.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ХРИСТОС ЈЕ ТАЈ КОЈИ ИСЦЕЉУЈЕ
За време васкршњег поста, тачније 17. априла ове године, Православна мисионарска школа Свети Јован Кронштатски из Беркасова, са духовником оцем Миланом Пршићем, посетила је заједницу за лечење овисника од дроге, која се налази на једном од ченејских салаша, уручивши скромну помоћ у храни и другим потрепштинама скупљену од благочестивог народа из Беркасова, Шида и околине. Заштитница заједнице је Пресвета Богородица, кесна слава Источни петак, а духовник јој је отац Бранко Ћурчин. Тад је освештен дрвени крст висок око пет метара, којег је братија с љубављу сама направила и поставила поред улаза у двориште. Освећење крста планирано је за празник Цвети, али чувши да им долазимо у посету, нама за љубав одгођено је за један дан. Провели смо неколико сати у заједничкој молитви и братском разговору. Брат Горан и брат Иван су нам причали о свом животу у заједници и пре доласка у њу, а отац Бранко о значају заједнице у људском животу.
У Беркасово смо се вратили пуног срца, надајући се да смо им пренели бар део наше љубави, а како је протекао сусрет, покушаћемо вам дочарати речима и фотографијама које смо тада забележили.
ГОРАН: Десет година сам био наркоман. За то време прошао сам много тога. У ствари, много патњи. Шест пута сам већ био «мртав». Шта су све моји прошли са мном?! Кроз коју је патњу прошла моја мајка борећи се са мном! Тек кроз заједницу и кад сам упознао Бога на овакав начин, једноставно сам се скроз променио. Мој начин размишљања и гледиште на свет, све се променило. Зашто сам се почео дрогирати? Највише је то, изгледа, било из знатижеље, а кад мало боље размислим, не знам, има ту свега. Рано сам остао без оца и некако се нисам могао отворити ни према мајци ни према било коме другом. Све сам држао у себи. Нисам имао начина да се искрено...не да се испразним, него да...то ми је фалило... Љубави сам имао довољно, фалило ми је, можда, мало више пажње. Можда је и то један од узрока што сам се почео дрогирати. На разне начине сам се покушао «скинути». Ишао сам по разним клиникама. Двехиљадите сам био у Драјзеровој. Увек сам се «скидао» са неким таблетама. На крају су ме и доктори «отписали». Као терапију дали су ми ваварон, јер тамо код нас нема метадона, а он се даје људима оболелим од рака, пред саму смрт, тако да сам на неки начин постајао биљка. Кад сам се «скинуо» са ваварона, отишао сам на село. Био сам «чист». Осам месеци нисам узимао хероин. Кад сам се вратио у свој град, повукла ме жеља да га опет узмем. И узео сам га. Тада сам «умро». Не знам тачно, није ме толико интересовало, а ни сад ме не интересује колико сам био клинички мртав. Можда четири-пет сати. Тад сам одлучио. Пала је одлука да идем у заједницу, и отишао сам. Била је то заједница Ћенако при католичкој цркви. У њој нисам могао да се нађем, нисам био испуњен. Не да ми није одговарао њихов начин молитве, него се ја ту као особа нисам могао наћи. Још се нисам био помирио са чињеницом да сам наркоман. После сам отишао у манастир Острог где сам провео око четири месеца. У Острогу сам се поново родио. Упознао сам Бога и све оно што сам учио у заједници, дошло је кроз манастир. Ту сам, некако, баш искрено упознао себе. Упознао сам једног момка који ми је рекао за оца Бранка, за владику Порфирија, и да ће овде при православној цркви бити једна заједница. Дошао сам. Братија ме је примила да будем једно време у манастиру Ковиљ. Сад сам у заједници. Овде још увек учим и сваки дан растем.
Ово је заједница најстожег манастирског типика. Наш дан почиње у пола седам са песмом и молитвом. Након песама црквених молитвених песама је доручак, а после доручка идемо својим обавезама. Сви радимо. Нека браћа чисте, нека раде у кухињи, у радионици, обрађујемо врт, и тако до 12 сати. У 12 је ручак, а после ручка молитва и пауза до два сата. После паузе се враћам својим радним обавезама, радимо до пет-шест сати после подне, с тим да има дана кад се бавимо спортом и играмо фудбал. Увече опет имамо молитву, читање Светог Јеванђеља и поделу дана. Анализирамо како смо га провели, све активности које смо имали и све наше потешкоће искрено делимо једни с другима. Све се базира на истини. Током читавог дана говоримо истину браћи у очи. Некад је то јако тешко прихватити. Истина зна доста пута да боли, али кроз њу се упознајемо и мењамо. Поделе дана су веома битне у заједници зато што тако упознајемо не само једни друге, него и сами себе. Научимо да се боримо и носимо са свим потешкоћама. То је једини начин да се човек излечи. Све сам пробао и без заједнице не верујем да се неко може излечити.
