.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ХРИШЋАНСКИ БРАК
На крају овог 20. века морамо са страхом да се упитамо куда води овај неморал који се проширио целим светом. Некада узвишени чин брачне заједнице постао је формалност или још горе – тема за збијање најружнијих шала. Све је постало могуће и нормално за данашњег човека. Све оно што је Господу нашем мрско. У хришћанским земљама ђаво затире смисао хришћанског подвига у браку. Ако нас за Запад то не чуди, запитајмо се и зачудимо се, браћо и сестре, зар то и нама на Православном Истоку да се деси? Путем телевизије, информација и реклама, људи се убеђују да је циљ живота: уживање, провод и заслужени одмор тела. Заједнички живот мушкарца и жене пре брака постао је део тог “ нормалног “живота, живота, на жалост, без Бога.
Наш Господ Исус Христос у беседи на Гори је поред осталог изговорио:” Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. Аја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме” (Мт. 5, 27-28). По Новозаветном, хришћанском моралу не само нечасно дело, већ и помисао на блуд је велики грех. А како је човек од постанка до данас све више прљао своју душу и падао у веће грехове, тако је и његова свест о чистоти брака, коју му је Бог усадио у срце, почела да тамни и прима карактер нечистоте, непоштења и неморалности. Првобитни смисао овог односа човека са женом прима карактер сладострашћа као најпрљавијег греха. Због незнања, непросвећености и необразованости једином истинском науком, науком живота, хришћанском науком(јер нисмо у школама имали веронауку ни ми, ни наши родитељи) савремен човек је у заблуди да чини и одобрава све што му се свиди, а то није ништа друго до ђавољезло, завијено у обланде да га човек не препозна. Тако је данас међу младима све већи број оних који одобравају слободу у интимним односима свих врста (? ! ). Ови таласи слободоумља и неморала са Запада се веома брзо шире на све стране света, тако да лако могу да заразе и наш православни народ, ако већ до сада нису. Спас нам је у Цркви Христовој, која има лек за све.
Младићи и девојке који желе да ступе у хришћански брак, при избору својих будућих супружника, не би требало да гледају на њихову физичку лепоту,њихово богатство или углед њихове фамилије у народу. Њихову лепоту би требало да краси воља за молитвом и жеља да посте Црквом прописане постове, јер како каже отац Јустин (Поповић):”Пост и молитва су најбољи чувари светиње брака”. На светињу брака и децу рођену у њему утиче и живот супружника пре брака. Због тога је девичанско стање младенаца морално важно за склапање брака. Пред богом је важно да се и мушко и женско чувају греха. Погрешно је ако неко мисли да Црква својим строгим учењем гуши полетну радост младих. Црква , као наша брижна и искусна Мајка жели нам свима спасење и због тога нас саветује да у свему будемо трезвени и мудри и да чинимо оно што је најбоље за нас. Ми имамо право да се волимо неисквареном љубављу, да пишемо песме, да мислимо о вољеној особи. Међутим , млади који у својим најлепшим годинама почињу да пуше и пију, да проводе већи део свог времена у кафанама и дискотекама, који се у таквим срединама уче да бестидно говоре , сигурно немају удела у овој правој и незазорној љубави.
Тачно је да се брак склапа и ради рађања деце, али како каже отац Јустин (Поповић): Муж и жена све у браку треба да регулишу врховним циљем свога бића... да служе Господу; јер је брак Света тајна од дана венчања па до краја живота” . Апостол Павле саветује:” Муж нека указује жени дужну љубав, тако и жена мужу... Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем”(1 Кор. 7, 3-5). Интимни живот мужа и жене није ништа срамно и нечисто, али не сме да пређе у пожуду и сладострашће, као што не сме ни да дође до уништавања зачетог плода. Ми верујемо да је Господ тај који благосиља пород у браку, као и брак у целини. Зашто некоме није додељен пород, једино Господ зна. Брак супружника који немају деце такође је Црквом благословена светиња и такви такође треба да испуњавају своје брачне дужности због наведеног савета Св. Апостола Павла.
Грађански бракови регистровани код матичара у општини немају Божији благослов и ако су крштени мушкарац и жена у таквом браку њихова је дужност да се покају и пред собом и пред Богом и да се венчају у Цркви и због себе и због деце своје. Никакви изговори крштених немају оправдања у оваквим случајевима, јер је њихова дужност да се у двему понашају хришћански( ако већ говоре да су хришћани). Друга је ствар ако не желе да буду и не сматрају себе православним хришћанима.
Како је важна заједничка молитва и пост у браку, тако је исто важна и искреност. Поверење се гради годинама, а може да се изгуби у једном тренутку. Зато је потребно да муж и жена избаце из свог живота ружне навике: инат, пакост, завист и љубомору и то тако, што ће се жртвовати једно за друго до те мере да забораве за себе. Тако ће се допуњавати у свему и покривати слабости једно другоме. Све је то могуће, ако се трудимо да испунимо Господњу заповест:” Све, дакле што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима”( Мт. 7,12). Муж не сме да вређа и презире своју жену, нити жена мужа ако примете једно код другога неке слабости или мане, већ да се међусобно поучавају и опраштају учињене погрешке. Такви разумни супружници ватру слабости и неспоразума гасе смирењем и топлом љубављу.
Будући да је Христос” пут, истина и живит”(Јн. 14,6) он помаже супружнике, води их кроз живот и чува сваку породицу која у њему налази поуздање и утеху за живот. Сам Господ Исус Христос је рекао да без њега не можемо ништа чинити, што значи да је једина гаранција мира и љубави у породици живот у Христу, живот са Њим или због Њега. ( Исто важи и за младе који се уздржањем чувају од греха). Тада ће благодатна љубав спајати и освећивати брачну заједницу у којој ће се живети у јединству и љубави по угледу на Свету Тројицу – Оца, Сина и Светога Духа, у једној суштини, а у три лица. То потврђује и молитва из једног чина венчања:” Састави их, Господе, у једну мисао, Венчај их у једну љубав и скупи их у једно тело”.
( из часописа «Православни пут»)
О АБОРТУСУ
Пре било какве акције, потребно је схватити да бела куга настаје као последица мноштва удружених појава у друштву. То су вештачки прекиди трудноће, који су попримили размере геноцида у Србији, затим масовна употреба контрацептива, ратни погроми, расељавање становништва и масовна емиграција, катастрофална економска ситуација која не пружа скоро никакву наду за боље сутра. Но, чини се ипак да суштински разлози за смањење стопе наталитета лежи у природи модерног човека, па и човека у Србији. Постали смо егоисти и хедонисти најгоре врсте. Потпуно одсуство воље да се поднесе жртва постало је лајтмотив живота савременог Србина.
Тежимо једино лагодностима, уживањима и достизању лажне среће по било коју цену. Рушење породице као темеља друштва у периоду комунизма (а данас у неолиберализму још више!) мора узети свој данак у виду празних колевки и одсуства дечијег смеха. Наша неспремност да сопствени овоземаљски живот посветимо другом људском бићу и потпуно непознавање суштине живота, довели су нас на ивицу биолошког изумирања. Сви други разлози су или мање битни, или су последица ових претходних. Доказ за ову тврдњу, барем што се наше земље тиче, лежи и у резултатима истраживања спроведеног од стране др хаџи-Стојана Адашевића о узроцима вештачког прекида трудноће, која показује следеће податке: 66% жена је дошло на абортус јер не желе да имају децу (исто егоистични разлози), 26% са оправдањима типа довољно ми је једно дете, нећу да се заробим; док је у 8% случајева у питању било материјално стање мајке. Зато се наша борба мора усмерити најпре на освећивање народа о чињеницама везаним за сам живот, на афирмативан приступ животу као највећој светињи. Као народ, морамо да дођемо до културног и моралног обрасца који каже да живот почиње од зачећа и да је апсолутни национални приоритет Србије повећање стопе наталитета.
У настојањима да повећамо стопу наталитета у Србији, морамо пазити на замке које нас очекују. Једна од највећих је оптуживање и осуђивање мајки које су извршиле абортус. Огроман је грех детеубиства, то стоји, али је још већи дар покајања. Сваком човеку се мора пружити прилика да свој грех окаје, ма колики да је тај грех. Веома је велики број оних жена које су учиниле абортус из истог незнања о суштини живота; исто тако, после више од пола века прогона Христа и Цркве Његове у нашем народу, није ни чудо што нема тог моралног бедема у нама који би одвратио жену од помисли о вештачком прекиду трудноће; мноштво је оних жена које су, из страха од оца, мужа или брата учиниле овај грех. Као хришћани, ми морамо пружити руку помоћи, али само онима који желе да се покају. Наш је задатак дакле јасан:мисионарење увек и на сваком месту о светињи људског живота.
