Првом Сигилиону који је издао и потписао 1583. године Јеремија, Архиепископ Константинопољски каже се: «Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхии месецеслову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, пошто се, као и безбожни астрономи, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве и сабрања верних»...(А колико је православних земаља данас задржало стари календар!?)
Идеолог «екуменизма», који се појавио као природна последица туге протестантизма због губитка Цркве, био је немачки пастор Кристофер Блумгарт, кога протестанти зато и зову «велики пророк савремености». Он је позивао на уједињење свих протестаната ради «стварања Цркве Божије на земљи», али је умро пре настанка екуменског покрета, 1919. године...
Улазак протестантских «деноминација» у екуменистички покрет, схватљив је утолико што оне, разбијене на мноштво секти, трагају за јединством, и стога он на неки начин може да буде оправдан. Но за помесне православне цркве улазак у ту надисповедну организацију, која машта о стварању некакве нове јединствене цркве, не може имати никаквог оправдања...
Седам Васељенских Сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самог Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих...
«О, Тимотеје» - вели Апостол – «предање чувај» (1Тим.6,20).
Шта је то предање?
Предање је оно што је теби поверено, а не оно што си пронашао; оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свом народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај који је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени.
Предање чувај – то значи таланат вере васељенске заштити тако да остане цео и неповређен. Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато, злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго, нећу да уместо злата безобразно подмећеш олово, , или обману-бронзу, нећу привидно, него право злато...
Једни увиђају шта се у свету дешава, дрхте и ужасавају се, предузимајући све мере предострожности како не би дозволили да и њих понесе ова последњих година све силнија бујица отпадништва.
Други – слепују.Но то је слепило двојако: једно је без кривице, јер је несвесно, долази од неразумевања и потцењивања онога што се збива, а друго је свесно: такви нешто осећају и разумеју, али свесно затварају очи пред свим, поробљени сваковрсним страстима које, као свака страст, помрачују духовни вид...
Будимо с Богом, са Христом, а не са светом! И бојмо се свакојаке преваре и прелести и заводљивих речи (Кол.2,4)! Упознавши се са духом времена, нађимо у себи чврсту решеност да се , ма колико нас то коштало, удаљимо од њега и раскинемо све што нас је за њега везивало...
Једино онај који пази на самога себе, на свој унутарњи свет, који не води расејан живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, своје слабости, грехе, све своје порочне склоности и страсти. Једино је такав човек спреман на здраву самокритику, самоисправљање, на духовну обнову, што и јесте животни задатак свакога ко жели да буде истински хришћанин, свакога ко жели себи спасење...
Уколико се не уразумимо и не увидимо јасно да од сатанскога ропства може спасавати само Бог, и да се морамо, пре свега, удостојити те милости Божије кроз свој повратак на пут истински православног живота, који је код нас готово сасвим нестао, и то захваљујући недостатку самопажње, и уколико не станемо одлучно на пут духовне обнове кроз покајање – ништа нас добро и светло не чека: ми се само самообмањујемо, градећи себи некакве варљиве идеале и уљуљкујући се залуд неостваривом маштом и празнима надама...
Стога ми не треба да критикујемо и (страшно је рећи!) реформишемо Цркву Христову, него да сами себе, своје сопствено «ја» подвргнемо најстрожој критици и преправљању: себе треба «реформисати»!
Не треба од Цркве тражити да угађа нашим личним и партијским интересима, страстима и хировима, него саме себе треба предати у пуно послушање Цркви, знајући да нас без таквог потпуног и свецелог послушања Цркви очекује неминовна погибељ...
Православље није ништа друго до у савршеној чистоти и неискварености сачувано учење Христово о вери и благочешћу, које су у Свештеном писму изложили Свети Апостоли, а које су разјаснили и подробно протумачили њихови прејемници – Мужи Апостолски и Свети Оци у Свештеном Предању. Свештено Писмо и Свештено Предање, без икаквих искривљавања, промена и додавања, свето и неизмењиво, чувају се у нашој Источној, гркокатоличанској Цркви, која се, стога, праведно све до сад назива Црквом Православном...
Огромна већина мисли да се разлике међу православним и неправославним вероисповедањима завршавају само у обредима, а будући да су обреди «од другостепене важности», «свеједно је којем се обреду припада – важно је само веровати у Бога и бити добар човек.»
Ето, такво наивно расуђивање нас је и довело до отпадништва од Православља, а затим до безбожја и богоборног крвожедног бољшевизма...
Истински је православан само онај ко и умом и срцем прима све оно чему учи Света Православна Црква и који се смирено сагиње пред њеним ауторитетом...
Црква христова је основана на земљи, али није земног него небеског порекла,
Њу чине људи, али она није људска него божанска установа,
То је зато што је њена Глава, Њен Божанствени Утемељитељ, Господ Исус Христос – Син Божији Јединородни, Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
Циљ са којим је основана Црква христова јесте спасавање душа за живот вечни и стога она не сме себи да постави никакве чисто земаљске циљеве и задатке...
Греха се данас готово нико и не стиди и нико га не осуђује, а користе се лукаво чак и Христове речи « не судите да вам се не суди» (Мат.7,1), као да грех сам по себи и не заслужује осуду. Људи греше јавно – безочно и бестидно, не мислећи о покајању, него напротив, на сваки се начин правдају и цинично присвајају себи некакво право на грех...
Греха и безакоња свагда је било, али никада још у историји хришћанског човечанства све то није попримало тако уистину чудовишне размере као у наше време – људи су одувек грешили, али никада још тако безочно, тако јавно и дрско, без икаквог наговештаја покајања, као данас...