ИВАН: Имам двадесет година. Овисник сам о хероину већ 4-5 година, од којих три редовно интравенозно. Почео сам врло рано. У школи сам користио такозване лаке дроге, марихуану и лепкове, док нисам пробао хероин. Почео сам га «шмркати», а затим убрзо кренуо да га , како кажу, «радим» у вену.Покушавао сам све да се «скинем». Био сам у болници. Ма био сам чак и у истражном затвору 4 месеца где сам исто покушао с терапијом, али није било успеха. Пре годину дана провео сам три месеца у католичкој заједници у Хоргошу, где сам упознао брата Богдана који ме је довео у манастир Ковиљ. У Ковиљу сам био шест месеци, и ту сам видео како заједница помаже човеку. Свидео ми се тај једноставан живот у заједници. Сви смо као браћа. Делимо све. Како је брат Горан рекао, сви кажемо осуде ако имамо према некоме , и говоримо брату шта не ваља, да би се променио. Ја сам срећан што сам жив и што сам у заједници.
ОТАЦ БРАНКО: Заједница је породица. То је оно што недостаје свима нама. Сви бисмо ми могли доћи у заједницу, јер смо зависни од нечега. Свако од нас је зависник. Наше бабе су зависне од шпанских серија, од овог, од оног...Порнографија, алкохол, цигарете, интернет, све су то велики проблеми данашњег века. Људи се лече. Сви смо на нешто «навучени». Тако је данас живот конципиран и тако се то данас пласира. Данас је тешко остати нормалан у свету, али, заједница је заиста та која исцељује. Зато је породица, заједница је у ствари породица, основна ћелија друштва. Она је наша домаћа црква, где отац, мајка и деца чине тројство. Симбол Свете Тројице, симбол заједнице. Не двоје, него троје. Где је двоје, ту већ може бити интереса, али где је троје, ту је по среди заједница љубави. Заједничка љубав је та која исцељује. Велика је тајна и велики благослов живети у заједници. То опште жиће је проверено вековно искуство цркве.
Није благословено да се људи кад одлазе у манастир повлаче у самоћу ако нису прошли заједницу. Да би неко отишао у самоћу, да би се повукао, њему је благословено да прво буде у заједници да би ту стасао. Е, тек онда може отићи у самоћу. Зато црква увек инсистира на заједници. Заједничка молитва, тајна саборности цркве о којој се стално говори, окупљање око Свете чаше, око једног Господа Исуса Христа, то је оно на чему црква стално инсистира. Та заједничка, саборна молитва је врло, врло битна и важна. Свакако, важан је и наш лични однос са Богом и лична молитва, али заједничка, саборна молитва...христос каже где су двоје и троје у Његово име, ту је и Он међу њима и са њима, тако да је заједница та која исцељује.
Нама често постављају питање да ли ови момци имају лекарску заштиту, да ли имају ово, да ли имају оно. Они пре него што дођу у заједницу прођу један известан период припрема , и у том периоду морају да се «скину», да буду «чисти» кад дођу у заједницу. Онда крећемо од нуле. Сви су прошли све терапије. Горан је шест пута био «мртав», а још је жив. Прошли су све могуће психотерапије, блокаторе, импланте, и ништа им то није помогло. То је чист бизнис, једно врзино коло, игранка без престанка. Дрога се гура, они је продају, перу новац, онда их као лече, а то је бизнис. Ти исти их лече. Ту краја нема. Да не говоримо о метадону и метадонским центрима. Метадон је дрога гора од хероина. Са њега се теже «скинути» него са хероина. Специјалистичке клинике узимају огромне паре. Једна девојка кад је долазила у манастир Ковиљ помињала је терапију која је коштала 6 хиљада евра, па и 10 хиљада евра. Оно чиме људи могу да се излече - то је Христ. Он исцељује. Он је тај који просвећује и освећује сваког човека који дође на свет. Он је тај који исцељује и који нас води. То је оно што можемо поручити нашем народу и што је јако важно, да се молимо Богу, да се очаравамо христом, да се утврђујемо у Јеванђељу, истини вере наше, и то нашу децу да учимо и да их водимо у цркву. Ту је тајна успеха у животу. Вера је кључ који сва врата отвара. Нема ту неке велике филозофије. Два и два су четири.
Забележио Слободан Каназир