Немања Д. Зарић
(из часописа «Православље»)
ГОЛОТИЊА И ДЕГЕНЕРАЦИЈА
Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану овог разврата. «Не управљају дела своја да се врате к Богу својему; јер је дух блудни у њима и не знају Господа» (Ис.5,4). Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. Не знају шта раде, и називају мртвим она времена која их осуђују. « И открићу ругобу њезину пред милосницима њезинијем, и нико је неће избавити од моје руке. И укинућу сваку радост њезину» (Ис.2,10,11). На улици се веселе, а срце њихово је тужно.
Неће да се труде да придобију Бога, него се труде да изгубе Бога. Вид или слепило, светлост или мрак – других сврха нема људски род. Адаму би речено да дела разумом и да чува заповести – да не би преступио. Но Адам запусти своје делање умно, те се појави у њему неверје, од неверја преслушаније, преступленије и отпад од Божије благодати. Тако и свако делање људско – које је ван намере и воље Божије.
Пре неколико година један министар у Грчкој покушао је да забрани моду голотиње. Но сви женски листови у Грчкој устали су против министра као на «назадњака, реакционара, застарелог и излапелог». Тако женска мудрост војује. «Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го те се сакрих», рече Адам после учињеног греха. «Не чујем глас твој и немам од чега да се кријем», вели модерно-мудра жена. «Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар», то су прве речи које је Бог рекао првој жени (!Мојс.3,10,16). «Немамо ми господара над собом, ми смо слободне, ми смо равне човеку у сваком погледу и можемо да будемо веће од човека», веле модерно-мудре жене овог развратног века. Светиња брака је велика, јер је Бог створио човека по обличју својему, «мушко и женско створи их, за то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилјепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело» (!Мојс.1,27;2,24). Тако значајно човек чува своју жену, по природи и по наредби Божијој. Но жена кад се дохвати превласти, руши човекову част, и власт и будућност. То је особина свих револуција и свих безакоња. Од женског разврата ништа страшније нема. То је страшније од незнабоштва. Јер женска слобода и разврат нераздвојни су појмови. А последица тога је род људски без будућности. Фараонско царство пропало је због разврата жена. Сва мудрост мисирска претворена у блудомудрост. Персијско царство пропало због разврата жена. Утрошише задње напоре духа на прављење сосова по кујнама и на шарено кинђурено облачење жена. Римско царство пропаде због разврата жена. Жене су пијанчиле, водиле интриге, предузимале атентате на војсковође и сенаторе. Гиљотина се појави у историји због разврата на Лујевом двору. Тековине жена које никога не слушају, ни оца, ни мужа, ни цркву.
Срце романа, срце биоскопа, срце плажа и корзоа, свему томе је разврат женски као срце, крв и душа. Гази се женски образ, па су само због тога те појаве «интересантне». Данас је пуно лудих речи: лепотица, звезда, краљица, мис Европе. Ласкавци измишљају имена да подигну гордост женској таштини и да умноже идоле у женској памети. Да подигну безумље на степен морала. Да униште сваку успомену на ред, на поштовање, на образ, на стид. Развратни појмови воде у развратан живот, а развратан живот у очајање и смрт. Ко гази законе, њега и закони погазе бесповратно.
«Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Јер муж није саздан жене ради, него жена мужа ради» (!Кор.11,3,9). То је застарело, веле модерне жене. Није застарело него се на вас модерне и савремене највише односи. Ваша социјална једнакост и ваше школе донеше нам пропаст. Је улице и кафане и радио-станице оживеше од вашег кликота, а ваша срца и ваши домови остадоше без радости. Ваше понашање доказује да немате главе. Могли сте пре сто година и посумњати у горње речи апостолове, но баш данас видимо да су оне прекомерно и бескрајно и дословно истините. Ваш је комунизам опаснији од бољшевичког комунизма. Јер се сва данашња светска уживања оснивају на развратном животу. Златна валута свих модерних крађа, свих криминалних преступа, свих похлепа и пожуда за новцем, идеал варошко-културног пакла то су душегубне насладе и разврат жена. Оне су решене да разруше свет. Јер свет почива на духу, на моралу, на истини, на вољи Божијој. Оне бришу и свет, и Св. Писмо, и хришћанство и разум и свачију будућност. Оне су извршна војска велике јеврејске завере. Жени је змија посаветовала да буде као Бог. Но та жена знала је за Бога и пре греха и после греха. А женама које су изгубиле Бога змија саветује да буде као човек и веће од човека. О безумље, о смаку света пре Страшног Суда, о поноре који се све више отвараш, о створови живи који сте ружнији од свих мртваца! Неће жена да буде жена! Она хоће да буде оно што није! Она хође Бога да надмудри! Сладак јој је разврат, слатка јој је смрт. Заспа човечанство и сви његови стражари. Уцрвља се срж дрвета рода људског. Престигосмо све идолопоклонике за које историја зна. На огромним концертима слави се пад женске части. То увесељава све могуће ђаволе. Јер несвесне масе народске журе на те славе, заборавише сасвим славу Божију. Слави се пад рода људског и пропаст света.
«Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи, пропашће» (Мат.12,25). А каквог царства може имати у главама за које не важе ни људски ни Божији закони! Падоше земаљски цареви, падоше строги закони, паде старешинство, и у свету завлада безакоње и страх. Због множине наука, због множине мудрости, због множине удружења и завера, због множине учитеља, због множине феминизма и нихилизма. Заповест старијег не влада више у вароши. На челу варошке владе стоји женска памет. А женску памет руководе уличне рекламе и уличне струје. Уздигоше се јеврејске рекламе до висине устава. Жене више слушају Јевреје него своје мужеве. За месец дана стигла је «голотиња» из Париза у Србију. И све учене Српкиње обукоше блудоциљну униформу. А да би се тако мудро обукле, почеше исмевати и своје родитеље и све своје мртве као просте и глупе. «Безумнима је шала гријех» (Пр.Сол.14,9). Више не слушају мужеве, јер слушју јеврејске журнале. Више не слушају скромност и штедњу, већ слушају сласти и уживање. Самовоља у кући. Дом је раздељен. Божије је заборављено, а земаљско вуче на све стране. Сви траже више него што имају, и више него што им припада. То је «феминизам» и анархија од које данас страда цели свет. Страда од оног што има, јер је грабљив и Богу неблагодаран.
Ово није прича. Ово је истина која стоји на челу данашње историје. Нигде у Светом Писму не спомиње се «блудно вино». Јер то значи неко пијанство које нема везе са вином од винове лозе. Међутим, књига која говори о смаку света и Страшном Суду, књига која завршава Св. Писмо, спомиње ту страшну реч – као последњи грех рода људског (Отк.гл.17 и 18). И заиста, ми видимо све страшне последице тон-филмова и нудизма, да им је последица «инфантицидија» - рат против зачећа у утроби. Такав рат никад до данас није постојао.
Светски рат удесетостручио је новац и машинерију. Радници се дижу у ред чиновника. Милиони по варошима траже уживање за новац – већином нижи слојеви који немају никакве духовне спреме. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвлада све остале школе – и њен морал задоби све писмене људе. Та школа поништи све класичне појмове, и претвори свет у побуњенике. У тој школи жене створише своју филозофију: и многе постадоше артисткиње и глумице по својим кућама. За битољски корзо троше људи месечно преко 300000 динара. Кад се сабере буџет свих корзоа, излазе милијарде! Тамо иде сва «елита» новчана и «елита» духовна, да сатру своју памет и свој живот. На изради женске моде запослени су милиони девојака, и уживањем у ту моду заробљени су милиони памети, а осуђивачи те моде су милиони нерођених. Жена у моди мрзи на свој дом, мтзи на свој пород, мрзи на одгајивање деце, јер је памет њена изложена прекомерном пакленом ветру. Она се облачи ради тога да је гледају људи. Та оцена необично уздиже њену памет до уображења. Тако вароши постадоше заразилишта човечанства.
