.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ПУСТИЊАК НИКОДИМ СА СВЕТЕ ГОРЕ
Пустињак Никодим је педесет година живео у једном од «орловских гнезда» у испосницама југоисточних обронака Атоса. Читавих педесет година из свог «божанског затвора» слушао је дубоку тишину пустиње. Све време посматрао је Сунце, које је обасјавало његову херојску и преподобну старост, како се појављује увек у истом углу и исписује истоветну путању «изнад праведних и неправедних». Исто толико година посматрао је своју испосницу како се ћутке купа у мору звездане и месечеве светлости. У каквом блаженству је пловила!... Чинило му се да се већ налази у предворју вечне радости. Колико пута су његове усрдне молитве доспевале до неба праћене бучним невременом на Атосу!... И колико је његових духовних песама «из дубине душе», попут лепета анђелских крила, нарушавало неизрециву пустињску тишину током светлих и белих ноћи Свете Горе! Мој пријатељ пустињак Никодим имао је седамдесет година. Био је достојанственог лика, обасјаног свештеним блистањем његове душе очишћене у Христу. На лицу овог светог човека оцртавала се кротост и одсликавао тихи динамизам божанског ероса у његовом срцу. Обично је време проводио ћутећи. Његово ћутање пружало ми је врло речиту поуку. Међутим, кад би ми нешто говорио, дословно би ме заробио. Његово лице обично је одашиљало неку неодређену светлост; док бих га посматрао, машта ме је несвесно преносила на Таворску гору. Боже мој, како је неописив био овај стари подвижник! Дуга и као снег бела коса красила је његов преподобни лик и у крупним коврџама падала на рамена. Његова дуга бела брада попут водопада је падала преко закрпљене монашке одеће. Због белине косе и браде, мој стари пријатељ је личио на неку библијску личност. И поред своје пустињачке једноставности, владао се достојанствено попут неког римског племића; уздржану строгост грчког филозофа повезивао је са привлачном љупкошћу светитеља из Тиваиде четвртог века. Његов живот је био чист као крин. У свом духу сачувао је једноставност и незлобивост детета, али је у размишљању био веома дубок. Поседовао је ретко хришћанско васпитање и студиозно образовање. Удубљивао се у дух светих Отаца, које је заволео још у младости, и добро је познавао древну књижевност и филозофију. Нарочито је уважавао Платонов светли идеализам и поштовао Сократову строгу моралну филозофију.
Љубав је код њега замењивала мисао. «Сараспињем се...», говорио је често. Уздисао је: «Исус Христос и Распеће». О, Крсте! За мог пријатеља пустињака Распеће је представљало једину љубав. Колико ми је само говорио о Крсту! Мистично служење Распетом доводило га је до дубина екстазе. Једне вечери причао ми је о некаквом пустињаку кога Западна Црква поштује као светитеља. Наиме, страстна љубав према Крсту Господњем и пламена жеља да учествује у Његовим страдањима, изазвале су му толике умствене патње, да су се на његовом челу појавили трагови трновог венца Господњег, на рукама и ногама ране од клинова, а на ребрима рана од копља. Причају да су такве трагове видели монаси кад је пустињак уснуо у Господу. Ја не верујем у то, али кад је у питању неко православан...
Чини се као да је мој пријатељ подвижник Никодим рођен да не умре. Штавише, изгледа да је рођен за Живот. Био је невин и чист као бледожута боја његовог лица. Пошто је одрастао као «крин у пољу» међу трњем, заштитница чистоте, Пречиста Марија, овог је пустињака још као младића привукла у свој Врт, Свету Гору, како не би прљао своју обућу.
У монашкој Ангеологији налазе се чудесне приче. Надахнути божанском љубављу, подвижници су вековима били удостојавани да их служе и хране анђели. Није ми познато да ли је мој пријатељ пустињак Никодим имао ту изузетну част. Склон сам, међутим, да поверујем да је био «привремено мањи од анђела». Био је анђео у телу. У почетку нашег познанства нисам био у стању да то схватим. Сећам се једног догађаја од пре 15 година: док смо разговарали, изненада се окренуо према мени и упитао ме: - Брате Теолипте, јеси ли жив? Погледао сам га изненађено. – Оче,жив сам. Он загонетно климну својом белом главом. – И видиш Бога? –упита. По његовом лицу, сећам се, разли се благ осмех. – Па, оче-одговорих на његово «неразумно» питање-«Бога нико није видео никад», а Ви питате...- Чедо моје, рече он, веруј ми да Бога можеш видети. Зар Господ није рекао: «Који мене љуби, тога ће љубити Отац мој, и ја ћу га љубити и јавићу му се сам»? Дуго смо ћутали...
Сматрам да је моје познанство са старцем било заиста необјашњиво. Посећивао сам га једном или двапут годишње, и мој боравак код њега није трајао дуже од два дана. Колико ми је само причао! Према мени је гајио посебну љубав и зато је прекинуо ћутање. У пустињи где је живео, многи подвижници га нису познавали. Неки су се чак жалили да их је одбијао од себе. Он им је одговарао: Браћо, Бог зна колико вас волим. И наставио би да ћути.
