.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ПРИЧА О МИЛОСРЂУ БОЖИЈЕМ И СИЛИ ПОКАЈАЊА
Године 1810, за време док је игуман нашег свештеног манастира светог Дионисија (Света Гора) био најблаговернији Кирил јеромонах, неки брат, по имену Евдоким, обузе се ревношћу за мученичким исповедништвом и поче наваљивати на свога старца да му дозволи да пође у Цариград, како би тамо испунио своју намеру.
А горепоменути игуман, познајући његов површни карактер, не даде му благослов за то.
Пошто је, међутим, нашао једног истомишљеника, који такође беше сабрат тог манастира, а звао се Вонифатије, Евдоким отиде скупа са њим самовољно у Цариград. Тамо они смело проповедаху Христа и ругаху се Мухамеду као лажном пророку, те их Отомани одвукоше на суд и подвргоше мучењима, како је турски обичај. Али они, не могући да трпе мучења и уплашивши се, одрекоше се, авај!, вере Христове, те да би спасли свој жалосни привремени живот, одступише од вере и постадоше муслимани.
После неколико година Авдоким дође себи и врати се у манастир, и пошто би примљен у покајању, савршаваше епитимију за искупљење кривице.
Након неког времена, међутим, мислећи да је стекао такву смелост душе, да би могао сопственом крвљу да опере срамоту одрицања од Христа, крене да код тадашњег игумана Стефана наваљује да пође одмах у Цариград, како би тамо где се, на несрећу, одрекао Христа, учинио добро и до смрти Га исповедио.
Игуман га одвраћаше, препоручујући му покајање и сузе, уверавајући га да је и то довољно за умилостивљење божанске правде. А пошто се Евдоким није дао разуверити, он позва једног младог, али светог и умом старог брата који се зваше Јосиф, а по занату беше живописац, и рече му: «Учини љубав и испрати брата до Цариграда, подражавајући га у добром исповедању и мучеништвуу, за којим жуди.» Блажени Јосиф, као добар послушник, учинивши метанију пред игуманом, каза: «Нека је благословено, оче, и нека ме благодат Господња вашим молитвама оснажи недостојног.»
Када стигоше у Цариград, Евдоким се појави пред истим судом, изложи шта је имао и опозва све што је лоше учинио, извргавши силном руглу агарјанску веру и објавивши истинитом веру Христову.
На то судија, уместо да пресуди, нареди да донесу распаљено угљевље и даде Евдокиму да га држи у руци, да би доказао то што говори.
А тај несрећник, пошто га поново обузе страх, одби да то учини и на судијине претње да ће га обесити ако истраје при ономе што је рекао, одрекну се одмах свог исповедања и као онога који га је подстакао на ту дрскост, указа на Јосифа, који беше присутан међу слушаоцима. Тада Јосифу судија рече да, не одрекне ли се своје вере и не постане ли и сам Турчином, има да буде усмрћен, јер је хтео да одврати једног муслимана од своје вере.
На то са смелошћу приснопамјатни монах одговори да је Евдоким својевољно усхтео да пострада уа Христа и да је он из братске љубави пошао са њим, али да се одрекне Христа истинитог Бога и пригрли неосновану веру турску никад неће, па макар и хиљаде смрти примио због тога.
Потом је Евдоким благонаклоно пуштен на слободу, а Јосиф би бачен у тамницу и одведен наредног дана на суд. Пошто је исповедио исто као раније, саслушао је судијину пресуду како ће бити мучен на разне начине и да ће му, буде ли истрајао при своме мишљењу, коначно бити одсечена глава, а уколико промени мишљење и постане Турчин, примиће богатство и почасти.
Када то чу, блажени Јосиф ни мало се не потресе, него чврсто изјави да се никада неће одрећи Христа, још чвршће поднесе разна мучења у тамници, те му коначно би одсечена глава и он од Господа прими венац мучеништва.
А суза достојни Евдоким остаде још неко време у својој заблуди, али не могући да отрпи разобличавања савести, колико због себе самога, толико и зато што је издао брата свога, плачући и ридајући врати се у манастир, тражећи онде милост за своје спасење.
Игуман и браћа, сазнавши шта се догодило, нису му дозволили да уђе у манастир, али су му, покренути милосрђем, дали покајно правило да до краја живота остане наспрам манастира, недалеко од њега, да тамо крај извора воде у колиби оплакује свој велики грех, и тек на крају живота да буде удостојен пречистих Тајни.
Са том епитимијом несрећник је поживео 30-ак година, постећи, радећи и оплакујући свој болни пад. Сећали су се старији оци, који су доживели овај век, како је долазио до стазе која води ка мору и узимао хлеб и посну храну, а о великим напорима његовим сведоче камене клупице, дело његових руку, које још увек стоје у оној стрмој и стеновитој дубодолини, као и неколико стабала маслине и другог дрвећа које је засадио, те се и то место по њему зове Евдоким.
Својим телесним напорима он је додавао и духовне, као и непрестано плакање, како потврђују манастирски духовници који су га посећивали.
А сведобри Бог, Који неће смрт грешника, видевши да Му се он вратио кроз истинско покајање, примио је и опростио Своме створењу, обавестио га је о томе у једном виђењу и подстрекао га да у време јутрења пође у манастир и затражи причешће Светим Тајнама, јер је спреман за свој последњи час.
Тако је он једне ноћи дошао пред капију, залупао и затражио тадашњег игумана Евлогија, ком је рекао о виђењу и са сузама затражио опроштај и божанствено причешће. А пошто га је примио, он не хтеде да уђе у манастир, и поред игумановог благослова, него, окренувши се ка истоку и прекрстивши руке на грудима, тамо под манастирском надстрешницом још пре сванућа предаде дух, остављајући нам као пример како треба да избегавамо мрску сујету и непослушност, које нашем роду доносе пад још од првозданога, и које су чак и бесплотне ангеле низвргле са неба у преисподњу, док су, напротив, смирење и послушање удостојили блаженог Јосифа да се приброји на небесима лику светих мученика.
Уз то, и ми треба да видимо, браћо, колика је моћ покајања и суза. Они су као друго крштење опрали гнусобу одрицања од Христа и приклонили Божје милосрђе, како би се и овај монах, како се надамо, убројао у оне који су стекли спасење. Немар душе је зло, а остајати у паду зло је и нељудски. Зато, браћо, не осуђујмо свога ближњег, састрадавајмо увек са њим и молимо се да и њему и нама милостив буде Господ.
Огроман је грех одрицање од Христа, али чудесно је и покајање овога брата. Читавих 30 година наспрам манастира и надомак њега, тако да чује клепала и некад ноћна појања, да види цркву где блиста на јутрењу и свеноћним бденијима, да размишља о томе како сва браћа долазе на божанствене Литургије и причешћују се божанским Телом и Крвљу Христовом, а да он, као други Адам наспрам свог духовног раја, у оној безнадној дубодолини пред собом увек има само грех. Поштеди, Господе, и дај спокој створењу руку Твојих, Теби једино сагрешисмо, али Ти си Отац наш и на Твоје милосрђе надамо се да ћемо се домоћи спасења.
Из књиге «Разговори са савременим светогорским старцима»