Дегенерише се нагло сва бела раса. Морал Индијанаца, морал Китајаца, морал Јапанаца, који чувају своја незнабожачка правила, надвисише хришћане који газе свој богоморал. Године 192. у Нмеачкој је рођено 792 хиљаде мање него предратно: У Енглеској 375 хиљада мање него предратно, у Шпанији 170 хиљада. У Петрограду је 1929. године било 78 хиљада побачаја. Кад се саберу ова смањивања рођених на Западу после рата, износи 50 милиона. Број прекомерно већи од погинулих у Европском рату.
Тако неморал женске моде води народе у гроб.
Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите.
Отац Јаков Арсовић
КРСТ ПРЕТХОДИ УСКРСУ
( неколико простосрдачних речи младом хришћанину)
Ти врло добро знаш: нема часа у животу, а да те бол не опхрва. На срце твоје пада он као несита и острвљена звер. Понекад и нема крви за његову крвожедност, али се он ипак упија у твоју душу и испија је. Зато си ти некада блед као крин, а жариш као коприва. Као пиревина бол се грана у теби преплићући се у змијин сплет. И дави сваку нежну стабљику и сваки нежни цвет који си муком у својој души однеговао. Он ти кида утробу и свег те окива у најтеже ланце, стварајући од тебе, од твоје личности тамницу. Бол је зао неимар твог душевног живота. Често си са свога бола несрећан. Све ти је мрско, сем смрти, коју, веруј, бол у маломе представља. Бол је незнабожачки Еол, који на тебе пушта самоубилачку кошаву. Никада болу не можеш умаћи. Ти можеш пред ужасом око да склопиш и да спречиш упад језиве слике у душу твоју. На ивици понора можеш да се зауставиш. Можеш разним предохраним средствима да се спасеш од болести. И вољом можеш да зауставиш нож у руци својој и спасеш се од злочина. Можеш да обуздаш страсти и спречиш најезду порока. Много тога можеш. Али не можеш да се ослободиш болова који ти одасвуд, нечујно, као сенке на душу падају. Одједном, ту је бол; грчем ти трза срце, твој са бола увек крвави божур, а не знаш пут којим је дошао. Овај вечити мучитељ остаје ти вечити незнанац. Поверујеш, као и неки стари мудрац, да се он са тобом и родио, да ти је он први црни дар у утроби. Доиста, чим се родиш, ти плачеш: то се бол као близнак твоје душе, пре тебе, пре твог првог смеха, свету објавио, па да те од тада до гроба прати и прати у разним облицима. Јер његова је природа камелеонска. Он је једнак и увек раван себи по свирепости, али увек на други начин угриза твоју душу. Кадгод боли, другачије боли. А нема кутка у твојој души у коме се не појављује. Помислиш, ослободио си га се, а он је себи на другом тихом скровишту твога бића подигао престо са којег влада.Још ти кажем: свих се непријатеља можеш ослободити храброшћу мишице и душе. Од свију се болести надањем, вером и добрим лековима излечити можеш. Можеш постати богат, велики, славан, мудар, поштен, али ће ти се када си на врхунцу победе и здравља, а када се најмање надаш, у душу завући бол ко зна како велики и страшан, и целог те издробити, оцрвоточити, док не клонеш, не паднеш.
Бол је раван смрти, чак и тежи од смрти: живот у боловима је умирање. И наука, и филозофија, и неукост и глупост хоће на крају само једно – срећу човекову. А о срећи се може говорити само тамо где нема бола. Зато су се сви велики људи упињали да науче човека како да савлада бол. А у том неуспелом напору стекли су искуство да се против највећег зла, против бола, не може са, ограничан, смртан, мален, борити. Наслутили су да се иза бола крије много ужаснија сила, кудикамо јача од човека, коју су крстили именом ђавола, па се, у осећању своје немоћи, обраћаху увек Богу да им Он помогне у исполинској и неравној борби са болом као знамењем ђавола.
Теби као паметном човеку, а у првом реду хришћанину, познато је да једино хришћанско учење о спасењу (сотериологија) може бити једино истинито. Као што је и Истина једна. Једино хришћанство учи да је Бог у исто време и Отац наш. Као што ти је лако поверити се родитељу, повери болом сатрвену душу Богу, Оцу свом и Оцу оца твог. Знај: јачи је бол од тебе, али је Бог јачи од свакога зла, па и од бола који ће, чим осети присуство Вишњега, одлутати од тебе. Зато се труди да ти непрекидно у души сја побожност која те, као сунчани зрак, веже за извор светлости, за Бога. Учини још што те хришћанство учи: измени себе, пресвуци душу и обуци се у Христа. Кроз такав оклоп бол никада, ма како танан и отрован, тајан и лукав био, не може продрети у душу. У Спаситељу бићеш потпуно спашен.запамти: Христос је смрт савладао, а самим тим и бол, који је само исечак смрти. Спасење је, дакле, укупно, свеопште, васељенско. Ову мистерију спасења разумећеш ако дела твоја буду слична делима Христовим. Моралним животом разумевају се тајне Христове, хришћанске. Чист хришћански живот отвара ти очи да Небо узриш, а још пре и више даће ти снаге да у сојој борби са болом истрајеш до победе. Бол претходи евађељу. Видео си вероватно пукотину у осамљеној стени из које је израстао диван и снажан четинар. Тако и душа болом напукне, да би из те пукотине доцније никла хришћанска младица. Када те усковитла бол, пожури Христовим стопама. И када те на крсту живота разапну, сети се да је и Бог на крсту умро. Пореди муку своју са Његовом: поред утехе осетићеш и блаженство што имаш удела у судбини Спаситељовој. И молим те, не заборави никад:
Крст претходи Ускрсу.
(из часописа «Пут, истина и живот»)
“Ја вам кажем да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због своји ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.”-Мт.12;36-37
“Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд.”-Јакољ. 1;26
Бог је створио човека као своју слику и прилику (Књ.пост.1;26-27), и обдарио га разноврсним талентима и слободном вољом. Понашајући се слободно човек речима и делима пројављује своја осећања, хтења, намере, што ће рећи,открива своју унутрашњост. Ниједна неумереност не излази на добро. Тако и неумереност у опхођењу у коме је заступљено често понављање ружних речи поприма силу навике која се укоренила и не искорењује се лако.Људи који у свом речнику користе псовке дар Божији, дар речи, обезвређују испод сваког нивоа. Сваки цивилизовани народ води рачуна о уређености свог животног простора, а наша Црква учећи људе вери у једнога Бога у Тројици учи их о уређености духовног простора, односно, како да користе време земног живота припремајући се за живот будућег века и добар одговор на страшном Христовом суду.
Многи се питају да ли је псовка одувек део наше “културе”?
Ова наша земља је основана од светородне лозе Немањића и других србских светитеља. Ево какав је утисак стекао Константин Философ боравећи међу Србима у време деспота светог Стефана Лазаревића: “Живот пак у целој тој земљи је као црква Божија, и људи не живе као остали народи скотски и против природе, и не спомињу узалуд сваки час име Божије, него је установљено да се сви од малога до великога моле више од два пута на дан.”
Један од могућих одговора на питање од када датира употреба псовки међу Србима дао је духовник манастира Витовнице Архимандрит отац Тадеј : “ У време Обреновића када је ослобођена од Турака мала Србија, нисмо имали школско образовање, људе који би требало да воде рачуна о администрацији, државној и црквеној. Надали смо се да ће Русија да нам помогне као православна земља. Милош Обреновић је имао државну делегацију а Црква своју. Те делегације су ишле да моле да тамо приме нашу омладину да се војно и административно усаврше… Кад су отишли тамо нико их није ни погледао… И црквне власти нису смеле од државних да приме делегацију и наши су се ожалошћени вратили назад…
Ми се онда окренемо Западу. Пошто нам је најближе била Пешта, ми смо своју омладину послали у војну академију у Пешти. Мађари су чувени псовачи у целом свету. И наша омладина научила се да псује. У нашем језику нису постојале псовке, није се знало за псовке и прва псовка почела је у гарнизону. И ево за непуних сто година ми смо гори сад и од Мађара у псовкама.”
Познати наш владика Николај Велимировић је писао о једном француском официру који је био са србском војском на солунском фронту. Када је овај официр у Паризу говорио о србском народу изнео је запажање да у Срба постоји беспримеран обичај псовања светиње. “Псовка је као проказа на овом народу. Као од губе сав се народ огубавио псовком. Надати је се, да ће се народ србски, који може све, моћи некад очистити и од ове моралне губе.” Заиста ничега се србски народ не мора толико стидети колико свог језика упропашћеног псовкама.
