....... Претрага сајта

.....- Број 1
.....- Број 2

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

У ЧЕМУ СЕ САСТОЈИ ХРИШЋАНСКО САВРШЕНСТВО?
ДО САВРШЕНСТВА СЕ ДОЛАЗИ БОРБОМ ЧЕТИРИ  НЕОПХОДНА
СРЕДСТВА ЗА БОРБУ

   Човек од природе жели да буде савршен,а то му је и стављено у задатак.Будите савршени,рекао је Спаситељ,као што је савршен отац ваш небесни (Мт.5,48).
У чему се састоји то савршенство?Има људи који мисле да се оно састоји у посту,бдењу,поклонима,спавању на голој земљи,у свршавању многих молитава у дому и дугом стајању на богослужењима у цркви.Други опет држе да се оно састоји у такозваној умној молитви,усамљеништву,пустињаштву и монаштву.
У ствари,све те врлине и сви ти подвизи сами по себи не представљају савршенство,него су само средство за његово достизање.
Савршенство се састоји у  приближавању Богу и у животу у јединству с њим.
А да су подвизи и врлине само средства,и то стварна средства,то је несумњиво.Свети људи се њима  користе да би помоћу њих савладали своју грешну природу и одолели својим главним непријатељима: телу,свету и злом духу.Посте да би укротили тело,бдију да би изоштрили духовни вид,спавају на голој земљи да се не би разнежили сном,проводе време у ћутању и одају се  усамљеничком животу да би избегли и најмањи повод да учине нешто чиме би увредили Бога,моле се, стоје дуго на богослужењу и чине друга побожна дела да им се пажња не би одвајала од помисли на небо.
Не сме се никако заборавити да те врлине могу онима који у њих полажу сву наду нанети велику штету.Не саме по себи,јер су оне свете,него кривицом баш оних људи који се њима неправилно користе.Обраћајући пажњу само на спољна дела,они остављају срце да ходи по својим жељама и по жељама злог духа,који им,видећи да су скренули с правог пута,не брани да се не само радо подвизавају, него да телесне подвиге,по својој сујети,још већма умножавају.Осећајући при томе извесне духовне утехе,ти људи почињу да мисле да су се уздигли до анђела,понекад пак,удубивши се у размишљање о извесним високим,неземаљским истинама,замишљају да су сасвим изашли из области овога света и уздигли се до трећег неба.
Али, колико они греше и како далеко стоји од њих право савршенство, може свако да види ако посматра њихов живот и њихово владање.Они обично желе да их људи у свим приликама сматрају  вишим од осталог  света,воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама,слепи су да виде своје погрешке,али су врло оштровиди и ревносни у претресању речи и дела других.Не могу да подносе да људи указују неком поштовање,јер мисле да оно припада једино њима.Ако им ко смета у побожним занимањима и подвизима, они се узрујавају,ускипе гневом и измене се тако да више и не личе на себе.Ако им Бог,желећи да им помогне да упознају себе и да их упути на прави пут,пошаље страдања и болести,или допусти да буду изложени гоњењима, преко којих Он обично испитује ко су Његове праве слуге,тада се покаже шта се скривало у њиховом срцу и како су ти људи дубоко разривени гордошћу.Јер ма каква невоља да им се догоди,они неће да приклоне главу пред вољом Божјом и да се уздају у праведне судове Његове,нити желе да по примеру Онога који се понизио и Који је пострадао ради нас ,понизe себе и сматрају своје гонитеље за добротворе,за оруђе божанске наклоности и помагаче на путу спасења.
Ти се људи налазе у великој опасности.Пошто им je помрачен ум,погрешно суде о себи.Посматрајући своја спољашња  побожна дела,налазе да су добра,те мисле да су већ достигли савршенство,горде се и почињу да осуђују друге.Ту већ нема могућности да би их неко могао упутити на прави пут,осим нарочите помоћи Божје.Лакше ће се обратити добру јавни грешници,него онај који се заклања спољашњним добрим делима.
Духовни се живот и савршенство,дакле,не састоји само у спољашњим добрим делима,него,као што је  већ речено,у приближавању Богу и јединству с Њим.С тим је нераздвојно везано сазнање свог ништавила и своје склоности свакоме злу,љубав према Богу и одсуство љубави према себи,смиривање не само пред Богом него и пред свим тварима,потпуно одречење од своје воље  и савршена покорност вољи Божјој.
Можда желиш и трудиш се да постигнеш савршенство?
Нека је благословена твоја намера.Али се већ на првим корацима припреми за труд, зној и борбу.Мораш све принети на жртву Богу и чинити једино Његову  вољу.У самом себи  наићи ћеш на многе жеље које траже да буду задовољене,без обзира на то да ли је то сагласно с Божјом вољом или није.Да би постигао циљ који си себи поставио, потребно је да већ у почетку подвига угушујеш своје жеље,а на крају да их сасвим погасиш.Да би у томе успео,мораш себи забрањивати  зло и принуђивати себе на добро.Мораш се непрестано борити  са собом и са свим што иде на руку твојим жељама,што их распирује и подржава.Припреми се за такву борбу и знај да се венац даје једино храбрим борцима.
Уколико је та борба тежа од сваке  друге - јер кад устајемо против себе налазимо противника  у самоме себи - утолико је победа славнија од свих осталих победа,и што је најважније,она је најугoднија Богу.
Ако желиш да из те борбе изађеш као победник,неопходно је да се строго придржаваш ових правила:
1)      Никада се и ни у чему не уздај у себе.
2)      Имај у срцу увек чврсту наду у Бога.
3)      Непрестано се подвизавај.
4)      Непрекидно се моли.
 

