....... Претрага сајта

.....- Број 1
.....- Број 2

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

Др Љубомир Дурковић-Јакшић

О ЖИВОТУ И ДЕЛУ

ЕПИСКОПА ДАЛМАТИНСКОГ

Др НИКОДИМА МИЛАША

"Боље је патити због истине, него бити награђен за лаж".                                                      . Леонардо да Винчи

"Изазвани, ми смо се латили да пишемо о истини православља. Сљедући начелу вјерске сношљивости, ми смо писали, не да кога умудрујемо, него да одбранимо православље од нападаја; покренути смо били оним, чим је покренут био блажени патријарх Фотије, кад је папи Николи I писао: Non contradicenti studio, sed defendenti voluntate".

Епископ др Никодим Милаш

Ове, 1985, године навршава се 1100-годишњица смрти словенског просветитеља Методија, брата Ћирилова, који је много, као и брат му, пропатио због проповедања на словенском језику хришћанске истине нераздељене цркве, а 70-годишњица смрти епископа далматинско-истарског и престоничког града Беча др Никодима Милаша, писца књиге Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, која се сада поново издаје поводом Методијевог јубилеја, јер је писана у одбрану оне истине коју су ширили словенска браћа, браниоци Словена од Запада, по којој је живео и радио и сам њен писац, због чега је много пропатио и страдао, као што су страдали и Кирил и Методије.
О епископу др Никодиму Милашу још није написано колико је то нужно. У овом пригодном прилогу указује се на неке од важних проблема за такав посао, о којима ваља, поред познате грађе*, наново истраживати нову потребну грађу, критички је проучити и оценити.
1. ШКОЛОВАЊЕ, НАУЧНИ РАД И ВЛАДИКОВАЊЕ

О Милашевом животу и раду сада се може нешто више знати на основу недавно објављене његове Аутобиографије и нових истраживања са којима се она и допуњава, што се овде и истиче.
Преци Милаша доселили су се из Дувна, из мостарског везирлука, и настанили су се код врела Цетине, близу данаше Врлике у северној Далмацији, и чему свсдоче исправе далматинских провидура, издаване појединим старешинама ове породице. Позната је таква исправа дата 3. октобра 1693. арамбаши Николи Милашу. Потомак тога Николе био је и Трифун Милаш, отац епископа Никодима Милаша.
Трифун се родио 1816. при врелу Цетине, а после 12 година живота одвела га је у Шибеник тетка му Јелена, која је била удата за Николу Парашћеву, пореклом са Крфа, богатог трговца, са италијанским образовањем и веома побожног православног хришћанина, који је сваке вечери један час читао молитве на грчком језику. У кући овога Грка, који није имао деце, одрастао је Трифун и почетну школу учио на италијанском језику. Он се оженио са Маријом, Италијанком. Њен отац Франћишко Валмазони доселио се из Удине у Шибеник негде пре 1810, а мајка Тадија Ђадров Кралић била је из Шибеника, чија је радничка породица изумрла. Они су се венчали 1814. и имали четири сина и две кћери Јосипу и Марију. Из Трифунова и Маријина брака се родио 4. априла 1845. син им Никола. Пошто је Марија, пре брака, прешла из римокатоличке у православну вероисповест и дошла „у строго православну кућу", постала је „таква православка да је боља била од многих које су се у тој вјери родиле". Она је мало знала српскохрватски језик и зато је до смрти 1902, са сином говорила само италијански, а овај је уз Парашћева научио грчки, и зато је и он у младости слабо знао српскохрватски језик.
Док је живео Никола Парашћева, Трифун, отац Николе Милаша, имао је лепу трговачку радњу, али му је касније та радња пропала, и зато се даље бавио кожарским занатом, а његова супруга Марија шила је женска одела. Под тим условима живело се сиромашно, што је осетио и њихов син Никола за време школовања.
Млади Милаш, син Трифунов, ступио је у шибеничку почетну школу 1851/52. школске године, која је трајала четири године, а настава је била на италијанском језику у франћишканском манастиру, којим је управљао фратер Пиница. По завршетку ове школе уписао се 1856. у четвороразредну приватну Гимназију, која је такође била у Шибенику у истом манастиру, где су предавали фратри доминиканци, који су били завршили школе у Италији, али ова Гимназија није имала право јавности, и „сматрала се конфесионално-римокатоличком". Ту је Милаш добро научио латински језик и истакао се као први ђак, зашто су га наставници и надлежни бискуп, који је председавао годишњим испитима, веома похваљивали. Једно време, док је учио у овој Гимназији, слушао је „науку вјере" у недавно отвореној српској закладној Бавановној школи у Шибенику, у којој је предавао месни свештеник Јован Шушић, чија му се предавања нису допадала.

По завршетку ове четвороразрсдне Гимназије, Милаш је морао ићи да полаже поново четврти разред у језуитској Гимназији у Дубровнику, која је имала право јавности, да би се могао уписати у пети разред гимназије. Приликом овога полагања, према одговорима, језуити су констатовали да он може ступити у шести разред гимназије, па су му дали сведочанство петог разреда. И тако је Милаш 1860. могао завршити дотадашње школовање код римокатоличких свештеника: франћишканаца, доминиканаца и језуита. За то време, како сам каже, од тих наставника није никад чуо ни једну реч „противу православне вјере", и одгојен је „у строго италијанском духу", тако да није „имао појма о каквој славенској народности, а најмање о српској". Српскохрватски, или како је тада тај jeзик називан „илирски", слабо је и даље знао, а од бабе и оца био је научио доста молитава и био заволео православне "црквене службе".
Милашеви сиромашни родитељи нису му могли обезбедити даље школовање без нечије помоћи. Y томе му је притекао у помоћ архимандрит Герасим Петрановић. Он је Милашу обезбедио годишњу стипендију од 150 форинти из Зелићеве закладе, са којом је плаћао стан и храну у задарској Клирикалној православној семинарији. На тај начин се Милаш уписао школске 1860/01. године у шести разред задарске Гимназије са наставним италијанским језиком, у којој је сво време био одличан ђак. Док је Милаш учио у овој Гимназији, у Далмацији будила се народна словенска свєст, јер су се у далматинском сабору биле организовале две странке: италијанска и словенска. Прва је хтела да Далмација остане самостална, и њу је подржавао бечки двор, а друга је водила борбу за присаједињење Далмације са Хрватском. Она је називана анексионистичком, због чега су њене присталице често прогањане и кажњаване. Ова подела била се појавила и у задарској Гимназији, у којој су кажњавани и ђаци и професори словенски опредељени. Због, тога је и сам Милаш морао да три пута издржи "такве казне". Он је у осмом разреду "подвргнут био затвору од неколико сати два пута". Ни боравак у Клирикалној православној семинарији није био за Милаша повољан, јер су га тамо гледали "као некаквога странца" и исмејавали су га због његове "латинске књиге", тј. због његовог школовања у римокатоличким школама.
Милаш, у школи, заволео је историју и вукла га је жеља да студира негде на универзитету. Међутим, његови сиромашни родитељи нису га могли даље школовати, па су га саветовали да се упише у Карловачку богословију, где би се са стипендијом из Зелићеве закладе спремао за свештенички чин, о чему он раније није никада помишљао, тим пре што је у себи носио последице неодговорних поступака према њему у задарској Клирикалној православној семинарији. И поред свега тога, Милаш је школске 1863/64. године пошао у Карловачку богословију, у којој живот и учење није се много разликовало од оног "невољног живота" у задарској Клирикалној православној семинарији, али је све време трогодишњег учења "у свима предметима одлично" добијао, мада није неко нарочито богословско знање добио, и зато је жалио што је тамо "провео три године живота". Због свега тога, није "имао ни тада никаквог одушевљења за богословске науке", а још мање "одушевљења за свештенички чин".