Гле какава разлика између Срба у време Првог светског рата у односу на Србе непосредно после косовског боја. Разлика се може приписати 500-годишњем робовању под Турцима, односно опадањем нивоа православне духовности а самим тим и опадањем нивоа културе опхођења и говора. Требало би да се угледамо на наше претке, да се обожимо и да своју православну културу пројавимо и у говору. Много би нам користило да се угледамо и на наше суседе и браћу по вери, Грке и Бугаре, који немају псовке
Пошаст псовке се као неко гљивично обољење проширила у нашем народу. Захваљујући дугоготишњем негирању постојања Бога остао је наш народ без страха од Бога и без стида не само пред људима него и пред децом. Почујте шта каже Господ о саблазнима и о онима који их шире: “Тешко свијету од саблазни; јер је потребно да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан”(Мт 18;7). Много тежу казну заслужују они који дечије душе саблажњавају или штавише уче децу псовкама. “А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску”(Мт.18;6).
Опаке речи као што су псовке одјекују попут пуцња у ушима онога коме су упућене а у душама мале деце имају разарајуће дејство јер прљају ангелолику чистоту дечијих душа. “Неки људи могу коња проиграти и без седла, а неки убити човјека и без оружја – злим ријечима”, рекао је св.старац Симеон из Дајбаба.
Псовачи без страха Божијег и стида пред људима дар Божији – дар речи изврћу на зло, припремајући себи излив гнева Божијег на њихову главу и вечну погибао. “Гле иде Господ … да учини суд над свима и да покара све безбожнике за њихова безбожна дела… и за све дрске ријечи које безбожни грешници говораше против Њега”, каже св.ап.Јуда Јаковљев у својој посланици (1;14-15). У Светом Писму још стоји : “Ако ко од вас мисли да је побожан а не зауздава језика својега него вара срце своје, његова је побожност узалуд”(Јаковљ.1;26). Затим : “Срце праведниково премишља шта ће говорити а уста безбожника ригају зло”(Пр.Сол.15;28). “Ако неко у ријечи не греши тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело”(Јаковљ.3;2). Општи је утисак да је језик тешко укротљив те често “трчи” испред памети.
“Неко причом говор мути неко прича и кад ћути”(Мирослав Антић). Има ли горих мутивода нашег лепог и по фонду речи богатог србског језика од мутивода псовача и ругача не само видљиве твари и творевине Божје. Псовачи и ругачи дрско и непромишљено хуле и на само име Божије, Пресвету Богородицу, крсне србске славе и на све што је свето. Бог је створио човека као круну свега створеног и обдарио га разумом и слободном вољом. Али гле, разумно биће – човек, по своме слободном избору понаша се горе и од безсловесних животиња! Јер животиње испуњавају закон Божији не ружећи свога Творца. Достојевски поручује : “Човече не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином,прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај скоро сваки од нас!”. У сличном духу проговара и наш свети владика Николај Жички : “Када пљусак кише пада на тебе и вола твога, ти псујеш а во твој ћути. Не кисне ли и во као и ти? Зашто онда сам ти псујеш а во твој ћути? Или има вајде од псовке или нема? Ако има, научи и свог вола да псује, ако ли нема, зашто се ти не научиш од свога вола да ћутиш и трпиш?”.
Сви су људи у суштини добри јер су створени по образу и по подобију Божијем, али се многи понашују ружно, следујући лошим навикама. Међу псовачима има и оних “несвесних”. Кад њих опоменете они уопште нису свесни где су погрешили. Овде делује тзв.моћ навике која узима свој данак у виду узречица које су често гнусне псовке. Моћ навике је до те мере испраксована да псовач није свестан шта чини и где греши. Псовке су део жаргона и имиџа који се укоренио код свих генерација. Много примереније би било да наш Православни србски народ користи језик хришћанске љубави а не да нам језик поприма ђавоимани стил. У Псалтиру цар Давид каже : “Безбожник у објести својој не мари за Господа … Уста су му пуна неваљалијех речи, пријеваре и увреде, под језиком је његовијем мука и погибао” (Пс.10;4 и 7).
Неки псовачи упражњавају лошу навику псовања јер мисле да им то служи за пражњење нагомиланог негативног психичког набоја. Да је то тако њиховом пражњењу би дошао једном и крај. Напротив, што човек више псује његово срце се не празни од зла него се све више испуњава злом које обликује такозвану моћ навике која је изражена србском народном изреком : ”Навика је једна мука а одвика сто”. На ову тему св.Василије је рекао : “ Није то мали подвиг победити своју навику. Јер обичај, утврдивши се кроз дуго време, поприма силу природе”. Многи псовачи следујући инерцији лоших навика не труде се да избаце из свог језика псовке не размишљајући о последицама чак ни када их деца слушају. Нажалост, у дечијем речнику су све присутније псовке и то псовке које су научили од својих најрођенијих. Камо лепе среће да су их ти најрођенији научили како да се правилно прекрсте и некој од најкраћих молитава као што је “Оче наш …” или “Богородице Дјево … “ или да су их научили да понављају Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну).
Поред тога што је псовка израз крајње некултуре и примитивизма она је дрско кршење и треће Божије заповести која нас опомиње : “Не узимај узалуд имена Гопода Бога својега”. Епископ Николај Жички је пре више од пола века писао о онима који директно крше ову заповест : ”Најузвишенија, најстрашнија и најпоноснија реч коју је људски језик научио да изговара јесте реч БОГ, тј.она реч, која означава Онога који је створио свет, дао свету живот и законе, и који има неограничену власт над светом већу него ковач над секиром, скованом његовим рукама. Ко је, дакле, толико умно неразвијен или душевно толико заслепљен, да се усуђује узимати узалуд име Божије? Па још хули на то Име!… Но богохулство није само када директно хулиш на име Божије. Богохулство је кад хулиш на нечију мајку, или оца, или сестру; богохулство је и хула на вола, и коња и магарца. Јер ко хули на секиру ковачеву,хули на ковача који је секиру сковао… Ах, колико је лепше бити нем него хулити на име Божије! Не знате ли, да се без казне не сме хулити на име кнеза једне земље? А шта су сви кнежеви земаљски према Богу него ли једна шака сува лишћа? Заиста и хула на Бога не остаје некажњена. Богохулни народ се кажњава ужасно: болешћу, неродицом, тучом, богаљастим породом, помрачењем ума и отврднућем сцра. Псовачи не само да трпе зло него временом постају слуге зла, извежбани војници Сатане. Гле како је мало псовача Сатане, а како је много псовача Бога!”.
Школованост није услов искорењивања псовки као израза крајње некултуре и вређања осећања ближњих. То у нас показују многи школовани људи који не могу да проговоре без поштапалица које су псовке. Интелигенција често псује и Светињу.
“Најжалосније је у србском народу то “, приметио је владика Николај Велимировић, “што и понеки школовани људи псују. Ти школовани људи написали су по канцеларијама и механама “ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПЉУВАТИ” но нису написали нигде – ЗАБРАЊЕНО ЈЕ ПСОВАТИ. Каква жалост! Као да је пљувачка више смрдљива од псовке! Као да псовка не трује душу људску и не ствара трулеж у души јаче него ли пљувачка што трује плућа и ствара трулеж у плућима! Заиста, браћо, школован је онај човек, који је успео да очисти свој језик од гадних речи, и своје срце од смрадних жеља, и свој ум од безбожних мисли…”. Ово иде у прилог тврдњама да бити школован не значи бити и образован. Обезбожен систем школства децу не образује него пружа могућност усвајања одређених сазнања системацки прикупљених и изложених, која могу послужити као основа за бављење одређеном професијом. Образован човек је васпитан науком Христовом. Сама реч васпитати потиче од црквено-словенске речи воз(с)питати (воз = горе, више, изнад ; питати = хранити). Васпитати значи хранити вишњом,узвишеном храном. “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих” (Мт.4;4). Бити образован значи поново успоставити образ (лик) Божији у себи, онај прволик, по коме смо створени јер се каже у Светом Писму : “ И створи Бог човјека по образу Својему, по образу Божијему створига” (Књ.Постања 1;27).
Обратите пажњу на речи Господа Исуса против псовке и псовача :
“Породи аспидини! Како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен”(Мт.12;34-37).
