....... Претрага сајта

.....- Број 1
.....- Број 2

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

 

    ПОУКЕ СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

О БОГУ

    Бог је огањ који загрева и запаљује срца и унутрашњости. Ако ус свом срцу осетимо хладноћу (која је од ђавола, будући да је ђаво хладан), призовимо Господа и он ће доћи и загрејати наше срце савршеном љубављу не само према Њему, него и према ближњем. Пред топлотом се повлачи хладноћа добромрсца.
Једном су оце питали о Богу.На то су они написали: «Тражи Господа, али не испитуј где живи».
Где је Бог, нема зла. Све што произилази од Бога мирно је и корисно, те приводи човека смирењу и самоосуђивању.
Бог нам јавља своје човекољубље не само онда кад чинимо добро, него и онда када Га вређамо и жалостимо. Како само Он дуготрпељиво подноси наша безакоња! Како нас само штеди чак и кад нас кажњава!
«Не називај Бога праведним – говори преподобни Исаак – будући да се у твојим делима не види Његова правда. Премда Га је Давид и назвао праведним и правдољубивим, ипак нам је Његов Син показао да је Он више благ и милостив. Где је Његова правда? Ми смо грешници, а Христос је умро за нас» (Исаак Сирин, слово 90).
Онолико колико човек постиже савршенство пред Богом, толико и иде за Њим. У истинском веку Бог ће му показати своје лице.Јер, праведни га овде сагледавају као у огледалу, а тамо ће видети јављање Истине.
Ако не познајеш Бога, није могуће да се у теби пробуди љубав према Њему. Не можеш волети Бога ако Га не видиш. Виђење Бога долази од Његовог познања, будући да сагледање Бога не претходи Његовом познању.
О делима Божијим не треба расуђивати по насићењу црева, јер у пуном стомаку нема познања тајни Божијих.

О ВЕРИ У БОГА

    Пре свега треба веровати у Бога, да постоји и да он награђује оне који Га траже. (Јев.11,6)
Вера је, по учењу преподобног Антиоха, почетак нашег сједињења с Богом. Ко истински верује, јесте камен храма Божијег, приправан за здање Бога Оца, подигнут на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, помоћу ужади, тј. благодати Духа Светог.
    Вера без дела је мртва (Јк.2,26), а дела вере су љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, ношење крста и живот по Духу. Само се таква вера урачунава у правду. Истинска вера не може бити без дела.Ко истински верује, свакако има и дела.

О НАДИ

    Сви који имају наду у Бога, иду ка Њему и просвећују се сијањем вечне светлости.
Ако човек уопште нема никакве бриге о себи ради љубави према Богу и ради дела врлине, знајући да се Бог брине о њему, онда има истинску и мудру наду. А ако се човек сам брине о својим потребама и Богу се обраћа молитвом и почиње да се нада у Његову помоћ само онда кад га притисну неизбежне невоље, те када види да нема сопствене силе ни средства да их одбије, онда је његова нада узалудна и лажна. Истинска нада тражи једино Царство Божије, будући уверена да ће јој све земаљско, што је потребно за временски живот, бити дано.
Срце не може имати мира све док не стекне ту наду. Она га умирује и у њега улива радост. О тој нади су најсветија и најдостојнија уста рекла: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт.11,28), тј. онај који се у мене нада, утешиће се од труда и страха.
У Јеванђељу од Луке речено је Симеону: «И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег» (Лк.2,26).Он није покопао своју наду, него је чекао жељеног Спаситеља света. Примивши Га радосно на руке своје, он је рекао: «Сада ме отпушташ, Владико, да одем у жељено Царство Твоје, јер сам добио своју наду – Христа Господњег».