Када је Милаш напунио 21. годину живота, завршио је 1866. Карловачку богословију, и када му је понуђена свештеничка служба у Далматинској епархији, или учитељско место у закладној Бовановој школи у Шибенику, он је покушао да оствари своју давнашњу жељу, да студира филозофију и спрема се "за професора гимназије". Због тога је кренуо да студира. Y томе су га помогли са новцем за један семестар баба по оцу, Јелена Милаш, и др Божидар Петрановић му је позајмио 200 форинти и препоручио га бечком банкару и трговцу Хаџи-Ристићу, познатом Србину. По доласку у Беч, новембра 1866, и упису на филозофски факултет, добио је код Хаџи-Ристића "добру репутацију", тј. да учи његову кћер, што му је омогућило нормално похађање предавања, а препоруком пријатеља бечко министарство обећало му је од нове године новчану помоћ, затим и редовну стипендију. Међутим, ускоро се догодило нешто што је Милаша упутило сасвим на други пут, о чему он није могао ни да сања. За време празника слушао је богослужење у цркви руског посланства, у којој је служио истакнути словенофил прота Михаило Рајєвски. Пошто се Милаш са њим упознао, овај му је предложио да му изради стипендију да би могао у Кијевској духовној академији студирати богословље. Тај предлог су подржали Хаџи-Ристић, епископ задарски Кнежевић и задарски катихета Никола Вујновић, чији син Љубомир се спремао да иде на студије у Кијев. Рајевски је саветовао Милашу да студира у Русији како би доцније могао предавати у богословском заводу, који је требало да се отвори у Задру. После дужег размишљања, Милаш је прихватио предлог проте Рајевског, и, пошто је од њега и других добио новац за пут, у друштву са Љубомиром Вујновићем дошао је 15. августа 1867. у Кијев, где се уписао у тамошњу Академију.
Први српски ђаци-богослови дошли су на школовање у Русију 1845, и то баш у Кијевску духовну академију. Били су то питомци Обновљене Србије, које је одвео Сима Милутиновић. Међу овим ђацима био је и Милоје Јовановић, доцнији митрополит Михаило Јовановић, коме је у Кијеву много помагао трговац Јован Ризнић.5а Овај вредни питомац је још првих дана по доласку у Кијев написао једну цедуљицу, која је стајала пред њим на столу, и коју је свако јутро и вече читао. На тој цедуљици биле су написане речи, које су га опомињале са каквом издржљивошћу треба да учи, да би се што боље спремио, како би своје знање доцније искористио у раду на добро свога народа. Тамо је, између осталог, писало:
"Не заборављај никада, ни једног тренутка, зашто си оставио своје отечество и дошао овде. Знај, да ниси дошао овде да уживаш, него да се и дању и ноћу трудиш да што више прибавиш знања и науке, које су твојој домовини од преке потребе [...].
Пази, дакле, и знај, да је у Србији огањ који треба да загрева просветом све српске крајеве. Старај се да сам временом и ти можеш што привредити своме драгоме и љубезноме народу".
По доласку у Кијев, и Милаш је нешто слично мислио као што је то чинио и Милоје Јовановић. То се види из његова писма, које је послао Милану Б. Милићевићу, уреднику београдског часописа «Школа», коме је послао чланак за штампу у томе часопису. Он је тада, у свом писму, саопштавао да је председник Кијевског српског друштва "Одјек", чији су се чланови спремали за учитеље, што је и он имао жељу. То његово писмо, од 12. септембра 1869, гласило је:
"Поштовани г. уредниче! О суштвовању Кијевског српског друштва "Одјек" надамо се да знате. Цијељ је његова она иста што и "Школе", јер чланови управо сви, који га сада састављају, друго ништа с временом не ће бити но учитељи. И зато, желећи они да прате сваки покрет у школском животу у Србаља, рјешише се обратити се вашој доброти с молбом, да би сте им хтјели слати на дар ваш много цијењени лист, у коме је одиста сваки покрет јасним ријечима означен. Као награду и захвалност на вашему дару, они ће се старати да то кад и кад који чланчић шаљу „Школи". За сада ево једног, који написа доље потписани [тј. он], а кроз кратко вријеме члан Пера Карић послаће други. Надајући се "Одјек" да ћете саслушати његову молбу изчекиваће "Школу" с дана на дан, а, међутим, изливајући још сада своју најтоплију захвалност, има част, са стране Друштва, да се потпише председник његов, ваш покорни слуга" [Никола Милаш].
Као што је у Кијеву будућем српском митрополиту Михаилу помагао богати српски трговац Јован Ризнић, тако је и доцнијем владици далматинском Милашу помагао један богати руски трговац. Милашу није била довољна годишња стипендија од 200 рубаља, коју је добијао од Руса, и због тога је код богатог руског трговца морао поучавати сина му из гимназијских предмета. У кући овога трговца добијао је стан, храну и по 10 рубаља месечно. Пошто се са том кућом спријатељио, остао је у њој све до краја својих студија. То му је омогућило редовно похађање предавања и да их слуша, "јер су професори Академије са великом озбиљношћу узимали и предавали односне предмете". Ово му је "много пријало, особито од другог семестра прве године", кад је "већ добро познавао руски језик", пошто је тек тада почео "први пут" да схвата "богословску науку уопће, и посебно црквено право и црквену историју". Ова два предмета заволео је и на њих је "особиту пажњу" обраћао "кроз све вријемe" док је био у Академији [курзив је мој]. Марљиво је "учио и често проводио вријеме у Академијској библиотеци". То су његови професори "видјєли и знали", и зато су га "радо гледали и пружали савјете при писменом" решавању "каквог научног питања", које је обрађивао. Они су га познавали и као доброг латинисту, па су му давали да им преводи "разне одломке из дотичних латинских књига", што им је требало за њихове научне радове. Професори су му били сви световњаци, осим ректора архим. Филарета и инспектора архим. Силвестра. Највише су га пазили: Петар Лашкарев, Петар Линицки и Иван Малешевски, код којих је често бивао код куће, као и код професора филозофије Кијевског универзитета С. Тогоцкога. На четвртој години, написао је дипломски рад о номоканону патријарха Фотија, који је оцењен као одличан, и у јулу 1871. положио је завршни испит, а 30. августа проглашен је за кандидата богословља.
О стеченом богословском знању у Кијевској духовној академији Милаш није био нарочито задовољан. Ево шта о томе каже: "Да сам много шта научио за све оне четири године у Кијевској академији не могу казати. Неке опће само појмове о богословији сам ту добио, али никакво солидно богословско образовање. Једина наука с којом сам се, чини ми се, нешто боље упознао, то је било црквено право, којему сам озбиљнију пажњу обраћао. Зашто сам ту науку заволио, не знам ни сам, јер односни професор (Лашкарев) није баш, чини ми се, био особито одушевљен за своју науку, тако да не могу приписати његовом упливу што сам црквено право вишим маром изучавао. Можда ће то бити од тога, што се та наука више подударила са реалистичким правцем моје природе". Кијевска академија помогла му је да стекне "научно образовање", али није га "ни најмање одушевила за свештенички чин", јер су професори настојали да студенте више одгаје за наставнике духовних семинарија, а не за свештенике, пошто су у семинаријама "били свјетовњаци, a не свештеници", наставници, те тако и они нису мислили "на свештенички чин". Све то скупа остављало је трага "на расположење за тај чин" и на самог Милаша, који је вимао 26 година када је завршио Кијевску духовну академију, и зато није ни помишљао, а "још мање осјећао неки позив за тај чин".