“Чујте и разумијте ове речи сви ви, којима уста не луче ништа друго до пљувачку и псовку. За сваку своју реч одговараћете пред Најстрашнијим Судом, где вам неће помоћи никакви адвокати и никакви лажни сведоци. Јер Он чује струјање крви у жилама вашим, камоли да не чује ваше богохулне речи…
Благо вама, богобојажљиви, ако умете употребљавати свој језик на оно на што је језик човеку и дат, наиме : на утеху људима а на славу Бога…”
Сада се упознајте са истинитим догађајем из 1931.год. који је описала Мица Цв. Динићка из Скопља, а коју је “Хришћанска заједница” јануара 1933.год. објавила под насловом “Казна Божија због псовања славе” :
“Године 1931. славили смо св.Николу. Ја сам спремила све што је потребно: кољиво (славско жито), колач и све друго по нашем србском и хришћанском обичају. За све време спремања посматрао ме је један наш кирајџија – радник. Он је негде из Словеначке, по вери римокатолик, те му је ово, можда, изгледало чудновато, пошто римокатолици немају славе. Са чуђењем ме је запитао “зашто оволико спремаш и нашта ће све то?” Одговорила сам му да ми православни Срби увек тако спремамо за своју Славу. Ако пак намамо довољно средстава да све спремимо како обичај захтева, спремимо увек оно без чега се не може славити : кољиво (славско жито), свећу и колач. На то ми је он одговорио најпоганијом псовком, додавши “немате довољно хлеба да једете, а толико трошите на празне обичаје и некакве славе, као да вам што користи; све на вашу штету!”
Као православној Српкињи уздрхта ми срце и би ми криво не само што ме критикује због трошкова око славе, него више због тога што понижава и презире велику србску Светињу, којој се дичим и поносим. Упитах га : “Знаш ли шта си изговорио и јеси ли при себи?” Он ућута.
Мужу ништа нисам о томе говорила, да се на дан славе не би узнемиравао. Увече позовемо кирајџију на вечеру, да види и осети шта је наша Слава. Указали смо му све почасти, које се указују гостима о Слави … Очевидно је било да му се наша Слава јако допала. Жалио је што римокатолици немају славе.
Трећег дана по слави њему су се искривиле вилице, а образи отекли, те није могао ни да говори. На моје питање шта му је, шапатом одговори : “Ето шта ми уради твој св.Никола, кога сам псовао и исмејавао”. Видевши га овако унакаженог и страшног заплаках се, а и он заплака. Гушећи се у сузама прошапута : “Огреших се, сестро, јер похулих на св.Николу чудотворца” и дате ми руком знак да га оставим на миру. Он је после отишао у болницу; оперисао се, али му је остала белега да га потсећа на његов грех. Док није напустио Скопље често смо разговарали о нашој Слави коју је увек хвалио и кајао се због свог непромишљеног поступка.” На крају своје приче сведок догађаја, Мица Динић каже : ”Молим Православну Хришћанску Заједницу да овај догађај оштампа. Мислим да ће многим хулитељима и псовачима Бога и Божијих угодника послужити за поуку. Бићу срећна, ако се после овога бар један одрекне псовке.”
“У ћутању је сигурност”, рекао је наш нобеловац Иво Андрић. Ми монаси би рекли сигурност је у благословеном ћутању које је испуњено молитвом. Апостол Павле је рекао : “Волим рећи пет речи умом својим… неголи хиљаде речи језиком” (I Кор.14;19). Овде апостол мисли на корисност упражњавања умне молитве насупрот празноречитости и многоговорљивости. Руковођен молитвом свако је сигурнији да ће мање посртати у грех јер благословено ћутање молитвом испуњено је чврст ослонац. Умна молитва је држање за самог Сведржитеља. Посрне ли и падне у грех и онај ко зна за молитву лакше ће устати јер има чврст ослонац него онај ко не само да се не сећа да молитвом призове име Божије него по злој навици псовком чак и скрнави Бога и све што је свето.
“Неко прича и кад ћути”. Молитвеник прича са самим Богом када молитвено ћути. Или слави свога Творца или му благодари за знана и незнана добра или проси од Њега помоћ. А језик који не упражњава молитву он “се не чисти огњеним именом Божијим и јесте само справа за пљување, за стварање и умножење упљувака” (Николај Велимировић).
Ми Православни Срби смо позвани на споразумевање у духу еванђелског језика, будући да имамо за собом дугу традицију Православне духовности. Поставља се питање у ком језичком духу се споразумевају данашњи Срби? У еванђелском сигурно не ! пре би се могло рећи да је језик србске свакодневице, са учесталим псовкама и непристојним изразима, незнабожачки и варварски, безпримеран и у савременим атеистичким (безбожничким) цивилизацијама на Западу.
Тачно је да и други народи имају своје псовке, али ни један народ нема у речнику псовке Бога и Божијих светиња као што је случај са Србима. Парадокс да тако мали народ гаји тако велико зло ! Мало би било рећи да је то наша национална брука и срамота! То је много више! Кушање дуготрпељивости и милости Божије и призивање изливања гњева Божијег на нас. Псовање као најгори облик празнословља је одраз празноверја и неверја које је узело маха код Срба. Све ово води пропасти како на општем тако и на личном плану.
* * *
За све оне који се труде да псовку избаце из свог речника помолимо се речима владике Николаја Жичког :
“Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете да би и језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инстру- мент наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.”
Из часописа «Благовесник»
-ИНСТРУМЕНТ У НАМЕТАЊУ АНТИХРИШЋАНСТВА, НАРКОМАНИЈЕ, БЛУДА И НАСИЉА -
“За мењање људског понашања не постоји ништа боље од музике.”-Шу Чинг
“Доброта је биљка коју демонско зло данашњице из тла брзо чупа. Једино ако је укорењено у Вечном Добру, Богу, она има снаге да одоли. Рок-музика и код искрених слушалаца често је одбрана од епохе у којој је човек сведен ни на шта. Али тај штит је ломљив, а зло се прикрада и преко музике, да би младима отело последње уточиште”- Владимир Димитријевић (“Од Прислија до антимадоне” –147 стр.).
Као саставни део уметности, музика је вековима служила за изражавање различитих стања људског духа : љубави, радости, патње, самилости; или је пак служила за узношење људског духа до созерцања (сагледавања) Божанског. Музика је некада била утеха људском духу, а данас је постала средство производње пакла на земљи и оно што нас навикава на пакао.
Велики руски писац Достојевски је говорио да ће лепота Богочовека Христа спасити свет. Предходни XX век је својом богоборном и богоодступничком философијом живота унаказио свет, претворивши га у место где је лепота Богочовека поново разапета. Деценијама је брисана разлика између онога што је лепо и онога што је ружно, те се људи због тога понашају дезоријентисано и хаотично.
Скоро смо прославили 2000 година Хришћанства, које је обликовало европску и светску културу. Од 60-тих година XX века до данас, при обликовању планетарне свести, намеће се рок-ен-рол музика. Шта је форсирао рок-ен-рол? Делимичан одговор пружа тумачење самог термина. Израз рок-ен-рол је смислио један диск-џокеј из дискотеке у Кливленду. Тај израз описује два покрета људског тела за време сексуалног оргијања и преузет је из жаргона америчког гета. Рок-ен-рол је више од обичне забаве!
Стање музике у једном друштву је показатељ духовног стања тог друштва. У друштву ће се развијати племенитији и узвишенији карактери уколико је музика мелодична, блага и складна. По мишљењу стародревних мудраца Платона и Конфучија, ако је музика варварски ритмична и бучна, она ће резултирати неговање грубијана и простачких душа у друштву.
“Са грубим, сировим ритмом, једноставних и лако памтљивих рефрена, рок музика се одмах окренула експлоатацији сексуалности младих конзумената”-приметио је Владимир Димитријевић (“Византијско огледало” 1996.год.,бр.4,срт.32). Није свеједно какви се идеали намећу младима преко ове музике, јер то могу бити и позитивни и негативни садржаји.
На нашим просторима Владимир Димитријевић се бавио критичким разматрањем ове музике и приметио је да је “рок-ен-рол од самог почетка био више идеологија него музика, више поглед на свет, него уметност”.
