.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
О СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ – ТОМА КЕМПИЈСКИ
Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мат.11,28).
Хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу дати за живот свијета (Јован,6,51).
Узмите и једите, ово је тијело моје, које се даје за вас; ово чините за мој спомен (Лука,22,19).
Који једе моје тијело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему (Јован,6,56).
Рујечи које вам ја рекох дух су и живот су (Јован,6,63).
То су твоје речи, Христе, вечна Истино, иако нису изречене у истом часу, ни написане на истом месту.
А кад су твоје и истините, морам их све примити са захвалношћу и с вером.
Оне су твоје, јер си их ти изрекао, али су и моје, јер си их изрекао ради мог спасења.
Радосно их примам из твојих уста, да би се дубоко урезале у моје срце.
Те благе речи, пуне нежности и љубави, храбре ме; али ме моји греси плаше, а моја нечиста савест удаљава ме од тако свете тајне.
Благост твојих речи привлачи ме, али ме множина мојих грехова задржава.
Ти ми заповедаш да ти приђем с поуздањем, али хоћу да с тобом имам дјела (Јован,13,8) и да се храним хлебом бесмртности, ако желим достићи вечни живот и славу.
Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мат.11,28).
О, слатка и мила речи за ухо грешниково, којом ти, Господе Боже мој, позиваш сиромаха и убога да прими честицу твога светог тела.
Али ко сам ја, Господе, да бих се смео теби приближити?
Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити (3. Књига о царевима,8,27), а ти кажеш: Ходите к мени сви.
Зашто си тако благ према мени, зашто ме тако нежно позиваш?
Како бих се усудио доћи теби ја, који у себи не осећам никакво добро које би ми могло улити поуздања?
Како ћу те дочекати у свом дому ја, који сам тако често вређао твоју доброту?
Анђели и Арханђели обожавају те стрепећи, Светитељи и праведници дрхте пред тобом, а ти кажеш: Ходите к мени сви.
Кад не би то говорио ти, Господе, ко би могао поверовати да је истина?
И кад ти сам не би заповедио да ти се приближимо, ко би се усудио да то учини?
Ноје , тај праведни човек, радио је сто година док је начинио ковчег у коме се спасао с мало њих; а како ћу се ја за један час спремити да дочекам достојно Творца света?
Мојсије, највећи између твојих слугу, коме си ти био пријатељ, начинио је ковчег од дрвета ситима, и обложио га чистим златом, да у њега стави таблице закона; а ја, трошни човек, зар ћу смети да тако лако примим онога који је дао закон и створио живот?
Соломон, најмудрији између царева Израиљевих, зидао је седам година величанствени храм у славу имена твојег, осам дана прослављао је његово освећење, принео је хиљаде жртава и, уз звуке труба, усред радосних усклика, свечано је сместио ковчег завета на место које му је било спремљено.
А како ћу те увести у дом свој ја, бедник, и најсиромашнији међу људима, који једва по половину часа посвећујем побожности? И кад би још могло бити да та половина буде вредна пред тобом!
О Боже мој, како су се ти свети људи трудили да ти угоде! И авај, како је мало оно што ја чиним! Како је кратко време које посвећујем својем припремању за Причешће!
Ретко сам потпуно прибран, још ређе сам слободан од сваке расејаности.
И заиста, у твојем божанственом и спасоносном присуству, никаква нечиста мисао не би смела да се појави у мом духу, никаква ствар не би смела да ме узнемири, јер у себе треба да примим не анђела, него Господа анђела.
И како је велика разлика између ковчега завета с оним што је у њему било, и твојег пречистог тела, окићеног неисказаним врлинама; између жртава закона, слике будуће жртве, и твојега тела, испуњења свих стародревних жртава!
Зашто се онда срце моје не запали већом љубављу у твојем божанственом присуству?
Зашто се не трудим да се боље спремим за примање твоје свете тајне, кад су стари праоци, свети пророци, и ти краљеви и цареви, са целим својим народом, показали толико ревности у служби Божијој?
Побожни цар Давид, сећајући се доброчинстава којима је Бог обасуо његове претке, показао је своје усхићење играма пред ковчегом: начинио је разноврсне трубе, сачинио псалме које је народ весело певао по његовој заповести, а и он сам, надахнут Светим Духом, често их је појао уз своју харфу; он је научио децу Израиљеву да хвале Бога свим срцем својим, и да свакога дана удружују своје гласове благосиљајући га и славећи.
Кад је ковчег завета уливао толику побожност и толику ревност у служби Богу, колику ревност и колику љубав мора улити и мени и целом хришћанском народу присутност твоје тајне, о Исусе, и примање твојег драгоценог тела?