Још док је Милаш учио у Кијеву размишљао је о томе да остане у Русији, јер су професори ценили његово "средње школско образовање" и "познавање класичних и неколико западних језика", па су сматрали да би могао "заузети какву катедру" у некој од руских духовних академија. То је њему "годило", и он се био почео "озбиљно за то спремати", тим пре што су га наговарали да се спреми "за катедру црквеног права", јер су приметили да се он "много" интересовао "том науком, а за такву катедру на академијама било је тада врло мало кандидата". Тада је био написао "опширну критику на француско дело Histoire du droit byzantin од J. Mortrevil-a. У исто време док je студирао, Милаш је од уштеђених новаца куповао руске књиге, а у томе му је помагао "тадашњи кијевски трговац из Старе Србије, Сима Игуманов" Призренац, који је имао према њему "неку особиту симпатију", и који је све чинио да га пошаље за професора, и "ваљда за управитеља, Призренске богословије". Међутим, када је он највише размишљао да остане у Русији умре му отац, оставивши жену и две кћери без средстава за живот. Ово је Милаша потресло, и зато се одмах решио да се врати у Далмацију да помогне мајци и сестрама, од којих је једна била тек у шестој години.
Пошто је Милаш дао завршни испит кренуо је на пут преко Черновица и Лавова у Далмацију. Он се у Кијевској духовној академији био добро упознао са проблемом уније и пропагандом Ватикана за унију, јер су са њим студирала у истој Академији осморица унијата из Русије,10 и зато је хтео да посети Лавов, "то знаменито многовјерско мјесто", које се сматрало једно од најлепших места, "и некада православно мјесто", у ком се "од православних" био изгубио "готово траг", јер је "од близу 200.000 становника" било само "неколико стотина" православних "са једном сиротом црквом". Тамошњи православни свештеник, уједно и војни свештеник, показао му је дворове "римокатоличког, унијатског и јерменско-католичког архијепископа са њиховим величанственим катедрама, између којих је можда најлепша унијатска у византијском стилу, и на мјесту које доминира сав град. Најприје Пољаци, па Аустријанци потрудили су се "да све Лембержане поунијате и тиме да их отргну од православља".11 Из Лавова je Милаш допутовао у Беч, где је посетио проту Рајевског и захвалио му се за помоћ коју му је указао раније. После тога, првих дана августа, стигао је у Задар. Ту је сазнао да ће бити учињен предлог да се постави за суплента у преуређеној Богословији у Задру, која је већ као таква радила две године.12 И заиста, декрет о његовом постављењу издат је 17. новембра 1871. Од тада се налазио у Задру, где је довео мајку и млађу сестру да код њега живе.
У задарској Богословији, Милаш је предавао Црквено право, Литургику с Црквеном археологијом, Хуманистику и Пастирско богословље. Пошто су се ђаци те школе спремали за свештенички позив, а по општој норми професори у задарској Богословији морали су бити свештена лица, то је и он ускоро морао бити "свјетовни свештеник", али и да се пре тога ожени, што је требало да то питање реши што пре, јер је у марту 1872. био примио ректорску дужност "Сјеменишког интерната", а 30 јуна и. г. именован је и за професора Богословије.
Почетком 1873. сазнало се у Задру да ће аустријске власти издвојити Далматинску епархију из Карловачке митрополије и прикључити је новооснованој Буковинској митрополији. Тада је задужен Милаш да напише текст протеста, који је упућен у Беч у име Далматинске епархије, а Срби православни у Далмацији замолили су га да о томе напише расправу под насловом Историјско-канонички поглед на установљење нове српско-румунске митрополије, који је исте године штампан у Задру. Ово је била његова прва радња штампана у засебној књижици, и то га је осоколило да се још више бави научним радом.
Пошто Милаш није могао брзо решити питање женидбе, да би примио свештенички чин, одустао је од тога крајем 1873. и решио се да се замонаши, па је отишао у манастир Драговић и тамо 24. децембра те године примио објет. На Бадњи дан у Задру, у Цркви Св. Илије, извршен је над њим обред одјејанија раси, назвавши га Никодимом, уместо Николе, а сутрадан на Божић рукоположен je за ђакона, на Богојављење одликован је црвеним појасом, произведен за протођакона 31. марта 1874, а за презвитера произведен је 25, децембра 1875, за протосинђела 25. децембра 1876, а за архимандрита 6. августа 1880. године.13
Када је Милаш решио питање будућег живота, примање монаштва, могао је лакше и боље да врши ректорску дужност и на успостављању чврстих темеља Богословском заводу и скопчаног са њим интерната Сјемеништва.14 Осим тога, могао је више да се посвети научном раду, чему га је била упутила Кијевска духовна академија, у којој је и заволео "богословску науку", и та љубав "к науци" код њега је стално јачала. И већ имајући доста књига, наставио је даље да их набавља и чита, да би допунио своје богословско опште знање, које је био добио у Академији. Општу пажњу је обраћао "на правничку уопште и црквено-правничку напосе литературу, да би што вишe знање добио по тој струци". Знао је остати "са књигом у руци и оловком за биљежење до два и три сата по поноћи". Био је то велики радиша на књизи. У томе послу није имао граница, и био је по природи љуте нарави, у чијим прсима је горела врела херцеговачка хајдучка крв, због чега се љутио на најмањи изазов. Зато је непријатељима, злобним и завидљивим људима, често на одговарајући начин одговарао, понајвише писмено у штампаним радовима, и увек отворено. Тиме се карактерише његова борбеност у црквеној и националној служби, па и у научном раду.
Још пре 1874, Милаш је био одгојио "у себи велику оданост према православној вјери и цркви", и био је убеђен да је најбоља "та вјера између осталих хришћанских конфесија која је најчистије сачувала христову науку", и знао је "и то колико је православна црква морала кроз вјекове да трпи од Латина, и коликo" је и тада "од њих" трпела, "посебно у Аустрији, гдје отворено и без зазора на њу непрестано нападају и на све оне који јој припадају".
Његову оданост православноj вери и цркви потхрањивала је непријатељска делатност римокатоличког "далматинског свештенства наспрам православних", и та нетрпељивост изазвала је код њега "готовост да сваки час" стане "на одбрану православља, а и да Латинима" поврати "мило за драго", кад му се "год згода пружила".
То је био главни разлог да се 1874. нарочито заинтересује за старокатоличко питање у Немачкој, где се тицало да се ови здруже са православном црквом. Он је видео у томе покрету наду у заједничку борбу противу римокатоличког насртања, тим пре што је још у Кијеву "почео био марљиво пратити рад ватиканског сабора", који је прогласио догмат о папиној непогрешивости, због кога је и настао старокатолички покрет, који се припремао да 1875. одржи у Бону конференцију за сједињење старокатолика, англиканаца и православних. Милаш је решио да оде на ту конференцију, и зато се путем преписке посаветовао са Енглезом Овербеком, који је био прешао на православље и написао више књига о православној и англиканској цркви, и са протојерејом Јанишевим, ректором Петроградске духовне академије. Осим тога, добро је проучио она питања која су била предвиђена за дневни ред конференције. На пут је кренуо почетком августа. Том приликом, у Бечу упознао се са др Владаном Ђорђевићем, чланом свите кнеза Михаила Обреновића, који је тада боравио у Бечу. Y Бону, на конференцији било је 99 учесника: немачких старокатолика 18 и протестаната 7, из Енглеске англиканаца 44, из Америке 7, из Француске 1, и православних 22, међу којима је био из Србије архим. Сава, а "из отаџбине Св. Јеронима", тј. из Далмације, Милаш. Главно питање о коме се расправљало било је "О исходу Духа Светога". Милаш је више пута говорио на састанцима православних представника, а на конференцији говорили су само они који би се одређивали на таквим састанцима. Православни су се држали догматских опредељења васељенских сабора нераздељене цркве, док су други остајали на своме учењу, и слагали су се само у питању примата римског папе. То су сви присутни једнодушно осуђивали. О овој конференцији, Милаш је исте године објавио рад под насловом Богословска конференција у Бону 12-16. августа 1875. год.