НИКАДА СЕ  И НИ У ЧЕМУ НЕ СМЕШ УЗДАТИ
У СЕБЕ,НИТИ ВЕРОВАТИ СЕБИ

У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе,да без тога,у то буди уверен,не само не можеш извојевати жељену победу,него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља.Запамти то добро.Без обзира на слабост духовно-моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи.Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно,ми,по некој несхватљивој самообмани,не престајемо да верујемо да смо нешто,и то не нешто безначајно.
Та је наша слабост,коју врло тешко увиђамо,од свега највећма противна Богу.Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања.Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани.Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико,да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
Самоуверене Бог укорава преко пророка говорећи „Тешко онима који мисле да су мудри,и сами су себи разумни (Ис.5,21).Стога нас Апостол и саветује: Не мислите за себе да сте мудри (Рим.12,16).
Бог мрзи човекову самоувереност,а ништа тако не жели да види у њему као искрено сазнање сопственог ништавила и дубоко уверење и осећање да свако добро у нама,нашој природи и нашем  животу долази једино од Њега као Извора сваког добра и да од нас не може доћи ништа што би стварно било добро: ни добра мисао,ни добро дело.Зато се Бог и стара да то небеско семе засади у срцу оних које воли,те побуђује у њима уверење да се не смеју уздати у себе.Некада он то чини путем благодати и неким унутрашњим озарењем,некада спољашњим ударима и страдањима,понекад неочекиваним и скоро неодољивим искушењима,а по који пут чини и на друге,за нас увек разумљиве начине.
Па ипак,иако је то неочекивање ичег доброг од себе у ствари Божје дело у нама,дужни смо и ми са своје стране да чинимо све што можемо и што је у нашој власти да дођемо до таквог расположења.Зато ти предлажем овде четири вежбања помоћу којих ћеш,с Божјом помоћу,моћи да дођеш до тога да не верујеш себи и да се никада ни у чему не уздаш у себе.
а) Увиди своје ништавило и имај стално на уму да сам од себе не можеш учинити никакво добро за које би био достојан царства небеског.Слушај шта веле богомудри оци.Петар Дамаскин  каже да „нема ничег бољег од сазнања своје немоћи и незнања,и ничег горег него незнати то“.Свети Максим Исповедник учи да је „темељ сваке врлине сазнање сопствене немоћи“.Свети Златоуст тврди да „само онај познаје најбоље себе ко о себи мисли да је ништа“.
б) Тражи у смиреним молитвама да ти Бог у томе помогне,јер је и то његов дар.Ако желиш да добијеш тај дар,мораш на првом месту створити у себи уверење не само да ти недостаје то сазнање о себи него да га сам од себе не можеш ни имати.Затим,мораш чврсто вероватида ће ти Бог то сазнање даровати када то нађе за сходно,и нимало у то не сумњај.
в) Научи се да увек страхујеш за себе и да се бојиш својих безбројних духовних непријатеља,којима се не можеш ни за кратко време одупрети.Страхуј од њихове извежбаности у вођењу рата против човека,од њиховог лукавства и њихових заседа,њиховог претварања у анђела светла,њихових безбројних замки и мрежа које потајно распростиру по путу добродетељног живота.
г) Ако паднеш у какав грех,исористи то одмах да увидиш и сазнаш своју немоћ.Бог ти је зато и допустио да паднеш,да би ти упознао своју слабост,и не само научио да презиреш себе,него да би  зажелео да те и други због твоје слабости презиру.Без те се жеље неће моћи укоренити у теби  благотворно неуздање у себе које је темељ и почетак праве смирености.
Човеку који жели да успева у духовном животу,неопходно је да упозна своју слабост.Горде и самоуверене доводи Бог до тог сазнања допуштајући да падну баш у онај  грех за који су мислили да су у стању да се од њега сачувају.Падом увиђају своју немоћ,те се више не усуђују да се уздају у себе,како у томе,тако и у свему другом.
Премда је то средство врло успешно(али не и безопасно),Бог га не употребљава увек,него тек када сва друга ,лакша средства о којима смо говорили,нису помогла човеку да упозна себе.Када се исцрпу сва средства,Бог допушта да човек падне у већи или мањи грех,већ према његовој већој или мањој самоуверености.Онде где самоуверености нема,та се падања за поуку и не дешавају.Стога,када ти се догоди да паднеш,одмах прибегавај ниском мишљењу о себи и тражи у молитви од Бога да ти помогне да сазнаш своје ништавило и да утврди твоје срце да се не узда у себе,како не би опет пао у исти или још тежи грех.
Али не само кад човек падне у грех,него и када га сналазе несреће и невоље,особито тешке и дуготрајне болести,треба да зна да страда зато да би дошао до самопознања,то јест,до сазнања своје немоћи и да би стекао понизност.Зато Бог допушта да наилазе на нас све врсте искушења од злог духа,и од људи и од наше повређене природе.И св.Павле мисли да су му с тим циљем,била послата искушења којима је био изложен  у Азији:И већ смо  сами себе осудили били на смрт,да се неби уздали у себе,него у Бога који подиже мртве (ИИ Кор.1,9).
Ко хоће и на други начин да упозна своју слабост,нека не више,од једног дана пази само на своје мисли,речи и дела:о чему је мислио ,шта је говорио и чинио.Увидеће да је већи део његових мисли,речи и дела био неразуман,неисправан,рђав.Тај ће му опит помоћи да увиди какав је неред у њему и како је слаб.А то ће га искуство,ако само искрено жели себи добра,довести до сазнања:како је лудо очекивати неко добро од себе и уздати се у себе.