“Више од два века (од француске револуције, која је у име “слободе, једнакости и братства” однела око милион људских живота) антихришћанске силе на Западу, јавно и тајно, раде на стварању “новог светског поретка”, јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у беловесно срећне грешнике, какве Достојевски описује у “Легенди о Великом Инквизитору” (роман “Браћа Карамазови”). Чим се рок-ен-рол зачео, творци “новог светског поретка”, мајстори за испирање мозга све су схватили. Развратити омладину и то на неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити пасивном и тупом, спречити је да мисли на нешто што није задовољство чула”- “Византијско огледало” 1996.год., бр.4, стр. 32-33.
Само музицирање је (најчешће) мотивисано и усмерено на полно раздраживање свирача и публике. Оно што карактерише “бит – музику” је непрекидно понављање правилних пулсација у комбинацији са скраћеним ритмовима које даје бас-гитариста. Управо је то карактеристично за ритам читаве рок – музике. Зато не изненађује што је Ерик Бардон рекао : “Повезујем ритам бит – музике са откуцајима срца човека који је у телесном односу са другом особом”. Менаџер “Ролинг-стоунса” је био најдиректники : “Поп – музика је секс, и то треба да саспете тинејџерима у фацу”.
Ритам бит – музике у “хард –року” делује тако што побуђује најниже инстинкте. У “отровном року” бит делује тако што поспешује реакцију нервног система и мозга на различите халуциногене дроге. “Рђави рок” снажно побуђује инстинкте везане за насиље, убиство и бунт.
Група “Битлс” се сматра оснивачем “сатанског рока”, јер је она 1968.год. снимила ђаволски “Бели албум”, на коме су се први пут појавиле подсвесне поруке за преношење “анти-јеванђеља по сатани”.
Проблемом погубности рок-музике бавио се отац Архимандрит Лазар Витанијски. Говорећи о “панк-року” он запажа да се “његов циљ састоји у томе да се публика доведе до директног колективног лудила и насиља, вршења злочина и самоубистава. “Панк” садржи настране поступке као што су пљување, шутирање других и скакање на друге, наношење повреда себи и другима. До тог стадијума је дошао рок-ен-рол још 1985. год. Иначе реч “панк” је у Енглеској прво коришћена за проститутке оба пола, а касније је добила опште значење “шљам”.
Што се тиче диско – музике она је настала у Њујорку 1973. год., у средини хомосексуалаца овог града. У “Дејли њузу” 1978. год. један чланак је приказао “диско” – феномен : “Пошто су једни од друхих изоловани заглушујућом музиком и изгубили се у заслепљујућем бљескању лајт-шоуа, они који играју раде све што им падне на памет, без икакве свести о било чему, те изгледа као да свако од њих бесни испред огледала, непрестано вичући : “Ја! Само Ја! Само Ја!”
Антихришћанска компонента рок-музике јасно се огледа у понашању рок музичара. Отац Архимандрит Лазар Витаниски је рекао : ”Занимљиво је то што су сви оснивачи рок-ен-рола били чланови сатанистичке “цркве” или следбеници сатанизма, а већина рок – група је следбеник неке сатанистичке религије. Када је требало да издају нову плочу или да промовишу нови хит, они су се обраћали за помоћ сатанистичким врачарима или врачарама да зачарају те плоче и хитове како би постигли велики успех. По завршетку црномагијског ритуала “освештања”, ти рок-музичари прихватају обавезу да даље шире сатански утицај на оне који ће слушати њихову “музику”.
Елис Купер је јавно изјавио да је склопио споразум са ђаволом и да му је то омогућило да постигне светску славу.
Мик Џегер је више пута за себе изјавио да је – “инкарнација Луцифера”. О томе довољно говоре називи трију његових песама : “Симпатија према ђаволу”, “Њиховим сатанским висостима”, “Заклињање мог брата демона”.
Елтон Џон је изјавио да никада није отпевао ни једну песму која није била написана уз помоћ магије.
Џон Ленон је у време промовисања ђаволског “Белог Албума” изјавио : “ Хришћанство ће проћи . Оно ће се смањити и нестати …Ми (“Битлси”) смо сада популарнији од Исуса Христа…”Ако се једно место у песми групе “Битлс” под називом “Револуција бр.9” слуша у обрнутом смеру јасно се чује сатанистичка порука : “Причини ми сексуално задовољство, мртви човече”.
У веома популарној песми групе “Лед цепелин”, “Степенице ка небу” речи треће строфе садрже подсвесну поруку и приликом слушања у обрнутом смеру јасно се чује : “ Ја треба да живим ради сатане”. Када се стих : “ И још има времена да се промени пут којим ви идете”, слуша у обрнутом смеру, чује се : “ Мој мили сатано, нико други ми неће изградити пут”. “ (Лазар Витаниски “Покајање-пут у живот вечни “,Цетиње 1999.год., стр.76-77).
О антихришћанској компоненти рок – музике сликовито сведоче омоти плоча, аудио и видео касета. То су најчешће грозне слике : перверзне или порнографске, сатанске или садистичке, за злим порукама или символима. Често су представљени обрнути троуглови (символ ђавола и адског бездана) , пирамиде, пентаграми, хексаграми, црномагијски кругови и бројеви (као што су 666 или обрнуто приказано 999), као и много различитих враџбинских, фалусних и вагиналних символа, сцене са приношења људских жртава, сцене са црних миса и други призори пакла.
Следећа погубна последица бројних песама поп и рок музике је што младима прикривено или отворено сугеришу коришћење дроге. О томе је самопромовисани краљ ЛСД дроге Тимоти Лири изјавио : “ Особа која тврди…да рок-ен-рол музика охрабрује клинце да узимају дрогу, потпуно је у праву. То је део наше завере…”.
За многе познате рок-музичаре (као што је нпр.Џими Хендрикс) се открило да су наркомани. Неки од њих су због тога долазили у сукоб са законом, а знатан број њих је нестао из живота због уношења превелике дозе наркотика.
На жалост, ни домаћи рок - певачи не заостају за иностраним у погледу сугестија за узимање наркотика. Све је већи број домаћих певача који омладину директно позивају на употребу наркотика. Техно-поп дует “Моби Дик” својом песмом “Краљ кокаина” овој тешкој дроги даје легитимитет, изнуђује њену друштвену прихватљивост, а код младих који још нису изградили своје личности чини да дрога постане саставни део помодарства.
Поред земаља развијеног Запада, са проблемом наркоманије све више се суочава и наша земља. Резултати анкете спроведене пре пет година међу 510 ученика VII и VIII разреда, у нишким основним школама, показали су да у узрасту од 13-е до 14-е године скоро 8% (7,96%) већ је пробало, а 4% стално користи опојна средства.
Насиље је наредна погубна пропратна компонента рок- музике. Многи рок-концерти су често праћени жртвама које страдају због огромног окупљања избезумљене гомиле. Неки млади људи бивају просто изгажени или угушени у гужви, или умиру од прекомерног конзумирања дроге и алкохола. 2.јула 1991.год. “Guns’ N‘ Roses” су одржали концерт у Сент Луису. Концерт је завршио правим метежом; 2500 веома љутих обожавалаца повредило је преко 60 особа. Часопис “Rolling Stone” извештавао је да су посетиоци концерта беснели, бацали флаше, ломили седишта, ломили украсно грмље, палили ватру… тако да је морала да интервенише полиција. Ово је само један пример насиља, које се често завршава смрћу, као што се догодило пре више година када је 65 младих људи погинуло за време једног од таквих концерата у Лос Анђелосу.
Насиље није само пропратна компоненета рок-музике, него ова музика служи као средство потпиривања и наметања насилног понашања. О томе сведоче текстови бројних песама или чак називи самих група : у албуму “Hell Awaits” (=Пакао чека) бенд “Slayer” (=”Кољач”) у једној од песама каже : ” Нема очигледног мотива. Једноставно убијај и убијај. Преживи моје бруталне ударце. Прогонићу те до краја”. Маскота групе “Iron Maden” је “Eddy”, мртав човек који убија са великим одушевљењем. Сатаниста и брутални убица Ричард Рамирез изјавио је да је “AC/DC” песма “Ноћно вребало” (“Night Prowler”) постао део његове мотивације да убије 30 људи ! Рекао је да му је песма пружила надахнуће ! Поменута песма садржи стих : “Неће те нико упозорити, нико неће викнути “Напад!” и не можеш осетити челик док ти се не зарије у леђа. Ја сам твоје ноћно вребало “.
Владимир Димитријевић у књизи “Од Елвиса до антимадоне” износи резултате једног истраживања које је открило да је међу омиљеним песмама 700 хеви - метал фанова (обожавалаца) 50% је било о убијању, 35,2% о садизму, и 7,4% о самоубиству.