Y току конференције у Бону, Милаш се упознао са истакнутим богословским научним радницима, са којима је доцније водио преписку. Те године ступио је у преписку и са два учиверѕитетска професора црквеног права: др Јозефом Зхисхманом из Беча и др Луком Марјановићем из Загреба, за кога каже: Овај је "десетак година кашње био један од првих који ме је побудио да напишем и издам Црквено право". Осим тога, Марјановић се много "заузимао за распарчавање Милашевих "разних радња по црквеном праву", и упућивао га је "како добити разна законска наређења која се тичу цркве у Хрватској". Међутим, била му је најдрагоценија преписка са проф. Чижманом, са којим се касније у Бечу састајао неколико пута, и са њим се спријатељио. "При свима" својим радњама из црквеног права, увек се "обраћао њему за савјет и поднашао му на одобрење план сваке радње", коју је хтео да изда. Штедар му је давао савете и упућивао га на оне изворе које "случајно" није познавао, али се и овај њему обраћао за савете кад је за бечку владу обрађивао какве проблеме православне цркве. То је чинио и Чижман, па се то може рећи да је то била узајамна научна сарадња.
После конференције у Бону, Петроградски отсек Опшчества љубитеља духовног прошвештенија изабрало га је 11. децембра 1875. за правог члана, а Братство Христољубаца у Атини 30. фебруара 1876. за почасног члана. Следеће три године, Милаш је већином допуњавао знање из црквеног права, ком је темељ био положио у Кијевској духовној академији. Читао је углавном западну литературу, која му је била до тада непозната, пошто је знао до тада само руску литературу. У то време је почео издавати тумачења канона православне цркве. Било је то време његовог, донекле, мирног рада.
Међутим, 1879. настала је за њега бурна година, и то противу његове воље. Пријатељи су га уплели "у српске политичке послове на Приморју". Он се још од почетка 1874. био почео интересовати тим питањем, али није заборављао "свој главни позив" научни рад. У послове политике, "према живој и ватреној нарави својој", улазио je "покадкад са доста жестине". Према његовом писању, "од више година далматински су Хрвати почели били непријатељски се односити наспрам далматинских Срба, који су им дали живота и помогли да се оснује "Народна странка", и ти Хрвати су до тога дошли били да поричу далмат[инским] Србима њихову националност". Тада су истакнути Срби отпочели рад на оснивању самосталне Српске странке у Приморју, па су позвали и Милаша да им помогне. Почело се са састанцима у главним градовима и са чланцима у разним српским политичким листовима. Против те акције устали су хрватски листови, а на челу им је био задарски "Narodni list". Уз Хрвате стали су и неки Срби, који су Милаша и његове једномишљенике осуђивали, као да они хоће да оснују "црквено-српску странку" у Далмацији, и тиме разбију српско-хрватску слогу, мада Милаш није био никада противу те слоге, већ је био устао "против оних далматинских Хрвата који су порицали Србима у Далмацији њихову националну индивидуалност". Због тога, у одбрану ове "своје мисли", он је 1876. и 1877. објавио у новосадској "Застави" и цетињском "Гласу Црногорца" "неколико политичких чланака". Све ове чланке Милаш је "оштро писао", како му је његов темперамент диктирао, и зато је био оштро и нападнут у хрватској политичкој штампи. То му је створило "много непријатеља међу Хрватима у Далмацији" и Србима који се нису могли "ослободити старог пријатељства са хрватским политичким вођама". Пошто се после Милаш повукао "са политичког поља", Хрвати су заборавили његову полемику, али то нису учинили неки далматински Срби, које је он осуђивао да слабе српски патриотизам. Они су притајено увек, кад им је згодно било, поново иступали противу њега. Међу овим Србима било је и виђенијех православних свештених лица, који су мислили да им својим радом поткопава њихову популарност. Све је ово допринело Милашу што се он "много озловољио" и зато је наједанпут прекинуо са политиком и наставио да се бави "својом богословском науком, с којом се послије" није "престао бавити никад".
Ипак, Милаш није се могао дуго уздржати од политике, јер је 1879. помагао српским коловођама у борби противу избора за Царевинско веће вође хрватске странке у Далмацији др Миха Клаића,15 и зато је тада изабран др Г.  Иванић, који је признавао "националну српску индивидуалност на Приморју". Одмах иза тога одлучено је да се у Задру покрене "Српски лист", па је Милаш отишао у Дубровник и Боку Которску да тамо сакупља прилоге за овај лист, коме је ударио темељ приликом покретања 1880, а излазио до 1887. године.16 Када је ово завршио није се више "непосредно пачао у политичке послове Далмације". Он је од 1878. нарочито радио на науци, и у две године издао је три радње. Зато га је Матица српска 1880. изабрала за члана, а Кијевска духовна академија му признала 1881. књигу Достојанства у православној цркви "за добру магистарску дизертацију", руски Синод му је послао "златни магистерски крст", који је он "у свечаним приликама са поносом носио о врату", Черновицки универзитет даровао "му је титулу почанског доктора богословије" за рад на тумачењу канона православне цркве, а тадашњи владика далматински произвео га је 1880. за архимандрита. У "фамозној 1879. години", кад је патријарх српски у Карловцима Прокопије Ивачковић, пензионисан од стране аустријско-угарских власти, због чега се био "узбуркао сав српски народ у бившој Војводини", уредништво новосадске "Заставе" замолило је Милаша да напише са гледишта канонског протесну представку цару. Милаш је то прихватио и касније овај протест објавио као "коментар 9. канона III васељенског сабора" у својој повећој радњи Правила православне цркве с тумачењима. Када је тај састав прочитао Иларион Руварац, бивши Милашев професор у Карловачкој богословији, похвалио га је, с напоменом да се као канониста више не упушта у писање и саме историје сабора, већ да се ограничи на оно што су сабори решавали. Тај савет Милаш је прихватио, "као и све друго што му је од њега долазило" примао је са захвалношћу.
Идуће године, 1880, искрсао је један веома важан изазов жустрог "по нарави" Милаша. Добро је познато да је Штросмајер у духу своје југословенске идеологије, о којој је и у новије време писано,17 још од 1861. настојао да се прослављају словенски просветитељи Св. Ћирило и Методије, и зато је 1863. поводом хиљадугодишњице њихове мисије у Моравској, предложио папи Пију IX да одобри римокатоличким Словенима прослављање као свеце њихове просветитеље 5. јула место 9. марта, а 1880, поводом хиљадугодишњице писма папе Ивана VIII Сватоплку, папи Лаву XIII да изда 30. септембра енциклику "Grande Munus" (велики дар), којом је празник Св. Ћирила и Методије прогласио празником читаве римокатоличке цркве. После тога су већина "латинских бискупа наших крајева", а на челу им је био "ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер", издали посланице, којима су позивали вернике на "славенско ходачашће у Рим" да се захвале папи, "али уједно нападајући на православну вјеру и цркву". Из захвалности папи, Штросмајер је 1881. одвео ходочаснике и 5. јула поздравио папу, а овај му је одговорио. О свему овоме штампа је доста писала.18
Милаш је будно пратио ову акцију, љутио се што се напада његова вера и зато се одлучио да напише дело у одбрану православља, како би упозорио "Јужне Словене, посебно Србе" на опасност која им прети од папске енциклике.