УЗДАЈ  СЕ  ЈЕДИНО  У  БОГА

Иако је у духовном животу неопходно не уздати се у себе,то ипак не значи да морамо очајавати,бежати с бојишта и предавати се непријатељу.Кад се одречемо себе,треба свим срцем осетити да немамо у кога да се уздамо до у Бога и да једино од Њега можемо очекивати добро,помоћ и победу.
Као што од себе не очекујемо ништа,пошто смо и сами  ништа,тако се исто надамо да ће нам Бог даровати сваку победу,по сведочанству из псалма:У Њега се поузда срце моје и Он ми поможе (Пс.28,7).
Да бисмо добили такву наду и помоћ биће нам од користи овакво размишљање:
а) Свемоћни Бог може учинити све што жели,па може и нама помоћи.
б) Као Свезнајући и Премудри зна све најсавршеније,те зна шта је најбоље за спасење сваког од нас.
в) Као бескрајно добар увек је готов да нам сваког дана и сваког тренутка с неисказаном љубављу пружи помоћ која нам је да би извојевали потпуну духовну победу неопходна.Треба само да му се са чврстом надом обратимо.
Зар би онај добри пастир,који је три године ходио тражећи заблуделу овцу,звао је из свег гласа,пролио Своју крв и дао Свој живот за њу,могао,када овца иде за Њим,када му се с љубављу обраћа и зове га у помоћ,да не обрати пажњу на њу,да је не узме на Своја божанска плећа,не донесе је пред хорове анђелске и не приреди велику свечаност у част тога?
Кад Бог не престаје да тражи с великом бригом и љубављу грешника,као она удовица из Еванђеља изгубљени динар,зар је могуће да ће га оставити сада  када као заблудела овца вапије и зове свог Пастира? И  ко би веровао да Бог Који по речима Откровења (3,20) непрестано куца на врата човековог срца,желећи да уђе унутра,да обедује с њим и донесе му своје дарове - ко би веровао да се тај исти Бог сада,када Му човек отвара своје срце и зове Га,може оглушити и не желети да у њега уђе?
г) Постоји још једно средство да се оживи нада у Бога,а то је сећање на све случајеве Божје помоћи који су записани у Св.Писму.Ти нам тако многобројни случајеви јасно казују да никада нику ко се узда у Бога није остао постиђен и беспомоћан.Погледајте на прошлост,говори премудри Сирах,и видите:ко је веровао у Господа и остао постиђен?
Наоружај се тим мислима и храбро ступај на бојиште,бори се јуначки и буди уверен да ћеш однети победу.Јер ћеш ,захваљујући таквим мислима,задобити снажну наду у Бога,а она ће ти непрестано доносити Божју помоћ и давати снагу да победиш.