Национални савез цркава је издао студију која је установила постојање директне узрочне везе између насиља у медијима и агресивног понашања у друштву.
Посматрано из хришћанске перспективе нема добрих рок- група. Јер иако је похвално њигово одбијање дрога није за одобравање њихова хедонистичка философија живота. Овде спадају рок-групе “Hammer”, “Vanilla Ice”, “New Kids on the Block” и др. Ове тзв. “добре” рок-групе имају у својим песмама и наступима сексуалне алузије и покрете чланова бенда које код девојчица предтинејџерског узраста побуђују падање у транс и вриштање. То свакако не може да се сврста у побожно понашање. Ове и сличне групе својим сексуалним алузијама нису од помоћи младима да кажу одлучно “НЕ !” необавезној сексуалној култури! Ове групе сугеришу отпор младих људи према хришћанском учењу о моралу. Обзиром на СИДУ и друге болести које се преносе неморалним контактом, није безазлена сугестија ових група коју они врше на младу популацију, која их слуша, воли и опонаша.
Православна духовност нас учи да ставимо под знак питања поруке које преносе ове тзв. “добре” групе, јер се у Светом Писму каже : “ Блуд и свака нечистота… да се и не спомињу међу вама” (Ефес. 5,3).
Узимајући у обзир све до сада речено о рок-ен-рол музици јасно је зашто се међу хришћанима рок-музика сврстава у најраспрострањеније грешне разоноде и пороке нашег доба.
Упозоравајући је закључак који су донели рок историчари Seay и Neely у књизи “Степенице ка небу” : “Рок-ен-рол најмоћнија музика коју је свет икада спознао, има за много шта да одговара… то је злочин против уметности и човечности, духа и себе. Али за оне који воле ту музику… моћ рока је нека врста религиозне мистерије саме по себи. “
На следеће питање свим правим Хришћанима одговор је јасан : да ли родитељи треба да подржавају своју децу да слушају добар рок који заговара уздржавање од конзумирање дроге, ако исте те групе крше Божији благослов везан за чедност? У доба када прељуба и блудни начин живота све више зла наноси (путем СИДЕ и др. полних болести и повећаног броја абортуса), могу ли “чист” или “добар” рок бити нешто више од илузије? Утолико пре што и сами рок музичари сматрају да нема “безбедног” (“доброг”) рока. Својевремено је Мик Џегер из “Ролинг Стоунса” приметио : ”Не постоји таква ствар као што је безбедна, породично оријентисана рок-ен-рол песма.”
Многе рок групе су препознатљиве по побуни против устаљених традиционалних вредности и хришћанског морала.
Дејвид Крозби из “Crosby, Stills & Nash” прокоментарисао је у интервјуу за часопис ” Rolling Stone ” : “Сматрам да је једина ствар коју треба обавити – украсти им њихову децу…Кад то кажем не мислим на киднаповање. Говорим о промени њиховог вредносног система, који их удаљује од њихових родитеља веома ефикасно (од вредносних система њихових родитеља)”. Овде се, у другој форми, примењује исламска идеја о одузимању деце да би се преваспитавањем претварала у јаничаре. Разлика је у томе што се деца не киднапују већ се на један перфиднији начин отимају – путем наметања вредносног система који се битно разликује и сукобљава са вредносним системом родитеља.
Ипак, породицу није почела да разара поп и рок генерација, него родитељи, који су односе са децом свели на давање новца, уместо пружања љубави.
Сумирајући своје искуство и теоретска сазнања у вези рок – музике, Владимир Димитријевић каже : “У њој није било само зла јер су је створили боголики људи. Али за несрећу оно што се звало “главним током” пречесто је злоупотребљавано за манипулацију младима”.
Код нас је манипулативни рецепт откривен када је стигао турбо-фолк, музика за убрзану кретенизацију, у којој више није било ничег осим помаме, и чији је једини циљ новац.
На србском терену творци Новог светског поретка (“испирачи мозга”) су дуго тражили кључ за коначно разбијање омладине преко музике. Рок-ен-рол је био погодан, али само делимично : текстове страних извођача није свако разумео, а бендови са нашег терена се нису уклапали, како рече Владимир Димитријевић : “ У кретенизујуће стандарде запатне поп-идолатрије. Коначно решење, међутим, нађено је под називом “турбо-фолк” : најсуровији диско-ритмови, највулгарније турске мелодије, најпровокативнији концерти и ТВ- наступи, речи песама пуне духовне лажи и смрти…” Нпр. Шабан Шаулић пева : “Ако има пакла, ја ћу тамо бити,
Са ђаволом црним коло ћу водити
Коловођа ђаво а на крају ја,
Судбина се моја од рођења зна”.
Утицај рок – музике и црквене музике на људско здравље. Овим питањем се бавио руски научник Фотије Шипунов. На основу резултата истраживања он је констатовао : “ Поред тога што рок музика уништава сваку живу ћелију, он је и разара, пошто све ћелије на рок реагују хаотичним кретањем, а звоњење црквених звона их упућује на одређени склад. На екрану звоњење црквених звона је строга линија, иде благо и тече попут таласа. Отисак рок-музике на екрану личи на неконтролисано нанешени потез блатњавом четкицом, обична брљотина…Негативан утицај рока на ћелије чини да се оне крећу на различите стране, међусобно не помажу једна другој, све је у распадању и тако долази до туморних оболења, као што је рак, а могуће и сида…Рок-ен-рол претвара човека у зверолико биће”, резонује Шипунов (Ранко Мандић – “Поп и рок музика у служби Новог светског поретка, сатанизма и наркоманије”- стр.44-45).
За разлику од рок – музике утврђено је да црквена музика, посебно звоњава црквених звона благотворно делује на људско здравље. “У руским лабораторијама помоћу огледа утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбацује бацил куге и вирусе других инфективних оболења… Тако је 12-октавна звучна симфонија звона која су звонила у великим манастирима као Задонски, Данилов, Стески, на растојању од 7 км стерилисала је све патогене микроорганизме…Истраживана је и околина Јелаховске саборне цркве у време Васкрса. Када је звонило велико звоно- уништаван је вирус грипа. Све епидемије које су наилазиле са Блиског Истока на југ Старе Русије, у таласима су обилазиле рејоне у којима је било лоцирано много већих манастира, цркава- где је било много звоњења. Дакле, симфонија звона их је одбијала и уништавала” (Р.Мандић, исто, стр.45-46).
За исцелитељско својство (духовне) музике се знало пре Христа. У Старом Завету у првој књизи Самуиловој (16,23) о томе се каже : “ И кад би Дух Божији напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега”. Кад би цару Саулу било лоше, слуге његове би говориле : “Да потраже човека који зна ударати у гусле… и олакшаће ти” (I књ. Смуилова 16,16). Шта више, за тада младог Давида су говорили : “ И Господ је с њим”. Давид је од малена као пастир био позван и поучаван да музиком испитује и исцељује људску душу натапајући је Духом Божијим – прво своју а затим свих осталих. Очигледно је да је и сва јеврејска наука о васпитању младих,(записана у Старом Завету) било педагогије врлине и да је та врлина најлакше преношена музиком, којом се деца хране још од мајчине успаванке. По св.Јовану Златоустом “псалмопој расте заједно са децом, младе позива на разборитост, девственицима даје целомудреност, старима пружа сигурност, грешне позива на покајање” – “да би свим снагама и моћима људи волели Бога и да би се тиме све снаге душе ускладиле”, каже св.Атанасије Велики. (види, јеромонах Јован Ћулибрк “Светигора” бр.101,стр.24). Није случајност што су сва црквена богослужења изаткана од Псалама и духовне музике.
Свети оци су препоручивали неговање духовних песама, химни и славословља ради нашег снажења на путу спасења. Св.Максим Исповедник је рекао : “Духовна сладост божанстених песама изражава наладу божанствених блага, која узноси душе чистој и блаженој љубави Бога, и која сугерише још већу мржњу према греху”.
“Нико не може знати како да се влада до смрти, ако не зна шта ће бити с њим после смрти” (св.владика Николај Жички). Зато нас православна духовност учи смислу живота и усмерава трошење животне енергије на богоугодан начин, ради задобијања благодати Светога Духа. То подразумева неговање врлинског живота и борбу са грехом у нама и око нас.
