....... Претрага сајта

.....- Број 1
.....- Број 2

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

КАКО ЗАПОЧЕТИ ДУХОВНИ ЖИВОТ – ПРОТ. ВАЛЕНТИН СВЕНЦИЦКИ

    Да бисмо пошли путем духовног живота, треба пре свега добро да сагледамо оба пута – пут духовног живота који води ка спасењу и пут по телу који води у смрт. И треба се свим бићем одлучити за духовни пут. Том одлуком треба да започне духовни живот сваког човека који је схватио да се одаљио од пута спасења. И тај први корак је лак, зато што је лак избор између живота и смрти. Само безуман човек може намерно да одабере смрт, а не живот. Ако си схватио да телесни живот, живот по плоти-јесте смрт, а црквени живот, живот по духу-јесте живот, ти ћеш без колебања донети чврсту унутрашњу одлуку да кренеш путем живота у Цркви. Та одлука по свом значају за твој унутрашњи живот  биће као одлазак у манастир. Измениће се твоје душевно стање. Другачије ће ти изгледати све чиме си раније живео. Ужаснуће те ранији начин живота. Видећеш колико је у њему било греха, нечистоте, сваке гадости. Видећеш како је био празан и бесциљан твој живот. Видећеш своју прошлост као ружан сан. И колико год да имаш година, осетићеш се као да поново почињеш да живиш. Бићеш изненађен том појавом и са великим чуђењем питаћеш се: Па како сам раније живео? Како сам могао да не видим све што сад схватам, када је све то тако јасно и неоспорно? Заједно са тим обузеће те и неподношљив стид због све твоје прошлости. Осетићеш неодољиву жељу за покајањем.
Само су Свети достојни Светог Причешћа. Зато, несавршенство у вери не може да буде препрека за примање Светих Тајни. Јер, болесни требају лекара, а не здрави. Христос је дошао не праведнима, већ грешнима, да их спасе. Свето Причешће је извор нашег нашег савршенства и укрепљења наше вере: како онда можемо најпре тражити савршенство пре примања Светих Тајни!
Схватио си да је твоја вера мала и слаба. Али, ти желиш да верујеш. Видиш свој грех маловерја. И вапиш: Вјерује, Господе! Помози мом неверју! (Мк.9,24). И поред свог маловерја тада ћеш се причестити достојно. На духовни пут треба ступити кроз покајање и крепити се на њему тајном Божанствене Евхаристије. Не треба се причешћивати једном годишње, као што је навика садшњих Хришћана у свету, већ често, као што се то ради у манастиру, јер је духовни живот у свету немогућ без честог причешћивања. Па и твоје тело сахне и слаби када га не храниш. Тако и душа тражи своју храну. У противном ће и она увенути и ослабити. Без Причешћа ће се угасити духовни огањ у теби. Затрпаће га световне нечистоће. Да бисмо се очистили од тих нечистоћа, потребан нам је огањ који спаљује трње наших  сагрешења. Духовни живот није некаква теолошка апстракција, већ истински и најочигледнији живот у Христу. Али, како да га започнеш ако не примиш ту велику и страшну Тајну пуноте Светог Духа Христовог? Како ћеш живети у Христу ако не примиш Тело и Крв Његову? Ни овде, као ни у покајању, непријатељ те неће оставити без напада. И овде ће ти правити разне замке. Подићи ће много и унутрашњих и спољашњих препрека. Десиће ти се да се не осећаш добро, да хоћеш да одложиш примање Светог Причешћа за касније, наводно, ради боље припреме. Не слушај за нашаптавања. Иди. Исповеди се. Причести се. Јер не знаш кад ће те Господ позвати.
Где је твоја келија? Пренета је у бучне световне станове, али је то и у свету остала келија. У твом кутку треба да влада манастирска тишина, иако је свугде около галама, а од споља се не чује црквено појање братије, већ световне песме, сујетни разговори, жагор пијанки. Твоја соба свакако треба да остане келија у којој је све прожето духом молитве и тишине. Имаш много спољашњих световних послова – треба да их обављаш из послушности, не везујући се душом за њих, као што си и у манастиру обављао тешке послове у пекари или на сточном газдинству. Световни живот тече по својим законима. Има свој поредак. А ти, прихватајући га колико је то неопходно за твој живот у свету, треба да свој лични и унутрашњи живот управљаш по црквеним начелима. У манастиру си био послушан. Треба такав да останеш и у свету.
И ако све ово сачуваш у свету, сачуваћеш и манастир. А тај унутрашњи манастир нико неће моћи да уништи. То је зато што је могуће уништити само оно спољашње, а оно што је унутрашње је неотуђиво човеково имање. Ето, то је оцрквењење које је неопходни предуслов за истински духовни живот.