У међувремену, Милаш је добио од старог зналца, са Бонске конференције, митрополита никодимијског Филотеја Вријениоса критику папске енциклике, а из Котора ускршњу посланицу из 1881. епископа Герасима Петрановића, коју је овај издао поводом Штросмајерове посланице, у којој је Петрановић упозоравао свештенство и вернике "да се чувају од унијатске напасти". После тога, Милаш је епископу далматинском Кнежевићу, који је био "не само чврст као литица", него би се могло рећи "чак фанатичан, особито кад би му се споменула унија", предложио да и он изда посланицу сличну Петрановићевој. Овај је то прихватио и замолио је Милаша да састави такву посланицу, што је он и урадио. Тако је и епископ Кнежевић уочи Духова штампао своју посланицу коју је "са ванредним одушевљењем примило свештенство" и писменим поздравима подржало свога епископа, а то је Милаш касније све објавио да би се видело "како мисли православна Далмација о својој вјери".
О посланицама српских епископа писала је римокатоличка штампа, а професор римокатоличке богословије у Задру Антон Франки против њих издао је своју критику.19 Милаш је све ово прикупљао, јер није могао да остане "на миру при тој опћој забуни", коју су изазвале "c једне стране папска енциклика и Штросмајерова посланица, а с друге ове посланице наших владика". Зато је и написао и до децембра 1881. издао своју књигу Славенски апостоло Кирил и Методије и истина православља, која је подигла "читаву буру" код римокатолика, па је о томе и писала њихова штампа, "особито хрватска". Најгоре је Милаша "напао и изгрдиo" проф. Франки, који кад није могао ништа "да каже противу истина", које су изнете у Милашевом делу, ударио je на његову личност, желећи на тај начин да га прикаже свету као неким "немиравком".20 Међутим, Милашу су за ову књигу захвалили епископи Кнежевић и Петрановић и православни у Далмацији.
Ове, 1881, године наименован је у Сарајеву за митрополита Сава Косановић, са којим је Милаш био од дужег времена у пријатељству и преписци, па је зато и тражио од Милаша савете о питању положаја православне цркве у Босни и Херцеговини. Тим поводом, Милаш му је поручивао да свакако настоји да босанско-херцеговачку отргне од Цариградске патријаршије и сједини је са Карловачком патријаршијом како би се могла лакше одупирати "покушајима уније или ширењу католицизма у оним земљама", тј. у Босни и Херцеговини. Митрополит Косановић покушао је да доведе Милаша за владику у Мостар, Тузлу или Бањалуку, али се власти нису са тим слагале, као што ни он сам није хтео прихвати такво нешто, јер је знао са чиме би се морао борити. Како је тамо било најбоље се види из једног писма из 1884. митрополита Косановића, у коме је писао Милашу, и жалио му се, "о свом положају и о мукама са римском пропагандом", када му је нагласио: "Сретан си" што власти нису волеле да дођеш, јер "си се бар сачувао мојих садашњих мука". И на крају митрополит Косановић је морао напустити сарајевску катедру, зашто га је Милаш "осудио", јер га је саветовао да не даје оставку.
Милаш је ово предвиђао, јер је знао да православну цркву у Босни и Херцеговини тада није нико имао право канонски да брани од "насртаја латинштине", и да је према њој Цариградска патријаршија била равнодушна. Он је о свему томе размишљао и писао митрополиту Косановићу, па је 1884. решио да са својим мишљењем изађе и на јавност. То је учинио у свом раду Канонско начело православне цркве при разређивању црквених области. К питању о јерархијском положају Сарајевске митрополије, где је канонски бранио гледиште о потреби спајања ове Митрополије са Карловачком патријаршијом, сматрајући да је Карловачка патријаршија наследник Пећке патријаршије. Противу овога предлога устали су неки Срби, који су Милаша критиковали са политичког гледишта, а не са црквено-канонског, тврдећи да је Милаш мислио кад је то писао на "анексију Босне и Херцеговине аустријској монархији", што он није тако нешто "ни у сну" помислио. Ови Срби су о Милашевом раду писали у српској либералној штампи, али овога пута "ипак достојанствено". Међутим, објављене су две брошуре у којима је Милаш безразложно и неправедно нападнут, а то су: Посланица Никодиму Милашу од "босанског попа" (Панчево 1884) и Доле образину г. др. Никодиме Милашу (Н. Сада 1885) од "Старог саборлије", у ствари које су написали Сава Бјеладиновић, уредник "Српског листа" и прота Димитрије Руварац, некадашњи Милашев пријатељ и друг. На ове критике Милаш није одговарао да се не би бацио "у субјективизам". И заиста, добро је учинио, јер су ова двојица доцније својим даљим држањем и понашањем према Милашу признали своје грешке.
Милаш је 1882. боравио девет дана у Бечу. Отуда је 11. августа писао своме пријатељу Митрофану Шевићу, доцнијем епископу бачком, да је "дознао да нас Србе у Далмацији сматрају Бечлије као на некакве нихилисте, и сами ђаво није их кадар привољети да друго мњење о нама данас створе", па зато и није могао ништа урадити због чега је био тамо дошао. После годину дана, жалио му се из Задра 10. септембра да српско црквено стање тамо није добро. То га је принудило да ради на превођењу црквених правила на српскохрватски језик, о чему је 9. новембра 1884. писао: "Да се доскочи једној између потреба наших у црквеном животу, ја сам приредио превод Правила православне цркве на српски језик и напечатао сам нарочити Зборник правила.Како сам овај Зборник приредио казао сам у Приступу, а у Предговору сам напоменуо да је ово сасвим приватна радња, и да од високопреосвештеног епископата нашега зависи да га одобри". Подносећи један примерак карловачком митрополиту, "ја молим да исти свог високог одобрења удостоји, и да ме о тој милостивој својој одлуци ради утјехе моје известите. Ово ћу ја сматрати као највећу награду за овај мој мали труд у корист наше свете православне цркве".

Године 1884. Милаш је ступио у дописивање са професором Московског универзитета Ал. Павловим, тада познатим канонистом, који га је питао да ли је Свети Сава саставио или покренуо питање састављања словенског номоканона с тумачењима, који је Милаш припремао за штампу под насловом Крмчија савинска.20а Благодарећи тој преписци, Милаш је "упознао многе изворе црквеног права", и "дубље проникао у науку тога права". Он је те године установио преписку и са проф. Градачког универзитета др Бидерманом, који се бавио судбином православне цркве у Аустрији и у Мађарској, чијим се истраживачким резултатима послужио при писању књиге Православна Далмација.
Милаш, скоро никад, није могао избећи неприлике које су му загорчавале живот. Година 1885. донела му је нове невоље, јер се било чуло да га је руски Синод предлагао за цетињског митрополита, а епископ Кнежевић за сарајевског митрополита, на место митрополита Косановића, који је био дао оставку. То је све чињено без да је он дао ма какав повод и испољио жељу за то. Они који су завидели његовом научном успеху, који му је доносио популарност, бојали су се његовог престижа, па су га оптуживали као да је он по налогу аустријске владе написао поменуту брошуру о босанско-херцеговачкој цркви само за то да би дошао на катедру сарајевског митрополита.20б Таквих и других клевета и оговарања било је толико да их и он све није могао препознати од куда долазе, и ко иза њих стоји. Због тога је јула 1885. дао оставку на место ректора Сјеменишта.