Епископ Игњатије овако пише: «Може да се призна да се православна вера ближи крају...Једино посебно милост Божја може да заустави свепогубну епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни све што је прорекло Свето Писмо. Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никако ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога света који је непријатељ цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светог духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницима благочешћа и благодати...Со бљутави. У највишим пастирима Цркве остало је тек слабо, мрачно, збркано и неправилно разумевање речи, које убија духовни живот у хришћанством друштву и уништава хришћанство, које је дело, а не реч. Тешко је гледати коме су поверене овце Христове, коме је дато да их води и спасава. Али, то је допуштење Божије...Милосрдно дуготрпљење Божије продужава и одлаже коначни расплет ради малог остатка оних који се спасавају, док они који гњиле или угњилише достижу пуноту трулости. Они који се спасавају треба да схвате то и да користе време које им је дато за спасење... Нека милосрдни Господ саклони остатак оних који верују у Њега! Но, тај је остатак мали, и све ће мањи бити...
Тако и ми треба да гледамо на савремена збивања у свету: мач казне већ виси над светом, но блага десница Божија још га може уклонити, уколико у свету буде тог «свеопштег моралног очишћења, свенародног дубоког покајања и двига од незнабожачких настројења ка хришћанским», на шта је, авај, залуд својевремено позивао руски народ наш дивни пастир-чудотворац, свети праведни Јован Кронштатски.
Без покајања нема спасења – то је света истина знана сваком православном хришћанину...
На свету нема ничег што је изнад пастирског служења, јер је оно посвећено највећем и најсветијем делу – делу спасења људских душа.
Спасењу од чега?
Од греха, од тог греховног устројства душе, са којим се након пада наших прародитеља рађа сваки човек, и од вечне пропасти у коју човека води грех...
Пастир у борби са грехом, у том стремљењу ка хришћанском савршенству, мора да буде пример за своје стадо. «Образ буди вернима», каже Свети Павле пастиру, «у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери у чистоти» (1Тим.4,12)...
Пастир посвећује пажњу свакој овци у стаду понаособ...
Пастир је силом благодати Божије освећен...
То је «дар благодетне страдалне љубави према пастви», који условљава способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и радост због духовних постигнућа своје пастве...
Пастир – то није Црква, већ служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан...
Нема ничег погубнијег за пастирску службу него кад је пастир бескрајно снисходљив према свим, па чак и најтежим гресима своје пастве, док је истовремено безгранично строг само када је у питању један грех – непослушност према њему самом...
Особина коју пастир мора да поседује јесте – смирење...
Истинском пастиру не доликује данас толико хваљена «еластичност». Пастир није дипломата, него служитељ Истине...
Он треба да се клони и друге крајности-занемаривања оних «малих», оних које Господ назива «најмањом браћом својом»...
Авај, многи пастири су се уплели у мреже вешто закамуфлираног сатанизма: марксо-комунизма и екуменизма...
Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовања према родитељима, омаловажавају оне који су им дали живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овог света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и насторјења, али нема тврде тачке ослонца какве разумни и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.
Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша децабити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је «једино потребно»: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему...
Јасном и одређеном, чистом јеванђелском учењу (о неопходности покајања) потпуно је противречна сада толико модерна пропаганда некакве псеудохришћанске љубави и безусловног свепраштања, које покрива безмало све – и обухвата готово и непријатеље Христове, укључујући и несумњиве слуге долазећег Антихриста, које се боре са Светом Црквом и самом вером у Бога!
«Не судите, да вам се не суди!»- како ово изгледа привлачно у кривом неохришћанском тумачењу: «Ја нећу теби сметати да грешиш, па ни ти зато немој мени!» Ето у каквом нам се ужасном, изопаченом, срамотном тумачењу предаје овај свештени текст у наше време!
Следећи пример Самог Господа, ни Његови Свети Ученици и Апостоли нису се бојали да, уколико је потребно, «осуде» људе који су се упорно противили еванђелској Истини коју су они проповедали, прибегавајући неки пут чак и најоштријим мерама како би обуздали зло...
А како треба правилно разумети речи Господње: «Не судите, да вам се не суди», прекрасно тумачи велики Отац Цркве свети Јован Златоуст:
«Спаситељ овде не забрањује осуђивање за грехе уопште и не запрећује свима да то не чине, но само онима који, и сами испуњени безбројним гресима, прекоревају друге због некаквих безначајних преступа. Христос овде указује и на Јудеје који злобно осуђују своје ближње због некаквих ништавних поступака, а сами, без гриже савести, чине велике грехе.»
Дакле, забрањује се не осуђивање поступака ближњег и осуђивање његових поступака само по себи, него зло настројење према ближњему човека који и сам тако греши, ако не и више, а не мисли о сопственом исправљању.
Забрањује се не објективно «суђење» о ближњем, не непристрасно осуђивање његовог лошег владања, него злобна оговарања и ругање који, како често бива, происходе из самољубивих и нечистих побуда – од гордости и сујете, зависти или злопамћења.
Другим речима, забрањује се свака лична злоба и злурадост према ближњем који греши, а никако не праведна, начелна и непристрасна оцена његових поступака и владања, што не само да није противно Еванђељу, но је, напротив, чак и неопходно, како коначно не бисмо почели равнодушно да се односимо према добру и злу, и како зло, као последица тога, не би тријумфовало у свету...
Борећи се одлучно и са најмањим појавам зла и греха у сопственој души, не бојмо се да откривамо и разобличавамо зло свугде где се јавља данас – не по гордости и самољубљу, него једино – по љубави према истини. Наш је главни задатак у ово лукаво и бестидно време да сачувамо савршену верност и преданост еванђелској истини и Началнику нашег Спасења – Васкрслом тридневно из гроба Христу Животодавцу, Победитељу ада и смрти.