.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
ПРОСВЕТИТЕЉ ЈАПАНА
СВЕТИ НИКОЛАЈ ТОКИЈСКИ (КАСАТКИН)
(3. фебруар,1.август)
У селу Берјозу, 1. августа 1836. године, у Смоленској губернији, рођен је један од највећих благовесника у историји Православне Цркве, човек који је у току свог живота у Јапану оставио иза себе преко 200 цркава, више од 35000 православних хришћана, превод готово читавог Светог Писма, скоро свих литургијских написа и многих дела богословске књижевности; човек који је установио неколико школа, богословију, библиотеку и безбројне друге установе, од којих многе и данас делују.
Рани део живота Ивана Димитријевича Касаткина прошао је у великој тескоби и сиромаштву његове шесточлане породице. Мати му и један брат умреше док он још бејаше веома млад, те њега и преосталу децу подиже отац, сеоски ђакон. Пошто Иван беше најстарији од браће, отац поклањаше нарочиту пажњу одгоју врлине и љубави према Богу баш код њега. Иван беше веома немирно дете, но сви његови несташлуци престајаше чим је ступао ногом у храм долазећи на службе. Појао је и молио се са таквом пажњом, да је изгледало неизбежно да ће поћи на богословију, што се 1853. године и збило.
Смоленска богословија се налазила неких 240 километара од Ивановог дома, те пошто он беше један од сиромашнијих богословаца, мораде на послетку и на крају сваког семестра да пешачи до куће и назад. Ипак, он никад није губио смисао за хумор и остао је уз то и добар ученик. Након што је 1857. дипломирао, понудише му стипендију за Петроградску Богословску академију, где је наставио образовање, показујући нарочиту надареност за изучавање Светих Отаца и стране језике. По дипломи Ивана позваше да остане на Академији да се припреми за професорску дужност, но једног дана се на огласној табли појави обавештење којим су захтевали да се пријаве студенти који су заинтересовани за службу при конзулату у Јапану. Јапан је после вишестолетне потпуне затворености опет отварао своја врата страним трговцима и дипломатама, те и Руси у Хакодатеу, пристаништу у северном Јапану, отворише свој конзулат. Ивана ово сместа привуче. Још као дете је од оца, који се труди да му пружи основно знање из световних предмета, слушао приче о тој далекој земљи, те је Иван и касније настојао да о њој што више сазна. Он беше један од петорице пријављених. Међутим, остала четворица пријављених повукоше своје пријаве, сазнавши да се за намештење захтева безбрачан свештеник. Иван не беше никада размишљао о монашком животу, али му се зов Јапана учини тако јак, да се уопште није колебао. Епископ Нектарије, ректор Академије, испочетка се опираше томе да се Иван пошаље у Јапан, сматрајући да би човек са таквим академским способностима на служби у конзулату протраћио свој таленат. Иван се сложио да би такво задужење било само губљење времена, али он је намеравао да Јапану донесе Благовест. После дугог премишљања епископ Нектарије се коначно сагласи, али други чланови Светог Синода оклеваху да пошаљу тако младог и неискусног човека. Тек након пристанка митрополита Исидора, Ивановог духовника, и нои дадоше своје одобрење. Јуна 22. године 1860. Иван Касаткин даде монашке завете, добивши име Николај, те истог дана би посвећен у чин ђакона, а 29. јуна рукоположише га за свештеника. Био је спреман за пут у Јапан.