Ова паклена акција противу Милаша "достигла је свој врхунац у идућој 1886. години. Његови противници, те ситне личности, ради личних интереса, хтели су на неки начин да га принуде да напусти Далмацију, да им не би сметао у њиховим подухватима. Због тога су га оптуживали да је "прави одметник од своје цркве православне и српске народности, мада су добро знали да је он основао Српску странку у Далмацији", ударио темељ "Српском листу"; да се политички залагао две године у корист Српства у Далмацији, стављајући на коцку свој професорски положај; да је "први од православних имао смисаоности да штампом устане против латинске цркве и латинског свештенства својом књигом Кирил и Методије", чиме се изложио најоштријим нападима у штампи "од стране латинског свештенства". И поред свега тога што је учинио за православље и српски народ у Далмацији, непријатељи су успели да убеде епископа Кнежевића да му забрани проповедање у цркви, мада није одобравао кампању вођену противу њега. Сва та кампања потврдила је мишљење да су иза тога стајале аустријска власт и антиправославна пропаганда, које су своје интересе спроводиле преко људи који су слабо, или никако, разумевали стране интриге, или су били слабог карактера, те су се борили за своје личне интересе. Доживевши све ово, Милаш није попустио у борби, и као увек тражио је главног противника кога је нападао. Зато је и овога пута почео "штампати чланке о римској пропаганди", који су касније објављени у засебној књизи под насловом "Пропаганда, њезин постанак и данашња уредба"21 и од тада је почео "много више радити" на науци но што је раније то чинио. Y ту сврху доста је користио месечни часопис "Истину, лист за богословску науку и пастирску праксу", коју је са пријатељима издавао у Задру од 1885. до 1888, и која је била добро уређивана и добре чланке објављивала.
Милаш је у августу 1886. добио позив од српске владе да дође у Београд и реорганизује тамошњу Богословију. Пошто се посаветовао са пријатељима да оде на једну годину, и да онда према приликама реши да ли ће моћи даље остати, кренуо је новембра за Београд. Када је тамо стигао, добро су га примили митрополит Теодосије Мраовић и министар просвете и црквених дела Милан Кујунџић, који гa је и поставио за ректора Богословије, а 14. јануара 1887. и за редовног члана Главног просветног савета. У тадашњој међусобној партијској борби, која се водила у Србији, није поштеђен ни Милаш, па су се из круга либерала појавиле вести како је он дошао у Србију по упутству Аустро-Угарске и римске пропаганде да "поунијати Србију". У тој ситуацији нису га својски прихватили ни сви наставници Богословије. То се сазнало нарочито пошто је саслушана његова светосавска беседа 13. јануара 1887. у којој је он говорио "о потреби класичног образовања за кандидате богословије", у ствари како je желео да реорганизује Богословију. Они су били незадовољни његовим радом, поготово када су се упознали са његовим извештајем о стању у Богословији, објављеним у "Просветном гласнику", противу ког су дали приговор министру просвете и црквених дела. Они који се нису слагали са Милашевим доласком у Србију и планом реорганизације Богословије оптуживали су га да хоће, увођењем латинског језика у наставу Богословије, "лакше утре пут унији са Римом".22 Због оваквих клевета и оптуживања његових добронамерних жеља учинили су болни утисак на верну православну Милашеву душу и његов национални понос, па је зато отишао из Београда и већ у јулу 1887. јавио се на службу у Задру. Ваља овде напоменути да се из доцније званичних и научних кругова Србије види да је Милаш веома цењен као патриота, православац и научни радник, зашто је 1888. од краља Милана добио Орден Св. Саве II степена, и да они нису имали никакву везу са поменутим поступцима шаке шиђарџија и недозрелих за подухвате значајних дела.
По повратку у Задар, Милаш се за три наредне године био сасвим повукао од "сваког јавног посла", и бавио се само "својим професорским послом и књигом". У том времену објавио је већ поменуту књигу Пропаганда (1889), књигу Православно црквено право (1890) и друге научне радове. Православно црквено право донело му је славу. Оно је награђено из Фонда Илије М. Коларца, а Никола Ружичић је тада писао да је то једно "од најбољих дела, не само његових, него свију других дела у црквеној срп. књижевности. Оно је круна свију његових радова", јер је рађено на основу извора из прве руке, и поткрепљено са непобитним доказима,23 док је Димитрије Руварац признао да је Милаш задужио Србе особитим овим црквеним правом, а да се Богословија у Задру може поносити што има оваквог професора.24 Када су Руси превели ово дело истакли су да је у њему први пут бачен поглед на сву православну цркву у савременом њеном стању.25 Кад се појавило Милашево ово крупно дело, његови непријатељи били су "ван себе" и нису знали наћи начина да га савладају и ослободе се од њега. Међутим, он се није освртао на то већ је усамљено живео са мајком, сестром и два сестрића, бавећи се "непрестано само књигом". То је допринело да су се и његови противници "унеколико смирили, или бар притајили". Године 1888, Милаш је добио писмо од др Владана Ђорђевића, министра просвете и црвених дела, којим га је позивао за професора на катедру православног канонског права на Великој школи, кojу је овај министар желео да оснује. Ту понуду је Милаш одбио, јер није хтео да иде "у онај биоградски осињак", због кога је раније напустио Србију. Те исте године добијао је предлоге да иде у Сремске Карловце за ректора богословије, после чега је било изгледа да буде изабран за епископа у некој од тамошњих епархија. По савету пријатеља, и то је одбио, мада је имао жељу да оде из Задра.
Године 1890, Милаш је поново објавио "позив на предбројбу" на књигу Историјски преглед Биоградске богословије за првих педесет година њеног опстанка (1836-1886). Из овога се огласа сазнало да је он још пре две године оглашавао како је за време рада у Богословији у Београду прикупио о њој податке и да их је био приредио за штампу. Касније је те податке допунио новим, које је добио "приватни путем, а из поузданога извора", и то "y погледу разних лица, које су или радиле или раде још у Београдској богословији". Раније су се на претплату јавили у малом броју, па није могао овај рад да штампа. Касније је, "из пријатељских писама из Србије" дознао "да се многи интересују том књигом и да је с нестрпљењем очекивају". То је био разлог да Милаш упути поново позив на претплату, када је тражио да му се до маја пошаљу претплате у висини два динара, и наглашавао је да ће књигу, када буде објављена, оним богословима који су 1886/87. похађали Богословију, када је он био ректор, свима послати на дар "у знак своје неизгладиве љубави према њима".26 И у овом позиву на претплату огледа се Милашев борбени став према онима који су били противу њега, али и хумани према онима који су то заслужили. Он је са овом књигом хтео да докаже оправданост реорганизације Богословије, зашто се залагао,27 неоправданост отпора противу тога, и да истакне љубав према богословској омладини коју је нашао у Бословији. О судбини овога рукописа није се могло ништа сазнати, а вероватно није штампан зато што се јавио мали број претплатника, и што је та 1890. година била значајна за Милаша, па се није могао даље бавити око штампања овог дела.