Многи хитају далеким местима да посете гробове Светитеља, жељно слушају приче о њиховим делима, диве се пространству њихових храмова, целивају њихове свете мошти, завијене у злато и у свилу.
А ти си преда мном на олтару, Боже мој, Светитељу Светитеља, Творче света, Царе анђела!
На оне походе често покреће радозналост и жеља да се виде нове ствари, и отуда долази да је од њих мала корист за поправку, јер им је повод ништаван, без праве скрушености.
Али овде, у тајни на олтару, ти си цео, Христе Исусе, Боже и човече, и колико те пута човек прими достојно и смирено, толико пута озбиљно збира плодове вечног спасења.
Овој светој гозби не привлаче ни лакомисленост, ни радозналост, ни телесно весеље, него чврста вера, побожна нада, искрена љубав.
Боже, невидљиви Творче света, како си диван у ономе што чиниш за нас! С каквом добротом и каквом нежношћу бдијеш ти над твојим изабраницима, предајући им себе самог као храну у тајни својој!
Ти превазилазиш сваку памет људску, то више него ма шта друго привлачи теби побожна срца и зажижеш љубав у њима.
Јер твоји верни, старајући се целог живота о својој поправци, црпе у честом примању Светог Причешћа велику побожност и жарку љубав према врлини.
Дивна и скривена милости Причешћа, коју познају само верне слуге Исуса Христа, јер неверне слуге, подложне греху, не могу да осете њен утицај!
Та тајна нас испуњава духовном милошћу, освежава моћи душевне, и враћа јој њену првобитну лепоту коју је грех оскрнавио.
Ова је милост понекад толико велика, да обиље побожности, којом нас она испуњава, даје нову снагу не само души, него и малаксалом телу.
Зато треба горко да оплакујемо млакост и немар који у нама слабе жељу да примимо Исуса Христа, једину наду и једину заслугу оних који ће бити спасени.
Јер је он освећење наше, он је утеха онима који путују по земљи, и вечита радост Светитеља.
Жалосно је, дакле, што су многи тако немарни према овој спасоносној тајни која весели неби и одржава свет.
О, слепоћо, о, тврдоћо људског срца, које тако мало дира овај неисказани дар, да га све мање цени што га више употребљава.
Кад би се ова најсветија тајна вршила само на једном месту, и кад би само један свештеник на свету освећивао дарове, с каквом би ревношћу људи хитали томе месту и том једном свештенику, да лсаве испуњење свете тајне!
Али, свештеника има много, и Христос се даје на много места, да би милосрђе и љубав Божија засијали утолико јаче уколико је Свето Причешће више распрострањено по свету.
Хвала ти, добри Исусе, вечни пастиру, који си се нашој беди и изгнанству смиловао, те нас храниш твојим драгоценим телом и твојом крвљу, и који нас својим устима позиваш да примимо твоју свету тајну, говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мат.11,28).
Пут наде у твоју доброту и у твоје велико милосрђе, прилазим теби, Господе,болан долазим свом Спаситељу, изнурен глађу и жеђу долазим Извору живота, сиромах долазим Цару небеском, роб долазим свом Господару, створ долазим свом Творцу, ожалошћен долазим свом нежном Утешитељу.
И откуд мени ово, да ме ти походиш? Ко сам ја да ми самог себе дајеш?
Како сме грешник пред тебе изићи? И како ћеш се ти спустити до њега?
Ти познајеш слугу свога, и знаш да у њему нема ничега што заслужује ту милост.
Исповедам своју грешност, признајем твоју доброту, благосиљам твоје милосрђе, и захваљујем ти за твоју превелику љубав.
Јер ти сам од себе, а не ради мојих заслуга, чиниш тако; да би ми боље показао своју доброту, да би ме испунио већом љубављу, и да би ме научио потпунијој покорности.
И кад је таква воља твоја, и кад си ти тако заповедио, радосно примам милост којом си ме удостојио; и нека би Бог дао да јој моји греси не стану на пут!
Благи и добри Исусе! Колико поштовање, колику захвалност, колико ти хвале дугујемо за примање твог светог тела, толико уздигнутог изнад свега што је у стању да искаже говор људски!
И шта да мислим примајући га, приближујући се мом Господу, кога нисам у стању достојно хвалити, а ипак силно желим да га примим?
Какву бих бољу и спасоноснију мисао могао имати, до да дубоко поникнем пред тобом, и да величам твоју бескрајну доброту према мени?
Благосиљам те, Боже мој, и вечно ћу те хвалити. Презирем себе, и у прашину падам пред тобом у бездану мојег ништавила.