КАКО СЕ МОЖ Е ЗНАТИ  ДА НЕКО ЖИВИ С
НАДОМ  У  БОГА И ДА СЕ НЕ  УЗДА У СЕБЕ

 

Неки самоуверени људи мисле да су сву наду  положили у Бога,а у ствари нису,у шта се сами могу уверити кад посматрају себе после пада.Ако жале што су пали,прекоревају себе,али истовремено и говоре:“Учинићу то и то и тако ћу загладити последице пада“,то је сигуран знак да су се и пре пада уздали у себе ,а не у Бога.И уколико је њихова туга због пада већа и неутешнија,утолико је сигурније да су се превише уздали у себе,а врло мало у Бога.Ко пак не рачуна на себе,него се узда у Бога,тај се ,и кад падне,не чуди много и не предаје превеликој тузи,јер зна да се то догодило због његове слабости,а још више због његовог не уздања у Бога,те после пада повећава неуздање у себе и стара се да удвостручи и повећа смирену наду у Бога.
Затим, мрзећи страсти које су биле узрок тог пада,мирно подноси трудове покајања,оружа се надом у Бога и с великом се храброшћу бори са својим непријатељима до смрти.
Волео бих да о свему овоме размисле људи који сматрају себе духовним и пуним врлина.Кад они падну у какав грех,муче се и тугују  и нигде мира не налазе.А кад се заморе од тог мучења и жалости,која код њих долази једино из самољубља,одлазе,опет побуђени самољубљем,духовном оцу да се ослободе тог терета.А то је требало да учине одмах после пада,и то не због ичега другог,већ једино из жеље да се што пре опере нечистоћа греха којом се ожалостио Бог и да се добије нова снага против себе самога у св.тајни покајања.

 

ПОГРЕШНО ЈЕ СМАТРАТИ ВРЛИНОМ
ПРЕВЕЛИКУ ТУГУ ЗБОГ УЧИЊЕНОГ ГРЕХА

Погрешно мисле они који сматрају превелику тугу,која код њих настаје по учињеном греху,за врлину.Не увиђају да та превелика туга бива због гордости и самоуверености и да баш она доказује да се много уздају у себе и своју снагу.
Мислећи да су нешто велико,узели су на себе много у нади да ће сопственим снагама то савладати.Увидевши после пада да су слаби,чуде се како да су доживели нешто неочекивано,тугују и падају у малодушност,јер виде да су срушени идоли(а то су они сами)на које су полагали све наде.То се не догађа човеку који се узда једино у Бога и не очекује ништа добро од себе.Он и када падне у какав грех,премда осећа тегобу и жалости се,ипак не мучи се толико јер зна да је пад дошао због његове слабости,и то за њега није нешто неочекивано и ново.

ПО ЧЕМУ СЕ ЈОШ ПОЗНАЈЕ ДА СЕ НЕКО НЕ УЗДА У СЕБЕ
НЕГО ДА ЈЕ СВУ НАДУ ПОЛОЖИО У БОГА

Пошто нам снага за савлађивање непријатеља долази од немања вере у себе и од наде у Бога,потребно је да знаш како ћеш,с Божјом помоћи,увек имати и чувати у себи ту моћ.
Знај да нам ни све способности и добре особине,биле оне природне или стечене,ни сви дарови,ни знање целог Светог Писма,ни то што дуго служимо Богу и што смо на то научени,ни све то заједно,неће помоћи да  савршено испуњавамо вољу Божју,ако нас при сваком богоугодном делу које треба да извршимо,при сваком искушењу које треба да победимо,при сваком крсту који треба да понесемо по Божјој вољи,не одушеви нарочита помоћ Божја и не дарује нам снаге да је извршимо,јер је Господ рекао:Без мене не можете ништа чинити (Јов.15,15).Зато је потребно да целог живота,сваког дана и сваког часа чувамо у срцу то уверење да се ни мало не уздамо у себе.
Знај да за Бога није ништа лакше него да помогне да победиш непријатеља,па било да их је мало или много,било да су стари и јаки ,било да су нови и слаби.Само што код Њега све долази у своје време и све има свој ред.Зато,иако је нека душа оптерећена гресима,иако је укаљана свим пороцима колико се само може замислити,иако је предузимала све што је било у њеној моћи да се остави греха и обрати на пут добра и то јој није ни најмање полазило за руком него је све дубље падала у грех,не мари ништа.Главно је да не сме да слаби нада у Бога,да несме да одступи од Њега и остави своје духовне подвиге,него нека се бори са собом и са својим непријатељима.Јер знај да у том невидљивом рату не губи онај ко се непрестано  бори у нади  у Бога.Божја помоћ никад не одступа од оних који се боре на Његовој страни,премда Он по који пут дозвољава да човек добије рану.Зато се бори и не одступај,јер је у тој неодступној борби читава ствар.Бог увек има у изобиљу лекова за оне који падају у борби и помоћи ће им да савладају непријатеља.Он те лекове даје у прво време борцима који имају чврсту наду у Њега.
У часу када не очекују видеће како нестају његови горди непријатељи,као што је написано:Престаше војевати јунаци вавилонски (Јер.51,30).

Св.Никодим Агиорит