На основу свега што је речено о рок-музици, закључујемо да она није Богонадахнута, иако садржи препознатљив вапај за смислом живота и за љубављу. Све што није иницирано и испуњено Духом Светим не делује умирујуће већ разарајуће. Да бисмо испунили наше назначење као боголиких створења, потрбно је да се потрудимо на задобијању благодати Духа Светога и тако испунимо циљ (смисао) живота. Средства за добијање Светога Духа су молитва, пост,добра дела и Свето Причешће. Молитва подразумева и певање духовних песама. Духовна музика облагорођује и храни душу. Многи свети оци су у тренуцима богонадахнућа испевали дивне божанствене химне, славословља и молитве, оставивши нам их као образац за успињање духовном лествицом до таквих висина које узводе у нови живот – еванђелски живот, растерећен робовања греху, а обогаћен врлинама. Врлински живот подразумева правилно (Православно) исповедање вере и добра дела, која ће нам бити залог доброг одговора на Страшном Суду Христовом, да бисмо милошћу Божијом наследили Царство Небеско, које је праведницима припремњено од постанка света.
* * *
Ако после свега реченог неко помисли да није толико штетно слушање рок–музике или турбо-фолка, нека обрати пажњу на поуку оца Архимандрита Лазара Витанијског својим духовним чедима : “Недопустиво је мислити да Хришћанин, ипак, понекад може да слуша ишта од те музике, бирајући нешто што је наводно “мање опасно” и да у томе ужива. Не ! Не бере се грожђе са трња ! Зло дрво не доноси добре плодове!Дрво, чије корење упија сокове пакленог бездана не може да доноси безопасне и здраве плодове. Може ли Хришћанин понекад ради разноврсности и да би избегао монотонију да општи са ђаволом ? Или да заигра под звуцима исте свирале са демонима ? Нипошто !
Значи, чак, и најмање забављање православног Хришћанина рок културом (и турбо-фолк музиком), јесте издавање своје вере, јавно вређање свог Господа, удаљавање од Њега, пагубна прелест, општење са духовима таме, играње са сатаном!
Што пре исповеди такву грешну забаву и немој са њом више долазити у везу “. (Арх.Лазар Витанијски, исто, стр.79).
Нека би Благи Господ, молитвама своје Пречисте Матере и свих светих помогао свима који трагају за смислом живота и љубављу, да се обрету на животном путу Правде и Истине Божије, без исцрпљујућег лутања у животу овом привременом којим се припремамо за живот вечни. Амин.
***************
Америчка певачица Лујза Чиконе је узела уметничко име Мадона (тако римокатолици називају Пресвету Богородицу) да би се наругала највећој светињи Хришћанства. Пошто њене плоче, књиге, филмови и концерти представљају најгнусније видове изопачености, Владимир Димитријевић је назива антимадона.
Из часописа «Благовесник»
О НОВИМ ТЕХНОЛОГИЈАМА И ЛИЧНИМ ИДЕНТИФИКАЦИОНИМ БРОЈЕВИМА
О новим документима, који пролазе кроз компјутер, већ су говорили свјатјејши патријарх и наш Свети синод. У овом тренутку, ти документи у том облику и са таквом доставом, за нас не представљају опасност. Несумњиво је, међутим, да је то једна од етапа у припреми будуће патње.
Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај ми своје срце». Ни пасош, ни пензионо уверење, ни пореску картицу, него своје срце.
Управо због тога би требало да неуморно и марљиво следимо за оним чему у животу служимо и чиме живимо.
Љубав, мир и милосрђе Бог неће постидети ни у једном државном систему. Међутим, ако је човек заборавио Бога и ако живи неправедним животом, ако су чак и свештенослужитељима молитву и Цркву из живота истиснули телевизор и разни недолични призори, онда, веруј ми, и поред докумената рађених по старим обрасцима, многи већ имају жиг. Кроз ту недоличност, којом савремени човек кљука самог себе и то с љубављу и жељом, ништа божанствено не може да прође нити да продре у човека. Ми имамо један једини начин да се супротставимо будућој претњи: то је наша вера у Бога и наш живот по вери. Сва та забуна, пометња и збрка је тако самовласно ушла ушла у животе само због тога што нема живе вере и поверења у Бога. Све је то непријатељско и потискује спокојство духа и добру наду. Живи спокојно, моли се Богу и имај поверења у Њега.
Ако су му наша срца верна, зар Господ не зна како да од љуте године сачува своја чеда? Ми свакако нећемо писати молбе за добијање бројева. Међутим, уколико их уведу и без наше сагласности, нећемо се противити. Као што смо својевремено сви добили пасоше и као што смо сви били уведени у систем државног пописа, тако је и сада. Ништа се није променило. Ћесару ћесарево, а Богу Божије.
Ето, погледај компјутер, од којег су начинили страшило нашег доба. То је обична гвожђурија, и она без човека не значи ништа. Међутим, један човек је помоћу те гвожђурије напунио свет богослужбеним књигама, а други-развратним. Ко ће и како одговарати пред Богом? Бог ће судити човековој слободној вољи, у томе је ствар.
Што се тиче рата, ништа ми није познато, осим да га сваки човек свакодневно води.
Требало би да се молимо, и то заправо јесте школа наше молитве. Нећу ти то теоретски објашњавати. Молитви нас најбоље од свега учи суров живот. Ако сам у заточеништву стекао истинску молитву, онда је то због тога што сам свакодневно био на рубу пропасти. Данас, у доба благостања, не могу више да поновим такву молитву, иако опит молитве и живе вере који се тамо задобије, остаје читавог живота. Не ради се о количини, него о живом обраћању живом Богу.
Веруј у то да ти је Господ ближи и од најблискијих људи, да Он не слуша шум твојих уста, него молитвени ритам твога срца и оно чиме је испуњено твоје срце у тренутку обраћања Богу.
Требало би да почнеш да испуњаваш препоруку светог Серафима Саровског: «Радости моја, задобиј смирен дух, и спашћете се не само ти и твоја породица, него и мноштво оних око тебе.» То је све. Погледај како нас сам живот учи како да живимо. Ако хоћеш да будеш срећан и задовољан, живи у Богу; ако пак нећеш, онда нема ни среће.
Отац Јован Крестјанкин
Иалрион (Алфејев)
СПАСАВАЊЕ У СВЕТУ
Из књиге „Ви сте светлост свету"
Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању „од света", већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да схватамо свет који нас окружује.
Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива „Посланица Диогенту", и претпоставља се да датира из II века:
Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина – туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају...Једном речју, што је душа у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их, али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.<<
Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету". Сваког од нас, хришћана, Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу конкретне околности. И речи Христове: „ви сте со земљи", „ви сте светлост свету", односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да одбацимо свет, да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо „со земљи" и „светлост свету", то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да стваралачки пролазимо кроз свет.
Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века – свештеника Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:
>>Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена, негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота, Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак
Божије воље (у вези) са нама, као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!
Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове, ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи –све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.
Други кључ за духовни живот – свагда се налазити на тој дубини где настаје тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали „пребивањем унутар себе" („внутерпребиванием"), ризикујемо да останемо на површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по коме смо призвани да идемо.
У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да се „увуку", обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да ради над собом, да обрађује земљу свога срца.
>>Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је једностсван – пише отац Александар Јелчанинов - чини се сасвим лака од правилне оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност (влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.<<
Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама" и приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво недостижним. Они сво време чекају „боља времена", уместо да се наслађују садашњим даном и и садашњим тренутком – тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по површини живота,не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где живот стиче своји првобитну цену.
Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама – како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин: силажењем у дубине – у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа дотиче Бога.
Плаши проток времена, када (се) стоји у месту – пише Јелчанинов – Треба се погрузити у дубину, где је време индиферентно.
Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује, осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји, можда на десетом, заборављајући на главно – на предстајање пред Богом. Ако душа човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава, нервира, узбуђује, зато што је његова душа већ стекла „једино потребно" и успокојила се у предстајању Богу.
То предстајање Богу треба бити стално – не само спољашњошћу, пре (би требало да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.
>>Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.<<
И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.
Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо, живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне (=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету, ми можемо достићи духовну висину.
У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци светла – изласци, слободни дани, одсуство – када можемо, одвојивши се од свега и заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље увучени у његов вештачки ритам – ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора „лебдео над водом", Који и овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.
Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону „специјалност"; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један мислилац: „мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему". Код човека са уским видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.)и религиозне представе бивају примитивне.