Много пута сам га молио да ми исприча своје житије и да ми каже зашто је постао монах. Но, он ме је уверавао да ће моја радозналост бити услишена после његове смрти, да сам његов духовни наследник и да ће ми осим библиотеке оставити своје рукописе и аутобиографију. Приликом моје претпоследње посете, негде почетком пролећа, док сам се, после дводневног боравка, спремао да напустим његову келију, он ми рече: - Брате Теолипте, можда се видимо последњи пут. – Не, не, оче, рекох, не дао Бог!
По свом обичају савих колена, а он ме благослови и целива у чело са нескривеним ганућем. Сузних очију му пољубих десницу, узех свој путнички штап и, пре него што се појави сунце, упутих се свом манастиру. Осећао сам да ми је душа изнова крштена и погружена у ону свештену Тајну, и да је преплављена неодређеном тугом због старчева загонетног пророштва... Дани су пролазили, а ја сам настојао да од сиротих пустињака што су посећивали наш манастир, сазнам нешто више о здрављу свог пријатеља. И тако сам се умиривао... Прошло је скоро пет месеци, кад једног јутра у наш манастир бану старчев послушник предајући ми поруку. Нестрпљиво сам је отворио и прочитао следеће:
«Чедо у Господу Теолипте, Господ ме позива. Радујем се јер прелазим у невечерњу светлост. Ако нађем илост пред својим Владиком, молићу се и за твоју љубав. Дођи што пре, можда ме затекнеш живог. Ако не, целивам те светим пољупцем и остављам ти своју библиотеку, рукописе и аутобиографију. Радуј се, брате, и помени моје «ране од клинова». Твој пријатељ Никодим.»
Уплаканих очију, узех свој путнички штап и упутих се ка неприступној пустињи Атоса. Осећао сам како моје скромно биће у том часу служи једној тајни. Позивао ме је један старац чији је живот био непрекидна молитва и преузвишена хришћанска песма, да се нађем крај његове самртне постеље и да чујем његове последње уздахе. Корачао сам чврстим кораком према свом пријатељу пустињаку Никодиму, који се спремао за «одлазак». Био сам сам, па ипак сам непрекидно разговарао.
После четири сата пешачења стигао сам до старчеве испоснице. Са одважношћу домаћина, отворих вратницу на дворишту божанственог двора мог пријатеља. Мирис тамјана и звук појања допирао је до мојих чула. Сигурно су, помислих, друга браћа дошла пустињаку у посету. У пет корака стигао сам до прага колибе. «Молитвама светих Отаца наших...», узвикнух. «Амин», чуло се изнутра. Нађох се пред чудесним литургијским призором. Три човека, строги и умилни, од којих двојица беху сасвим седи, у пуном монашком оделу, стојали су око постеље мог преподобног пријатеља и појали. А он, лежећи на леђима, скрштених руку и полузатворених очију, чекао је потпуно спокојно да зачује глас Господњи: «Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те прославити».
Ступивши на врата, поклонио сам се часним оцима. Окренувши се према мени, али не прекидајући читање Псалтира, они ми узвратише поздрав климањем главе. Очигледно су ме познавали, јер најједноставнији међу њима даде знак најмлађему да обавести старца Никодима о мом доласку. Чувши моје име, старац отвори очи, па узевши ме покрај себе осмехну се, док су му се сузе сливале низ образе. Сагнувши се, целивах са поштовањем његово пречисто чело.
У међувремену се завршише молитве и појање. Упутио сам благодарне речи присутнима, а затим се окренух старцу. – Како се осећате, упитах га, приближивши се његовом уху. Он се осмехну. Полако и једва чујно ми одговори: - Путујем. «Нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самом себи. Јер, ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо». Ти, љубљени мој, чувај залог, љубав...Ућута, па опет: - Љубав, брате...И опет ућута.
Плакао сам. Он дубоко уздахну, учини последњи напор да сакупи ишчилелу снагу, па подиже десну руку као да је хтео нешто да ми каже. Нагнух се ка његовом лицу да чујем шта ће ми рећи. Дубока тишина владала је у колиби. Угашеног гласа и погледа упртог у дрвено Распеће, старац је једва успевао да изговара речи: - Љубав, брате Теолипте, љубав...
Десна рука му тешко паде на груди. Уморно затвори очи. Дубоко је дисао. Оци су посматрали призор. – Близу је, рекох им. – Да, одговорише они. Старчево лице се наједном озари. Он отвори очи, климну у знак поздрава, па са поседњим дахом испусти своју свету душу...
Пропустио сам да поменем радозналост која ме је обузимала да установим постојање «рана од клинова» о којима ми је загонетно говорио преподобни старац. Чак сам, са тим циљем, једном приликом испитао његове руке, ноге и ребра. Но, узалуд сам тражио «ране». Уверио сам се да је мој пријатељ Никодим говорио у алегоријском смислу; закључио сам да се «ране» налазе дубоко у њему, као доживљај и суштина. Било је то његово свакодневно слатко мучеништво, тиранија љубави Господње, Који је нама недостојнима «даровао...не само да верујемо у Њега, него и да страдамо за Њега».
(из књиге «Између неба и земље» Теоклита Дионисијатског)