Ти си Светитељ Светитеља, а ја најгрђи међу грешницима.
Ти се спушташ до мене, хоћеш да будеш са мном, позиваш ме за твоју трпезу. Хоћеш да ме нахраниш небеском храном, хлебом Анђела, а то си ти сам, хлеб живота који силази с неба и који даје живот вечни (Јов.6,45; 50,54).
То је извор љубави! То сјај твојег милосрђа! Колико ти захвалности и хвале дугујем за тај дар!
Како је спасоносна заповест твоја, којом си установио тајну Светог Причешћа! Како је слатка и весела гозба на којој си самог себе дао за храну!
Како су чудесна дела твоја, Господе! Како је силна моћ твоја! Како је непогрешна истина твоја!
Јер ти заповеди и створи се (Пс.148,5), како си рекао, тако је било.
Чудесно је, и нико од људи не може разумети, али сви морају веровати: да си ти сав и у најмањој честици хлеба и вина, Господе Боже мој, истинити Боже и истинити човече, и да те онај који те прима, једе, а ти се ипак не трошиш.
Највиши господару васионе, коме ми нисмо потребни, а који си ипак хтео да будеш у нама својим Причешћем, сачувај од греха душу моју и тело моје, да бих могао с веселошћу чисте савести често вршити твоју свету тајну, и примати ради вечног спасења оно што си ти установио себи у славу и себи за спомен.
Радуј се, душо моја, захвали Господу на његовом великом дару и дивној утеси, које ти је оставио у овој долини плача.
Јер колико пута поновиш свету тајну, и примиш тело Исуса Христа, толико пута извршујеш и дело свог искупљења, и добијаш удео у свим заслугама Христовим.
Јер љубав Исуса Христа никад не слаби, и његово бескрајно милосрђе никад се не исцрпљује.
За овај свети чин мораш се спремати обнављањем духа и озбиљним размишљањем о великој тајни спасења.
Кад свету службу служиш, или кад је слушаш, мораш је сматрати тако великом, тако новом, тако достојном љубави, као да тога истога дана Исус Христос, сишавши први пут у утробу Свете Деве, поста човек, или да разапет на крсту пострада и умре ради нашег спасења.
Долазим к теби, Господе, да уживам у твом дару, и да се обеселим на светој гозби где си, по доброти својој, Боже, ти готовио храну јадноме (Псалам68,10).
У теби је све што могу и што морам желети, ти си спасење моје и искупљење моје, моја нада и моја снага, моја част и моја слава.
Обесели данас душу слуге својега, јер к теби подижем душу своју (Псалам, 86,4), Господе Исусе.
Желим да те дочекам с поштовањем и с побожношћу, желим да уђеш у мој дом, како бих заслужио да ме благословиш, као Закхеја, и да ме убројиш у децу Аврамову.
Моја душа чезне за твојим пречистим телом, моје срце гори од жеље да се с тобом сједини.
Дај ми себе, и тај дар ми је доста, јер ми без тебе ништа не може бити утехом.
Не могу да будем без тебе, нити бих могао живети ако ме ти не походиш.
Морам се често теби приближавати, и примати те као лек свог спасења, јер се бојим да не изнемогнем на путу, ако се лишим те небеске хране.
Проповедајући и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима (Мат.9,35), ти си, Исусе милостиви, једном рекао: нисам их рад отпустити гладне да не ослабе на путу.
Смилуј се и поступи и са мном тако, ти који си хтео остати у својем Причешћу, за утеху вернима.
Јер си ти благи напитак душе моје, и онај који тебе достојно прими, добиће свој удео у наследству вечне славе.
Мени, који падам и грешим тако често, који тако брзо постанем млак и малаксао, веома је потребно да се обновим, да се очистим и оживим молитвама, честим исповедањем и примањем твог светог тела, јер се бојим да нећу одржати завета ако се од тога дуго уздржавам.
Јер је мисао срца човечијег зла од малена (1Књ. Мојс.8,21), и ако се не окрепи овим божанственим леком, пада све ниже и ниже.
Свето Причешће отклања од зла и јача у добру.
И кад сам тако често немаран и млад сада, кад се причешћујем и обављам свету тајну, шта би било кад бих се одрекао ове спасоносне хране, и лишио се ове моћне потпоре?
Зато, иако нисам свакога дана довољно достојан вршења свете тајне, ипак ћу се старати да јој се у одређено време приближим, и да узмем учешћа у тој великој милости.
Јер је главна утеха верне душе, док путује у тјелу, далеко од Господа (2Кор.5,6), да се сећа често свога Бога, и да с побожношћу прима свог љубимца.
