.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ПРЕПОДОБНА МАТИ МАКАРИЈА ТЕМКИНСКА
Схимонахиња Макарија рођена је 29. маја 1926. године, на дан Оданија Васкрсења Христовог, на дан када Црква празнује преподобну мученицу Теодосију девицу и икону Мајке Божије «Узданица грешних». Родитељи њени, Михајло Артемович и Теодосија Никифоровна, живљаху у селу Карпово Вјаземског округа Смољенске губерније.
Сутрадан по рођењу решише да девојчицу и њеног брата близанца крсте. Њена будућа кума Евдокија из села Булгакова имаше виђење да је треба крстити у цркви великомученика Георгија у селу Кулиши, где је старешина у то време био јеромонах Василије, човек дубоке и снажне духовности и са даром прозорљивости. Дечак је одмах по крштењу умро, а за њу, Теодосију, отац Василије је рекао да ће живети, али неће ходати.
Породица Артемјевих је била многобројна и сиромашна. Једног дана дође у кућу старица која, кад је виде, рече: «Гле, како мало дете, а већ хода!». А затим је помилова по главици и леђима. Истог трена девојчици се скврчише колена и она паде на под. Од тад једва је по мало могла да се подигне, а од треће године никако, само је пузала на коленима. Због тога је била одбачена од свих. Желели су да је Бог узме јер им само смета, ни за шта није, па су је изгладњивали. Пузала је око стола и скупљала мрвице. Ни лекари, ни отац Василије није могао да је излечи. Била је Божја воља да цео живот не стане на ноге. Једина утеха јој је било читање Светог Писма, што је отац некад чинио пред свим укућанима, и учење молитви напамет.
Када је имала две године и три месеца, догоди се нешто необично. У кућу им уђе непознати човек и упита да ли имају икона. Она га замоли да је излечи, а он јој рече: «Трпи, тако је Богу угодно». Прекрио јој је главу епитрахиљем и прочитао молитву. Саветовао је мајку да је више не воде по лекарима. Док је седео, огртач који је носио мало му се померио, и мала Тека виде испод њега блиставу одежду од које се разливаше чудесни неземаљски миомир. Полазећи, необични гост јој рече да научи молитву преподобном Тихону Калушком. То је био он.
Кад је имала четири године, паде јој на памет да опере ноге у реци. Даске на мосту се сломише и дете паде у реку. Окупише се људи на обали, али сви стоје и гледају. Само се једна рођака усуди да скочи по њу у реку. Извади је, поче масирати, и дете оживи. То је видео сусед Артемјевих Антон Семјонович, иначе кувар у Чудовом манастиру у Кремљу. Он је узе да живи неко време код њега пошто је видео да се родитељи уопште не старају о детету.
Још у раном детињству Теодосија је почела да показује прве знаке прозорљивости. Једном је тако Антон С. заспао на клупици и није се пробудио. Сви су помислили да је умро, али девојчица рече његовој супруги дага не дирају, да га однесу у кревет где ће спавати три дана и тад ће се пробудити. Тако је и било.
Теодосију су носили у цркву. Често би се десило да заспи испод олтара, где је женама забрањено, али свештеник ју је пуштао. Сама Богородица јој се јављала и учила је молитве, пошто је била неписмена.
Када је имала девет година, деси се нешто што ће изменити целу њену судбину. Заспала је и сутрадан ујутру се није пробудила. Родитељи су помислили да је умрла и одвели је лекару, а он је рекао да је оставе непокопану две недеље, па ако се до тад не пробуди, онда је заиста мртва. Остала је да лежи у мртвачници.
Она тад није умрла, него је утонула у летаргички сан. Душа јој пребиваше у загробном свету. Њен анђео чувар показиваше јој рајске обитељи.После је причала да је тамо увек топло и сија сунце, али не као оно које ми видимо, већ веће; има разноврсног дивног цвећа, вртова, јабука слатких као да су медом наливене. Анђео јој је показивао Христове одаје која је најсветлија и најдивнија, одаје других светитеља, где се служи литургија. Видела је анђеле, људе који су сви млади и лепи. Све је само радост, чује се звук звона. А најлепша је Мајка Божија. Видела је и нека митарства и део ада. Богородица јој обећа да је неће напустити. После две недеље се пробудила.
Теодосија се удостојила дара исцељивања, и то већ са једанаест и по година. Долазио јој је народ душевно и телесно болестан. Освећивала је водицу и учила их молитве. Прво је лечила животиње, а онда и људе.
Стиже и Други светски рат. Због страха од Немаца и немаштине сви напустише село. Теодосију оставише саму у кући са још много деце из села. Један официр се смиловао на њих и није дао да се кућа запали.
Кад се то завршило, морала је да изађе из куће и оде некуд, али нико није хтео да је прими. Остала је на улици, да се смрзава и умире од глади. Скоро две године је тако провела, на ивици смрти, али у непрестаној молитви. Тад јој се Богородица смилова и посла јој утеху. Прими је код себе седамдесет двогодишња мати Наталија која је водила црквени хор, јер јој је то давно још било проречено.
Живеле су сиромашно. У међувремену Теодосији су умрли родитељи и рат се завршио. Када је напунила дванаест година јеромонах Василије је постриже у искушеницу са именом Тихона.
Кад је мати Наталија умрла, купила је другу кућицу и почела да живи са две жене, Маријом и Татјаном. Замонашила се 1976. године.
Богородица јој се често јављала. Једном јој рече да ју је изабрала да носи бреме болести и јада свих људи Русије. Бољу за то није нашла, јер она уме да страда. Тихони, односно великосхимници Макарији од 1978. године, никада за земаљског живота није било добро, једноставно јој није разрешено.
Код ње је долазио и космонаут Јуриј Гагарин и помагао јој. Она му је једном саветовала да престане да лети. Није је послушао, и погинуо је.
Била је смирена, правдољубива, волела је и примала све људе, никада се није гордила. Била је прозорљива, премудра, стално је пребивала у молитви. Молитвом је спречила велики земљотрес који се очекивао у Москви 1989. године. Једном јој је Богородица донела дете Христа да га види, на њену молбу, јер воли децу, а никад их неће имати. Често ју је виђала и причала са њом, што се догађа само онима који обилују благодаћу.
Жене са којима је живела чиниле су јој много нажао, али ју је Богородица увек храбрила да издржи још мало, док је не узме себи. Услишена јој је била и молба да јој се дом озари Божанственом светлошћу, што се догодило фебруара 1989. године, а било је и очевидаца.
Монахиња Макарија предала је свој дух Господу 18. јуна 1993. године, спокојно и мирно. Сахрањена је на сеоском гробљу у Темкину где је живела. Њен живот је био огледало Божанских речи: «Сила се Божија у немоћи показује».
(из житија које је написао слуга Божији Генадије)