Пошто је 8. јануара 1890. умро у Задру епископ Стеван Кнежевић поставило се питање ко ће доћи на његово место. "Велика већина епархијског свештенства, а и многи угледни и виђенији световњаци, исказивали су се" за Милаша. "То се исто показало и у Задру". Ово га је "зачудило и управо изненадило", али је пустио да се ствар "сама одвија" без његовог учешћа. Било је и таквих који су гласно говорили противу Милаша. Међу њима је било и Срба са Бјеладиновићем, који су у "Српском листу" оштро иступили, апелујући и на цара да не именује Милаша. И у Намесништву био је против Милаша потпредседник Алфонз Павић, "папски кавалијер" и "мрзилац православне вјере". Он је, у извештају упућеном Бечу, оптуживао Милаша за књигу Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља и Пропаганду. Њезин постанак и данашња уредба, у којима је осуђивана акција-римокатоличке цркве противу православља. Поводом овог извештаја, Беч је затражио мишљење о Милашу од которског епископа др Божидара Петрановића и да пошаље поменуте књиге, што је овај одмах и учинио, али је и препоручио Милаша за епископа. И тадашњи далматински намесник Карло Блажевић предложио је Милаша за епископа, после чега је цар 10. јула 1890. наименовао Милаша за епископа далматинског. Одмах, "многобројни непријатељи умукоше као мртви, притајивши тада свој ијед, ваљда за боље дане за њих", па су и сами долазили да честитају наименовање. На устоличење Алфонз Павић послао је из Намесништва Николу Нерделија, као владиног делегата, који је био велики противник Милашев, па га је зато поздравио само шупљим фразама.
Милаш је хиротонисан за епископа 16. септембра 1890. у грчкој цркви у Бечу,28 а када је устоличен био је свесрдно поздрављен.29 Још пре примања хиротоније знао је какав је тежак "посао владике у Далмацији". Иако је Аустрија 1868. објавила закон по коме је православна црква добила једнака права као и друге конфесије у држави, ипак она је била "само толерисана", те је њен владика, у одбрану своје цркве "од иновјераца", и заштићивања њених права "законом заштићених" морао, вршећи своју дужност, водити рачуна на "све могуће обзире", да не би противу себе изазвао владу и изложио "своју цркву разним шиканеријама". Он је знао да су због тога и рђавих поступака појединих Срба, нарочито са средњим образовањем, који су сматрали да све знају, били принуђени да беже из Далмације епископ Рајачић, Станковић и Мутибарић. Знао је и шта је све претрпео еписком Кнежевић. И поред свега тога, Милаш је поверовао да ће моћи унапредити Епархију. Он је сматрао да је до тада Епархија највише страдала због мржње која је владала између световног свештенства и калуђера. То је долазило због повлашћеног положаја који су имали калуђери, који најчешће нису имали ни школско образовање, а заузимали су најбоља места у Епархији, као и најбоље парохије, па су са "неке висине посматрали на свјетовно свештенство", које је тиме било понижено, иако је имало редовно образовање. Милаш, да би ову неправду исправио и по канонима одредио да калуђери не могу остати на парохијама, сем у случају када нема довољан број свештеника, декретом је наредио да сваки протојереј има право за време службе носити надбедрењак, једнако као и архимандрити и протосинђели, као и уживати права виших достојанственика цркве, и да јеромонаси нису старији од свештеника само зато што су јеромонаси. Осим тога, он је 1894. објавио и чланак Агапете, у ком је канонски доказивао да они који су у чину, а нису жењени, немају право држати код себе неудато женскиње, које су најприје називане сестрама и љубазнима, а затим доведеним. То је свакако урадио да би указао калуђерима да не држе доведене жене,30 што њима није одговарало, као што није одговарао декрет о премештању са парохија у манастире. Међутим, световно свештенство је баш због тога показивало своју захвалност своме епископу, поздрављајући га сваке године са својих зборова.
Године 1891, Милаш је на Светог Саву, за време годишње свечаности у Српској школи, на којој су биле присутне Српкиње, предложио да Српкиње оснују своје друштво за помагање сиромашним ђацима оделом, књигама и другим потребностима. Тај предлог је прихваћен и основано је друштво, које је под његовим покровитељством радило све док је он био задарски епископ.
Ове године је Милаш учинио канонску посету својој Епархији. Пре тога, сакупио је податке о парохијама, за Ускрс објавио је посланицу, у којој је упутио "поуку о ономе што саставља основу за свакога човјека, а посебно за православне хришћане, а то је о вјери". Том приликом је саветовао да се "првославни морају чувати особито од оних иновјераца, који лукавим средствима хтјели би да их отргну од своје вјере, и који, да би завадили православне, казују да рад њихов одобравају и многи православци, па чак тобоше и српски патријах". О овој посланици писала је српска, хрватска и немачка штампа. Српска штампа ју је прештампавала, али су је неправославне новине критикама пропратиле.31 И патријарх Георгије Бранковић који je био споменут у посланици, нашао је да је тамо проглашен за "пријатеља уније", иако тако није било речено, јер је погрешно протумачен сам текст. То је искористио прота Јован Вучковић у Срем. Карловцима, па је у карловачком "Српском сиону" лично напао Милаша, а његову посланицу назвао "нелојалан и несолидан посао".32 Овај неспоразум са патријархом исправљен је тек 1901. године,33 када је патријарх у писму, од 17. јануара и. г., признао да он није одобрио штампање поменутог чланка Јована Вучковића, и изјавио је "да дубоко" жали што је "туђа погрешка била поводом" неспоразума између њих двојице. Тај неспоразум нарочито је деловао на Милаша, код кога је изазвао "трајње срдње", не само против патријарха, него и на целу Митрополију, па се свих тамо "као ватре" клонио. На крају, патријарх је Милаша молио да се у интересу цркве "oдсрди" због нанешене му увреде, прекине ћутање и јавно и јасно проговори "ради мира и реда у цркви нашој и народу нашем". И Бјеладиновић, уредник "Српског листа", дошао је 1891. Милашу те му се извинуо за све оно што је раније писао противу њега, да би омео његов долазак у Задар за епископа. Он се оправдавао разним интригама, којима је био подлегао да тако пише у листу који је Милаш основао.