Одлазак у Хакодате
Јуна 29. Николај крену из Петрограда на своју нову дужност у Хакодатеу. Путовање беше исцрпљујуће. Да би дошао на место укрцавања у Николајевску на Амуру, морао је да пређе волску област, Урал и цели Сибир- растојање од 10000 километара -све на колима и саоницама. Када стиже у Николајевск беше зима, те је због залеђености даље путовање било немогуће. Отац Николај беше приморан да зиму 1861. проведе у Николајевску. Ово се уместо губљења времена, што је Николај мислио да ће бити, показа као Божији благослов. Наиме, за то време је имао прилику да разговара са Светим архиепископом Инокентијем Аљасинским. Свети Инокентије беше 40 година старији од Николаја и скоро при крају свог благовесничког пута. Он га посаветова да његов први циљ мора бити да овлада јапанским језиком, а наредни да преведе Свето Писмо, особито Еванђеља. Упозорио је оца Николаја да не очекује превише, да ће му живот у Јапану бити испуњен разочарењима, као и задовољствима. Рече му да не очајава кад осети жељу за својом роднмм грудом, да ће се то осећање изгубити, те да ће му се Јапан убрзо чинити као дом. Свети Инокентије увиде да је Николајева мантија исувише изношена да би на Јапанце могла да направи добар утисак, па му поможе да сашије нову. Даде му такође и бронзани крст који он сам беше носио.
Припреме за благовештење
Са доласком пролећа отац Николај настави пут у Јапан на војном превозном броду Амур. У Хакодате стиже у јуну 1861., безмало годину дана након што је напустио Петроград. Земља која му је са толико растојања дражила радозналост, у блиском додиру још га више одушеви, те је одмах својим надређенима писао о високој култури Јапанаца, њиховим префињеним особинама и необичној учтивости у опхођењу. Но за благовеснички рад у Јапану не беше погодно време. Јапанци су на странце гледали углавном са подозривошћу, па чак и мржњом. На мисионаре већином нису обраћали пажњу, али су били готови да их убију кад год се укаже прилика. Проповедањ Хришћанства беше строго забрањено, па су се обраћени морали суочавати са мучењем и смрћу. Мисионаре који су ходали по улицама, руља би често засипала камењем.
Ово младом јеромонаху тешко паде; он беше замишљао гомиле људи како се окупљају да чују његову проповед чим реч Божија први пут буде објављена. Замислите моје разочарење, писао је, када сам доспео у Јапан само да би ме дочекало управо супротно од оног што сам очекивао. Помирио се са тим да је ограничен на богослужења за малу руску заједницу у конзулату. Покушао је да унајми учитеља јапанског, али се ово показало готово немогуће; ниједан Јапанац није хтео да се види са странцем, а камоли са благовесником. Са таквим стањем ствари, задовољио се читањем немачких и француских књига које је нашао у конзулату, те се све више претварао у помоћног свештеника какав је обећао епископу Нектарију да никада неће постати.
У то време, септембра 1861.,свети Инокентије беше на пропутовању за Камчатку, те пошто га у Хакодатеу задржађе неколико дана, одлучи да сврати код младог благовесника. Сазнавши о жалосним приликама, архијереј посаветова оца Николаја да баци енглеске и немачке књиге и отпочне озбиљно проучавање јапанског. Убрзо отац Николај успе да нађе наставника јапанског и стаде марљиво да учи. Напослетку су Николају, да би задовољио своју хитрину учеља, требала три учитеља. Поред ових засебних поучавања, отац Николај поче да похађа и јапанске школе, никада ништа не казујући, већ само слушајући наставу. У успоменама Шимомуре Кајнана, уредника листа Токио Асахи, забелеђена је прича која говори о доласку оца Николаја у школу и одазиву школских власти. Школа је настојала да удаљи светог Николаја, бојећи се противмера уколико би Влада открила да хришћански мисионар, и то Рус, посећује наставу. Покушали су свашта, претећи му чак и насиљем. Једном га је на школској капији дочекало обавештење: Забрањен улаз руском свештенику: Отац Николај је прочитао обавештење, ставио га у џеп и ушао у учионицу, као да се ништа није десило. Напослетку су му дозволили да остане, просто зато што нису могли да га отерају. Николај је повремено посећивао и будустичке храмове, да би слушао проповеди и стекао речник неопходан за проповедање о врлинама.
Јапански језик има три система писања, а што је најгоре, странац који је желео да учи језик није у то време имао на располагању ни једну граматику, уџбеник или друго наставно средство попут данашњих ученика. То је значило да је отац Николај морао да изуми свој метод учења, који је тако успешно деловао, да је он брзо усвајање активно знање језика.