О ДУШЕВНОМ МИРУ

    Ништа није боље од мира у Христу, у коме престаје свака борба ваздушних и земних духова: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овог света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,2).
Обележје разумне душе је да ум погружава у себе и да има делање у свом срцу. Тада ум осењује благодат Божија и он доспева и до надсветског мира. Ум је у мирном стању кад му је мирна савест, а у надсветском кад у себи сагледава благодат Светог Духа, по речи Божијој: У миру је место његово (Пс.75,3).
Да ли је могуће не радовати се кад се чулним очима види сунце? Колико је, међутим, већа радост када ум унутрашњим оком види Сунце правде Христа. Тада се уистину човек радује анђелском радошћу. О томе је апостол рекао: наше живљење је на небесима (Фил.3,20).
Онај ко се налази у мирном стању као да кашиком захвата духовне дарове.
Свети оци су дуго живели имајући мирно устројство и будући осењивани благодаћу Божијом.
Када доспе до мирног стања, човек може и на друге да излива светлост просвећеног разума. Пре тога, пак, човек треба да понавља речи пророчице Ане: нека не изиђе хвалисање из уста ваших (1Кор.2,3), и речи Господње: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт.7,5). Овај мир је Господ наш Исус Христос оставио Својим ученицима пред Своју смрт као неко неизрециво благо. Он је рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам (Јн.14,27).  О томе такође говори апостол: И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца вашаи мисли ваше у Христу Исусу (Фил.4,7).
Ако човек не занемари светске потребе, неће моћи имати мир у души.
Душевни мир се стиче невољама. Писмо говори: Прошли смо кроз огањ и воду и извео си нас у покој (Пс.65,12). Пут оних који хоће да угоде Богу иде кроз многе скорби.
Ништа тако не потпомаже стицању унутрашњег мира као ћутање и, колико је могуће, непрестан разговор са собом, а редак са другима.
Ми смо дужни да све своје мисли, жеље и дејства усредсредимо на стицање мира Божијег. Зато ми са Црквом увек кличемо: Господе Боже наш, дај нам мира  (Ис.26,12).

О ЧУВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА

    На сваки начин треба да се трудимо да сачувамо душевни мир, те да се не смућујемо због увреда које нам други наносе. Ради тога је потребно да се на сваки начин старамо да задржимо гнев, а посредством пажње да ум и срце сачувамо од непристојних покрета.
Такво упражњавање човековом срцу може да пружи тишину и да га начини обитељу самог Бога.
Образац таквог безгневља видимо на Григорију Чудотворцу. Од њега је на јавном месту нека жена блудница тражила плату за наводни грех са њом. Он је, нимало се не разгневивши, кротко рекао свом другу: «Дај јој брзо износ који тражи». Жену је, пак, тек што је примила неправедну плату, спопао ђаво. Али, свети је молитвом од ње одагнао ђавола (Жит.17.Нов.).
Ако није могуће да се не смутимо, онда бар, у крајњој мери, треба да се постарамо да задржимо језик, по речи псалмопојца: смутих се и не проговорих (Пс.76,5).
Овим поводом можемо себи за пример да узмемо светог Спиридона Тримитунског и преподобног Јефрема Сирина. Први је (Жит.12.дец.) на следећи начин поднео увреду. По захтеву грчког цара он је отишао у дворац где се неко од слугу из царске палате, сматрајући га за сиромаха, изругао над њим, не пуштајући га у палату и ударивши га по образу. Свети Спиридон је, будући незлобив, по речи Господњој окренуо и други образ (Мат.5,39). Преподобни Јефрем је (Жит.28.јун), постећи у пустињи, био лишен хране од стране ученика на следећи начин. Носећи му храну, ученик је ненамерно на путу разбио сасуд. Видећи ученика жалосног, преподобни му је рекао: «Не жалости се, брате, кад храна није хтела да дође нама, поћи ћемо ми њој». Он је пошао, сео код разбијеног суда и јео скупљајући храну. Тако је он био негневљив.
Како се побеђује гнев може се видети из житија Пајсија Великог (Жит.13.јун) који је јавившег му се Господа Исуса Христа молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: «Ако хоћеш да победиш гнев и јарост, немој ништа желети, немој никога мрзети, нити кога вређати».
Да бисмо сачували душевни мир, треба од себе да одстрањујемо униније и да се постарамо да имамо радосни, а не жалосни дух, по речима Сираха: Туга је многе убила и од ње нема користи (Сир.30,25).
Када човек има велики недостатак у стварима које су потребне телу, тешко савлађује униније. Међутим, то се односи само на слабе душе.
Ради чувања душевног мира такође треба на сваки начин избећи осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем чувамо душевни мир. Човек у таквом стању стиче божанствена откривења.
Ради чувања душевног мира човек треба чешће да улази у себе и пита: «Где сам ја?»
При томе он треба да пази на телесна чула, особито гледање, служи унутарњем човеку и да не расејавају душу чулним предметима. Јер, благодатне дарове добијају само они који имају унутарње делање и бдију над својом душом.