Милаш је 1892. посетио и онај део Епархије у који није доспео да дође претходне године. За време својих посета парохијама запазио је многе проблеме, које пароси нису знали како да их решавају, и мањкавости да уклањају. Он је све то побележио, и када се вратио, уз помоћ Конзисторије, донео је одлуке које су упућене свештеницима и туторствима, којима су се давала упутства о вођењу црквено-економске администрације. Осим тога, сам је на основу канона упутио окружнице о начину организовања основних школа и учењу деце, противу зла кривог заклињања на судовима, о вођењу матичних књига, противу употребе вештачких венаца на гробљу, који је обред иновераца, о вођењу црквених летописа, о оснивању парохијских библиотека и њиховом чувању; о забрани свештеницима да посећују позоришне представе; да не носе наочаре "који о врпци висе и на нос се натичу", јер су означавали "сујетност и свјетовњачку моду", што је изазивало "вјерника негодовање" и сметало "при вршењу службе, особито у часу причешћа", о чему се и сам уверио; да не "стригу косу као најмоднији свјетовњаци", а тако исто и браду, "те свештеници сасвијем не изгледају на православна свештена лица у другим православним крајевима, гдје се свети канони чувају и на свештеничку уредност пази", и зато треба да се коса "два-три сантиметра ниже ува" носи и треба је "чешљати од чела равно натраг, а тако исто да мора браду дужу носити, по могућству сасвим је не подрезујући", итд. Да би ово било све остварено, он је посебном окружницом обавезао окружне протопрезвитерате да контролишу рад свештеника, и о томе достављају годишње извештаје Конзисторији. Ове године је установио Епархијске свештеничке скупштине, на којима су присуствовали сви протојереји, манастирски намесници, по три старија боља свештеника из сваког протопрезвирата и сви чланови Конзисторије. Овим скупштинама преседавао је сам Милаш. Пошто су се ове скупштине показале добре, Милаш је 1903, издејствовао код Синода да их потврди. На скупштини 1892, Милаш је предложио да Далматинска епархија покрене свој часопис, у ком би се објављивале важније црквене наредбе, чланци богословског садржаја и црквене и књижевне разне вести. Тај предлог је прихваћен и од 1. јануара 1893. почео је да излази месечни часопис "Гласник Православне далматинско-истријске епархије", чији је био власник Конзисторија. У њему је Милаш објавио више чланака, али је дао и многе текстове које није потписивао, па је зато тешко установити шта је његово, нарочито када су у питању чланци о проблемима црквене праксе. Овај веома добро уређивани часопис излазио је све до док је Милаш био епископ у Задру, а у касније време излазио је под насловом "Гласник Православне далматинске цркве".34
У почетку управе, Милаша је забринуо догађај у задарском Сјемеништву, који се одиграо на прослави Светог Саве. Питомци су на забави, касно ноћи, одушевљени забавом, певали разне омладинске »великопатриотске пјесме«, између осталих и руску царску химну. То је сазнало Намесништво, па су полицијске власти извршиле истрагу. На срећу, намесник барон Давид, човек широких погледа, оценио је ово да се догодило »у пијаном стању нерасудне омладине«, »те никаквих није казни за то било«, и није ректору Сјемеништва забрањен даљи рад, али је забрањено да се убудуће одржавају забаве приликом прославе Светог Саве.
Независно од овог немилог случаја, Милаш је радио интезивно на нужним пословима Епархије. Приликом посете појединим парохијама, установио је да свештенство материјално слабо стоји, јер је од државе добијало слабу помоћ, па је живело од бира и епитрахијског прихода, који су били недовољни. Тада није било ни довољан број кандидата за свештенике. Због свега тога је, у договору са которским епископом Петрановићем, упутио у Беч молбе за решење тих проблема, као и свих других у Конзисторији и школовању подмлатка за свештенике. Да би убрзао решење ових проблема, отишао је 1893. у Беч и тамо настојао да оправда корисност доношења брзих решења. Том приликом био је примљен код цара, који му је обећао да ће наредити да се прихвате његове молбе. Касније нешто од тога је било и урађено. Милаш се тада у Бечу уверио да власт неће ништа урадити за уређење заједничког синода за све православне цркве у Аустро-Угарској, за који се Милаш залагао кад је год имао прилику. Међутим, Аустро-Угарска није желела да се ова црква консолидује и ојача, јер то није било у њеном интересу.
Ове, 1983, године на изазов »Obzora«, органа Штросмајерових присталица, писањем да Свети »Сава не само није познавао мржње против католичтву, не само није био присташа црквеног раскола, него бијаше вјеран син и пастир јединствене цркве, бијаше душом и вјером католик источне цркве« тј. унијата, Милаш се одазвао са својим чланцима: Св. Сава у хрватским новинама и Исправак и допуна нашем чланку: »Св. Сава у хрватским новинама«, а 1905. чланком Крунисање првог српског краља Стевана Неманића, и у њима оспорио злонамерно писање о Светом Сави.35
Године 1894. свечано је прослављена 25-годишњица Богословског завода у Задру, који је основан 1869/70. школске године, али је почео да напредује тек почетком 1871/72. школске године када су дошли да у њему предају Милаш и Љубомир Вујновић, који су били руски ђаци. Они су настојали да овај Завод подигну по образцу других богославских завода на висини универзитетских факултета, унапредивши у њему велику библиотеку. После једанаест година рада Вујновић је пензионисан због политичких разлога, а у Заводу је и даље предавао Милаш, кога је од 1890/91. школске године водио као управник све до 1911/12. школске године. Вујновић је пред смрт основао своју закладу, из које су се сваке године четворици давале стипендије по 1.000 круна, који су студирали на универзитетима. Приликом те прославе, основао је »малу закладу« и Милаш с тим да се из ње сваке године награђује онај слушалац Завода који изради најбољи писмени ради из богословске науке. Овде треба нагласити, Милаш је дуго био библиотекар овога Завода и унапредио ју је, а када је 30. септембра 1896. наименовао за библиотекара проф. Стевана Јавора наредио је да се при вођењу послова у Библиотеци служи: чл. 29. Устава Завода, Biblioteheken-instruction од 23. јула 1825. и високог министра одлуком од 12. августа 1862, бр. 7392.
У ово време поново је изазван Милаш са новим позивом православним да се сједине са римокатоличком црквом. То је његове мисли узбудило као некада кад је као млади професор писао књигу Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља. Међутим, сада је био »да челу једне православне епархије на посљедној западној граници православног свјета«, за коју је одговарао »и пред Богом и пред људима« православног исповедања, и зато су му биле и »мисли теже«. То је настало када му је у руке стигла »енциклика тадашњег папе римског издана у јуну« 1894, којом је позивао »и православне народе да се сједине са римском црквом и да признају папу за врховног својег духовног поглавицу«. Ту енциклику хвалили су »хрватски листови, доказујући православним Србима како треба и они да послушају папин позив и да га признају; а римокатолички сарајевски арцибискуп Штадлер послао је пријевод те енциклике тадашњим православним владикама Босне и Херцеговине, да о истој размисле и одлуче«. Тада се било чуло да ће то исто урадити и задарски арцибискуп, тј. да ће енсиклику послати епископима которском и задарском. Ова сва акција противу православне цркве Милаша је »већ расположила била на борбу«, и како је био »ватрене ћуди«, одмах се почео спремати да пише о папској енциклици, и о томе се договарао са епископом которским Петрановићем, у намери да то буде заједнички одговор, како би био одговор »пре свега православног свештенства и народа са Приморја«. Међутим, задарски арцибискуп није им послао енциклику, али се у Намесништву реаговало на белешку о папској енциклици, објављеној у »Гласнику Православне далматинско-историјске епархије«, у којој је било напоменуто да се папа вара ако мисли да ће поунијатити православне народе. Због те белешке, посетио је Милаша референт за црквене -послове у Намесништву, и том приликом истакао да се не би смело вређати поглавица римокатоличке цркве, којој припада и »владајућа династија у монархији« Аустро-Угарској. Противу ове интерпретације је оштро реаговао Милаш, рекавши му да се »никада више не уплеће династију у међувјерске односе«, јер се он, Милаш, строго придржава интерконфесконалног закона из 1868, који је важио у монархији.

Поред тога, идуће године, као последица папске енциклике, чуло се да ће доћи у Далмацију из Крижевца унијатски бискуп. Ту вест су потврдиле и хрватске новине. Када је Милаш чуо да је овај бискуп посетио три унијатске цркве: у Врлици, Бањцима и Кричкама, где су били становници »готово искључиво« православни, а у Врлици велика православна парохија, решио се на акцију. Бискуп је за време своје посете успео да новцем придобије за унију 12 лица. На тај начин повећао је број унијата, којих је у све три поменуте цркве било до тада око 60 душа, којима су аустријске власти биле око 1832. подигли веома лепу цркву. Милаш је отишао у Врлику да провери шта се тамо догодило, и тамо је 29. октобра служио службу, на којој је одржао беседу, којом је успео да приволи на покајање »она заведена лица« и утврди православље код тамошњих Срба, и не само у Врлици већ и у Бањцима и Кричкама, где су Срби