.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ПОУЧНЕ ПРИЧЕ
ТРАГОВИ У ПЕСКУ
Сањао сам да сам ходао плажом у друштву Господа и да се у ткању мога живота огледају сви моји дани. Гледајући уназад филм мога живота видео сам два трага у песку. Један је био мој, други Господњи. Тако смо и даље ходали до краја свих мојих дана. Тада сам застао и погледо уназад.На извесним местима видео сам само један траг... А та места су одговарала најтежим данима мога живота, данима најгоре стрепње, највећег страха, најљућих болова... Онда сам га упитао:Господе,рекао си да ћеш бити са мном сваки дан мога живота,и ја сам пристао да живим с тобом.Па зашто си ме оставио самог у најтежим моментима живота?
А Господ одговори:Сине мој, ја те волим и рекао сам да ћу с тобом ходати све време, и да те нећу ни минута оставити. Ја те нисам напустио. Дани када си видео само један траг у песку били су дани када сам те носио.
ПРИЧА О МАЛОМ ЛАЗАРУ
У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.
Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.
Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
"И то је све? "- питао је даље свештеник .
"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.
Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.
"Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
"Исусу" одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.
ОБЕСКРАЈНОЈ ЉУБАВИ И БЕСКРАЈНОМ МИЛОСРЂУ БОЖЈЕМ ПРЕМА ЧОВЕКУ
Свети Амфилохије, епископ Иконијски, земљак, друг и пријатељ Василија Великог и св. Григорија Богослова; високо образован, велики подвижник, описује следећи потресни догађај:
Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако врло често прибегавао к Богу с очајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа, плакао и говорио: Господе смилуј се на мене; уклони од мене страшно искушење! Заробљен чемерним уживањем, ја сам сав у ужасним ранама.
Дуго времена он је тако радио: није престајао грешити, није престајао ни кајати се. Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу чинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе које учиних од почетка па све до сада.
Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде плакати, ридати, преклињати милостивог Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног дострашћа.
Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида ништава својом чврстом надом у милост Господњу, јави му се у видљивом облику. Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља нашег, и громко повика: Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео... Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му?... Због чега Те онда називају праведним судијом? Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме!...
Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен. А он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини.
Тај збораше овако: Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем Моју доброту, па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао...
Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стајаше, не будући у стању ни да бежи нити да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.
ЗАГОНЕТАН ПРОСЈАК
У једној вароши један имућан кућевласник позвао је недавно на славу око десет својих пријатеља, међу њима био је и један свештеник. Домаћица са осталима од ране зоре лриређивала је ручак и старала се како ће што лепше да дочека пријатеље. Око десет сати дође неки непознат просјак са торбом о рамену и затражи милостињу. Иди збогом, рече домаћица просјаку, не сметај ме у послу! Не дам ништа. Сиромах оде без речи.
После дванаест сати сели су гости за постављену трпезу, и тек што је свештеник устао да благослови јело, супа је пред њима постала као крвава. Не верујући својим очима погледали су у друга јела: хлеб, месо, сир и остало, све је било као да је у крви умочено. Згрозили су се сви веома зачудили а највише домаћица. Свештеник је упитао, да ли је ко долазио тога дана код њих. Домаћица је тужна и невесела казала, како је долазио неки непознат просјак и да га је истерала из куће. Кад је свештеник ово чуо, нареди да одмах пођу двојица од укућана и потраже просјака, па да га врате. Пошли су сместа кроз варош, распитивали свуда,али нико им није могао рећи да га је тога дана видео у граду или ма шта чуо о њему. Кад су се вратили кући, свештеник је читао молитве и сви су се скрушено молили Богу за опроштај. После молитве јело је добило своју природну боју.
На све присутне ово је учинило врло мучан утисак, а нарочито је газдарица добро упамтила савет свештеников, да између осталих дела милости телесне, не пропусти убудуће и гладнога нахранити. Господ је послао свога Светитеља да искуша тврдице, да исправи и поучи себичне, да чине добра дела гладнима, а не само ситима, јер је тако Господ наредио: Кад правите гозбе зовите сиромахе и кљасте и оне који вам не могу узвратити, и имаћете плату па небу и на земљи.
А ПОСЛЕ ТОГА?
Једном, дође неком светом старцу, неки благородни младић који управо био завршио своје образовање и ступио на самостални жиботни пут. Он је маштао о својим будућим заслугама и наградама, о слави, почасти, богатству и власти, и све му је изгледало лепо у тој неизвесној, али на изглед светлој и срећној будућности. Изгледало му је да је утолико срећнији што је поседовао сувишак снаге и био је спреман да на себе узме и испуни и најтежи задатак. Сав радостан жури он ка, своме уваженом духовном оцу да би с њим поделио своју радост.
А шта је старац учинио?
У одговор младићевим изјавама о његовим успешно завршеним студијама,свети старац му је одговорио само једним питањем:
-А после тога?
- После ћу постати научник, прославићу своје име, постаћу чувен и стећи ћу угледан положај у друштву, - одговорио је младић одушевљено.
- А после тога? - упитао је старац.
- После ћу се оженити добром девојком и постаћу срећан отац породице.
- А после тога? - упита старац.
- После тога, - одговори лакомислени младић, живећу окружен богатством и почастима. Али га старац опет упита: - А после тога?
- После тога... после тога... рекао је младић, сада већ замуцкујући, после тога ћу остарити и ... умрећу.
- А после тога? - још једном упита старац.
Но тада је младић схватио мисао благодатног старца и ћутао је док се нису појавиле сузе у очима.
Не треба ли ова кратка прича да сваког од нас наведе на озбиљна размишљања о краткоћи нашег живота, и на блиски долазак смрти телесне и на суд после смрти. Благо томе ко се често сећа своје смрти, тај неће лако пасти у грехе, и ако падне брзо ће се покајати јер је опасан страхом Божјим и молитвом.