О УСАМЉЕНОСТИ И ЋУТАЊУ

Изнад свега се треба украшавати ћутањем. Амвросије Медиолански говори: «Видео сам да се многи спасавају ћутањем, а ни једног да се спасава причљивошћу.» Опет, неко од отаца говори: «Ћутање је тајна будућег века, а речи су оруђа овог света» (Добр.2,гл.16).
Ти само седи у келији својој са пажњом и ћутањем, те се свом снагом старај да се приближиш Господу. Господ је готов да те од човека начини анђелом. На кога ћу, говори Он, погледати, ако не на кротког и ћутљивог и оног који трепти од речи мојих (Ис.66,2). Када пребивамо у ћутању, враг наш, ђаво, уопште не може да делује на тајног човека срца. То треба разумети у вези са разумним ћутањем.
Онај ко проходи такав подвиг, треба сву своју наду да положи на Господа Бога, по учењу апостола: све своје бреме положите на Њега, јер се Он стара за вас (1Пт.6,7). Он треба да је истрајан у свом подвигу, у свему следећи пример Светог Јована Ћутљивог, пистињака (Жит.3.дец.), који се на овом путу крепио божанственим речима: Нећу те оставити нити ћу одступити од тебе (Јев.13,5).
Ако и није могуће стално пребивати у усамљености и ћутању када се живи у манастиру и када се обављају послушања наложена од старешине, ипак се бар извесно време, које остаје од послушања, може посвећивати усамљивању и молчанију. За то мало Господ ће на тебе послати Своју богату милост.
Од усамљености и тиховања рађају се умилење и кротост. Дејство кротости у срцу човековом може се упоредити са тихом водом силоамском која тече без шума и звука, као што о њој говори пророк Исаија: Силоамске воде теку тихо (Ис.8,6).
Боравак у келији у ћутању, упражњавању, молитви и поучавању дан и ноћ у закону Божијем, човека чини благочестивим. Јер, по речима светих отаца, келија инока је вавилонска пећ у којој су три младића обрели Сина Божијег (Добр.3,Пет.Дамаскин,књ.19.
Монах који претходно не заволи молчаније и уздржање, говори Јефрем Сирин, не остаје дуго на једном месту. Јер, ћутање учи безмолвију и постојаној молитви, а уздржање чини да је помисао нерасејана. Најзад, онога који је ово стекао, очекује мирно стање (т.2).