Пост многима у свету изгледа мање важан. Људи су навикли да га сматрају искључиво монашком дужношћу. За Хришћане који живе у свету пост, кажу, није обавезан, већ је као некакав заостатак из прошлости, пука форалност која уопште није потребна, мртво слово на папиру. Наравно, Хришћанину који живи у свету непријатно је да призна: Пост је непотребан, али је толико снисходљив у погледу његовог нарушавања, да је већ велика већина Хришћана постала равнодушна према посту. То је и један од разлога посветовњачења Хришћана. Зато оцрквењење хитно захтева држање постова. Знаш ли ти како је Црква строго захтевала држање постова? По 69. Апостолском правилу: ако неки епископ или презвитер или ђакон или чтец или појац не пости своју Четрдесетницу или Пасху или среду или петак, осим у случају телесних немоћи, нека буде рашчињен! Ако, пак, мирјанин не пости – онда да се изопшти!
Пост почиње од хране, а усходи ка вишем – ка бестрашћу, сједињавајући се, не својим вишим степенима, са молитвом и богосазрцањем. Још од нижих степена, пост те већ изводи ван телесног живота у којем је пост бесмислен, и готово смешан. Безбожници-све једу. И на Велики Четвртак, када се врши Тајна Вечера, и када се предаје Син Човечији, и на Велики Петак, када слушамо плач Богомајке испод Крста распетога Сина. И у дан погребења Господњег. За њих не постоји ни Христос, ни Богомајка, ни Тајна Вечера, ни Голгота. Како да од њих очекујемо пост? Ми у те дане готово да и не узимамо храну, јер нас тада прожима сећање на Христова страдања. И ако желиш да се твој живот не стопи са њиховим световним животом, никако не остављај пост. Држи га и чувај као велику црквену светињу. Сваки пут кад се уздржиш од јела које није дозвољено у дане поста, ти са целом Црквом, са истом мишљу и осећањем, чиниш оно што је чинила сва Црква и сви свети угодници Божији од најранијих векова њеног постојања. То ће те снажити и крепити у духовном животу. Не устручавај се никада пред световним људима, који живе по својим навикама, већ отворено и мужаствено повуци границу која те дели од њих, јер је пост једна од необоривих зидина твог невидљивог манастира
Започети духовни живот – значи објавити крвави рат страстима којима робујемо. И што их се више будеш ослобађао, утолико ћеш се више одвајати од света и повлачити у свој духовни манастир. Немој мислити да је то могуће постићи одједном, и не очајавај кад видиш како ти дело иде лоше и споро. Знај да се и на највишим степенима духовне лествице дешавају страшни падови, као и да на првим корацима душу, по милости Божијој, посећује Божија благодат. Зато се никад немој погордити кад успеш у многоме, јер све можеш изгубити у једном трену, и не тугуј кад имаш мало, јер је све у Божијим рукама. Труди се са миром, истрајно и стрпљиво. Никада не питај да ли ћеш још дуго посустајати у борби и када ће стићи жељена слобода. Одговор је ту: борба ће трајати до свршетка твојих дана, све док те Господ не позове. И никада не пребројавај плодове своје борбе. Треба да мислиш само на труд, а плодови су од Господа. Очекивање плодова рађа нестрпљење, нестрпљење-униније, униније-страсти, јер ако човек себе сматра безнадежним, он одмах одмахује руком на себе и говори: Свеједно, ионако ништа нећу постићи. Тада са безнађем долази и жеља да жви као и сви остали. Непријатњљ често тиме лови људе. Онај који се подвизава треба да од самог почетка дело свог унутрашњег изграђивања постави тако да и саму помисао на плодове сматра лукавом. Очекивати духовне плодове од својих подвига, значи уздати се у своје моћи. А у духовном животу се у свему морамо ослањати на помоћ Божију, на Његову свету вољу, на Божију благодат. Зато, оно што Господ иште од нас, ради са смирењем. И не само што не смеш очекивати плодове, него се не смућуј чак ни онда кад их не буде. Увек имај на уму ове речи св. Јована Златоустог: Господ обично даје венац гледајући не на крај подвига човекових, већ на расположење оних који се подвизавају. Ето, Господ тражи од тебе управо то расположење и трудове који из њега произилазе. Понекад Господ испитује цео живот, смирење и трпљење човеково. Не даје му благодатне дарове. Њих Господ, по неизрецивој милости Својој, понекад даје тек на самртном одру за трудове целог подвижничког живота.
Пут духовног живота је тежак пут. Али, само је у њему прави живот, јер само он води ка спасењу и велном животу. Међутим, за прохођење тог пута и изграђивање невидљивог манастира, потребан је још један услов: духовно руковођење. Оно што је игуман и старац за послушника у манастиру, за тебе то треба да буде духовник у свету. Њему треба да се потпуно предаш на руковођење и да му будеш послушан.
Треба Цркви принети покајање, редовно примати Свете Тајне, молити се, држати постове и црквене заповести, треба имати духовног оца који руководи твојим духовним животом и коме треба да се потчиниш у послушности. И тада ћеш, уз Божију помоћ и по Његовом великом  илосрђу, добити одговор на оно о чему питаш: почећеш другачије да живиш, стећи ћеш постојану веру, устројићеш себи манастир у свету.