Рађање Цркве
После седам година учења, свети Николај осети да је спреман да започне преобраћивање Јапанаца. Стао је да опрезно проповеда Јеванђеље људима око себе. Десило му се да му је најгорљивији катихумен дошао са мачем у руци и убилачким мислима на уму. Такума Савабе, самурајски синтоистички свештеник и одани родољуб, упаде једне ноћи код оца Николаја и рече му да сви странци морају да умру зато што шире лажи и уходе по Јапану, те да ће он сам свршити са Николајем ако не престане своје проповедање. Савабе је од Николаја захтевао или да сместа напусти Јапан, или да умре. Он га је саслушао и затим упитао зашто осуђује на смрт, а да није прво чуо о чему се ради. Николај је пристао да одмах умре, ако Савабе чује његово учење и оно му се буде учинило одвратним. Савабе се из уобичајене јапанске учтивости сложио да пре него што Николаја убије, прво чује шта он има да каже.
Свети Николај поче Савабеу да проповеда Еванђеље. Причао му је о Богу, греху, души и њеној бесмртности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао, потом извадио хартију и почео да прави забелешке. Од тада је стално долазио код оца Николаја, није више могао без његових медоточивих поука, и толико се испунио љубављу према новостеченој вери, да је био крштен и примио име Павле. Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану.
Тада наступише политичке промене, а согунска влада је настојала да их заустави. Свуда су постављали барикаде и милиција је хапсила свако сумљиво лице. Знајући у каквој су опасности хришћани, нарочито у Хакодатеу, свети Николај нареди Савабеу, Сакаију и Урану да одмах напусте град. Наоружао их је изобиљем побожних књига, али уистину није очекивао да би они проповедањем могли да постигну неки већи успех. Било је довољно да буду на безбедном. Број катихумена светог Николаја ипак се сваки дан увећавао. Један од њих, крштен као Јован Оно, доцније је постао први домаћи епископ Јапанске Православне Цркве. (праунук Јована Оноа данас је свештеник у токијским саборном храму и такође је на крштењу примио име Јован).
Године 1869. је Свети Синод наредио јеромонаху Николају да се врати у Петроград ради успостављања руске православне мисије у Јапану. Јапанском мисионарском друштву било је одобрено 6000 рубаља годишње, што је слато све до избијања руско-јапанског рата. Поред тога, митрополит Исидор је оца Николаја повисио у чин архимандрита и ставио на чело мисије. Она је била стављена под надлежност епископа Камчатке. Отац Николај се вратио у Јапан фебруара 1871. године са још неколико монаха које је добио на испомоћ. Убрзо су га сви они напустили због болести или неких других личних разлога. За време његовог одсуства, Савабе, Сакаи и Урано (односно Павле, Јован и Јаков) наставили су са благовештењем, те је свети Николај, супротно својим очекивањима, нашао читаво једно стадо нових катихумена.
Вративши се из Русије, отац Николај је појачао свој рад на превођењу. Сусрео је доктора Мајаму, учењака из града Сендаија у северном делу Јапана, па су они заједно са Јованом Оноом превели и објавили руско-јапански речник, катихизис, молитвеник, зидни календар и житија светих.
Важно је схватити нагласак који је свети Николај стављао на преводилачки рад. Он му беше веома значајан; сматрао је да је суштина благовесничког рада у превођењу књига. Зато је већину времена проводио у превођењу. Тридесет година се свако вече од шест до десет са својим помоћником Накаијем бавио превођењем. Једино време када се овај уобичајени поступак прекидао било је у дане када се морала вршити вечерња служба. Током часова превођења, врата су била затворена и само је његов помоћник Иван могао ући да послужи чај. „Чак и да се небеса отворе, не бих имао право да прекинем свој преводилачки посао“, рекао је свети Николај.