О БОЛЕСТИМА

    Тело је слуга душе, а душа је царица. Због тога изнуривање тела болестима представља милосрђе Господње, будући да од њега слабе страсти и човек долази себи. Уосталом, и сама телесна болест се понекад рађа од страсти.
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха, као што тврди Свети Василије Велики (Слово о томе да Бог није узрочник зла). Откуда немоћи? Откуда телесне повреде? Господ је саздао тело, а не болести, душу, а не грех. Шта је најкорисније и најпотребније? Сједињење са Богом и општење са Њим посредством љубави. Губећи ту љубав ми отпадамо од Њега, а отпадајући подвргавамо се различитим и разноврсним немоћима.
Подношење болести са трпљењем и благодарењем равно је подвигу, или чак и веће од њега.
Страдајући од водене болести, један старац је говорио братији која је долазила са жељом да га лечи: «Оци, молите се да се мој унутрашњи човек не подвргне сличној болести. Што се, пак, тиче ове болести, ја молим Бога да ме не ослободи брзо од ње, будући да се наш унутрашњи човек обнавља, када се спољашњи човек распада (2Кор.4,16).
Ако Господу Богу буде угодно да човек искуси болест на себи, Он ће му и дати снаге да је претрпи.
Према томе, нека болести буду од Бога, а не од нас самих.

О ТРПЉЕЊУ И СМИРЕЊУ

    Треба увек да трпимо, и то са благодарношћу, Бога ради, па ма шта се десило. Наш живот је један трен у односу на вечност. Због тога, по апостолу, страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,18).
Увреде од других треба да подносимо равнодушно, те да се приучавамо на такво расположење духа, којим бисмо сматрали да се оне тичу неког другог, а не нас.
Са ћутањем подноси кад те непријатељ вређа. Тада једином Господу отварај своје срце.
Када нас људи вређају, треба да сматрамо да смо недостојни похвала. Јер, да смо достојни, сви би нам се клањали.
Увек и пред свима треба да се понижавамо, идећи за учењем Светог Исаака Сирина: «Понижавај себе и видећеш славу Божију на себи» (Сл.57).
Када нема светлости, све је тамно. Тако је и са човеком који нема смирења. У њему је једино тама.
Због тога заволимо смирење и угедаћемо славу Божију. Где се точи смирење, тамо и слава Божија истиче.
Као што незагрејан и неразмекшан восак не може да прими печат који се ставља на њега, тако ни душа која није испробана трудовима и немоћима, не може на себе да прими печат врлине Божије. Када је Господа напустио ђаво, пришли су му анђели и почели да му служе (Мт.4,11). Ако се, дакле, у време искушења унеколико и удаље од нас анђели Божији, ипак су они близу и брзо ће нам приступити и послужити нам божанственим помислима, умилењем, услађивањем и трпљењем. Душа која се труди, стиче и остала савршенства. Због тога свети пророк Исаија говори: Када се надају на Господа, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не умарају се (Ис.40,31).
Тако је трпео и најкроткији Давид. Јер, када га је Семеј вређао и бацао камење на њега, говорећи: Изађи, безакониче, он се није љутио. Када је Авеса узнегодовао, рекавши: Зашто овај липсали пас проклиње мог господара цара?, он му је припретио, говорећи: Остави га нека ме проклиње, јер ће Господ видети и вратити ми добро (2Цар.16,7-12).
Због тога је он касније и ускликнуо: Трпећи сачеках Господа и обрати пажњу на мене и услиши молитву моју (Пс.39,2). Када чедољубиви отац види да му син живи неуредно, користи казну да би га исправио, а кад види да је малодушан и да казну тешко подноси, он га теши. Тако са нама поступа и благи Господ и Отац наш, употребљавајући, по Свом човекољубљу, све на нашу корист, како утехе, тако и казне. Због тога смо и ми, као послушна деца, дужни да благодаримо Богу чак и када се налазимо у невољама. Јер, ако станемо да му благодаримо само кад нам све успева, бићемо слични незахвалним Јудејцима, који су, наситивши се чудесне трпезе у пустињи, говорили да је Христос заиста пророк, хотећи да Га начине царем. Међутим, кад им је рекао: Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вечни, они су Му одговорили: (Јн.6,27-319. Управо на такве се односе речи: Исповедиће ти се, тј, славиће те, када му учиниш добро. Такви до краја неће видети светлости (Пс.48,19-20).
Због тога нас апостол Јаков учи: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, а затим додаје : Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан, примиће венац живота (Јак.1,2-4;12).