Чудесна је твоја благост према нама! Ти, Господе Боже мој, који ствараш и оживљујеш све духове, ти милостиво долазиш бедној души, и свом својом божанственошћу засићаваш глад њену!
Срећна је, по хиљаду пута срећна душа која може достојно да дочека тебе, свога Господа и свога Бога, и да ужива непомућену радост твог присуства!
Како је велики Господ ког она прима! Како је мио гост њен! Како је благ и веран друг и пријатељ који јој се даје! Како је диван женик кога грли! Како је племенит и достојан љубави изнад свега што се може љубити, и свега што се може желети!
Нека небо и земља, са свим својим накитом, ућуте пред тобом, љубимче мој, јер све што је красоте на њима добили су од тебе, чијем разуму нема мере и никад неће достићи лепоту твојег имена.
Господе Боже мој, дочекај слугу свог благословима милосним, да би достојно и побожно приступио твојем Светом Причешћу.
Врати срце моје себи, пробуди ме из дубоке зачмалости у којој копним. Походи ме помоћу твојом, да у души осетим сласт која је тако у изобиљу скривена у Причешћу, као у својем извору.
Учини да твоја светлост засија мојим очима, како би могле угледати велику тајну, и ојачај веру моју, да је верујем непоколебљиво.
Јер је то дело твоје љубави, а не моћи људске, то је твоја света успомена, а не људски изум.
Нико не може сам по себи појмити чудеса која су изнад схватања и самих анђела.
И шта бих могао да откријем и да разумем у тако узвишеној тајни ја, недостојни грешник, прах и пепео?
Господе, у простоти срца свог, са искреном и чврстом вером, по твојој заповести, приступам ти пун наде и поштовања, и верујем без колебања, да си у том Причешћу присутан ти, као Бог и као човек.
И ти хоћеш да те примим и да се сјединим с тобом у љубави?
Зато просим милосрђе твоје, и у овом часу тражим од тебе и нарочиту милост, да бих се, горећи љубављу, стопио и сав прелио у тебе, те да више не желим никакву другу утеху.
Јер је Пресвето Причешће спас душе и тела, лек од сваке немоћи душе. Оно пороке исцељује, страсти обуздава, искушења слаби и савлађује, милост појачава, зачету врлину увеличава, веру учвршћује, наду јача, љубав зажиже и шири.
Боже мој, помоћи моја, исцелитељу слабости људске, извору сваке унутрашње утехе, велико си добро даровао и дарујеш га свакога дана у Причешћу онима које љубиш, и који га с побожношћу примају.
Јер их обилно тешиш у невољама њиховим, подижеш их из клонулости надом на твоју заштиту, новом милошћу их оживљаваш и изнутра обасјаваш, те они, који су пре Причешћа били пуни немира и немара, постају сасвим друкчији пошто се нахране овим небеским јелом и пићем.
Тако чиниш са својим изабраницима, да би јасније и очигледније осетили сву слабост која им је урођена, и све што примају од твоје доброте и твоје милости.
Јер су сами по себи хладни, сурови и непобожни, а тобом постају ревносни, милостиви и побожни.
Доиста, има ли човека који се смирено приближи врелу милина, да од њега не понесе мало сласти? Који, будући крај великог огња, не прими од њега мало топлоте?
Ти си, Боже мој, тај извор пун и обилан, тај жарки огањ који се никад не гаси.
И ако ми није допуштено да црпим на самом извору, и да се на њему потпуно окрепим, ја ћу приближити уста своја отвору кроз који тече вода небеска, како бих уграбио ма и најмању кап којом ћу жеђ утолити, те да не усахнем.
И ако још не могу да будем сасвим чист и сав у пламену, као херувими и серафими, стараћу се да се учврстим у побожности, и да спремим срце своје како бих, смирено примајући тајну живота, примио ма и најмању искрицу тог божанственог огња.
Добри Исусе, пресвети Спаситељу, заступи ти сам, по својој доброти и милости, оно што ми недостаје, јер си се ти смиловао и позвао к себи све људе, рекавши: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мат.11,28).
«Ја радим у зноју лица свога», срце је моје сломљено тугом, греси ме притискују, искушења ме гоне, мноштво рђавих страсти окружује ме и мучи, и нема никога ко ће ми помоћи, ослободити ме и спасти, до тебе, Боже мој, Спаситељу мој, чијим рукама предајем и себе и све што је моје, да би ме заштитио и повео у вечни живот.
Прими ме у част и у славу твог имена, ти који си ми своје тело и крв своју дао за храну и пиће.
Учини, Гопсоде Боже мој, Спаситељу мој, да моја побожност и љубав моја утолико више расту, уколико чешће примам твоју божанствену тајну.