При превођењу је увек тежио савршенству и никада није био задовољан, непрестано тражећи нова решења. Господња молитва је, на пример, доживела пет прерада. Почео је користећи већ постојеће кинеске преводе, али ово није било прикладно. Кинески преводи су били или превише дословни, или превише описни. То га је приморало да све време следи руски и црквенословенски текст, употребљавајући и Вулгату (латинску иначицу Писма), енглески превод и грчки изворник. Проводећи овакав поступак, могао је да преведе по петнаест редака за пет часова рада. На овај су начин преведена Еванђеља. Након што се преселио у Токио, обим посла му се повећао. Почео је да ради на седмичном богослужбеном кругу, па је потом прешао на Цветни и Посни триод. Постепено је преведен читав богослужбени круг и сви делови Старог Завета неопходни за службе, а још је увек прижељкивао превед целог Светог Писма.
Највећа потешкоћа оцу Николају био је избор одговарајућих кинеских знакова, јер није тек тако могао да употреби оне који већ имају посебно значење у будистичкој и синтоистичкој традицији. Примера ради, будистички изрази који се односе на апсолутно Биће као безлично, сасвим су различити од православног учења о личносном Богу, рају и слободној вољи. Понекад би избор једног знака изискивао сате и сате расправљања, било је случајева када су целој Цркви слата писма тражећи предлоге за прикладан превод.
Преводима светог Николаја било је замерено да је Јапанцима сувише тешко да их читају. Његов став по овом питању био је да разина превода Еванђеља и служби никада не сме пасти на разину мноштва људи; пре треба да мноштво буде уздигнуто до разине Еванђеља и служби. По њему је народски језик био недопустив у Еванђељима. Ако су постојала два значењски потпуно истоветна знака и оба била једнако милозвучна, он би наравно изабрао једноставнији међу њима, али никада није чинио ни најмањег попуштања у тачности превода, чак и када је то значило да се морају употребити и мало познати знакови.
Селидба у Токио одиграла се у јануару 1872. године и свети Николај се настанио у Цукиђију, једном од места одређених за странце. Доспевши у Цукиђи, није могао да нађе боравиште. Ноћивао је код једног Енглеза, а по дану је лутао градом. На крају је нашао кућицу од две просторије, од којих је она већа, кад се уклони сав намештај, могла да прими десеторо људи. Мада је још увек било забрањено проповедати Хришћанство, успело му је да привуче петнаестак слушалаца из Цукиђија. У међувремену је наставио са учењем јапанског, спријатељивши се и са околним народом. Нарочито добар пријатељ му беше настојатељ Зођођи храма, који га је штитио и када је јапанска власт посумњала у његову делатност.
Отац Николај се код јапанских власти приказао у лепом светлу када је служио као тумач руском цару Александру, који је 1872. дошао у посету Јапану. Дотле су и закони против Хришћанства постали препрека Јапану у дипломатским односима са западним народима, па су убрзо повучени. Свети Николај се услед тога, као и недавног служења јапанској власти, осетио безбедним, те кренуо да тражи слободан комад земље на којем би саградио благовесничко средиште. Претражио је цели Токио, али се стално враћао до грађевина на брду Суругадаи, пошто га је то место особито привукло. Суругадаи је тада био обитавалиште кнеза Тоде, а када је 1872. имање дошло на распродају, отац Николај се постарао да га прибави. Испрва је зграде користио за проповедање и поучавање руског језика, али је 1873. саградио две зграде у европском стилу, и горњи спрат једне од њих искористио за параклис. Усред тога је крстио и своју прву скупину од десет катихумена.
У седамдесетим годинама православно благовештање престало је да буде ствар једног човека и постало организована делатност. Отворена је богословија и школа за девојке. То је била прва установа за више образовање у Јапану коју су могле да похађају жене. Поред тога су 1874. отворена још три благовесничка средишта у Токију и једно у Осаки 1875. Убрзо су уследиле катихетске школе, сиротиште, иконописно одељење, хор и библиотека. Почели су да издају и месешник Сеико симпо (он још увек излази под именом Сеико ихо - или Православни гласник).
12. јуна 1875. Свети синод Руске Православне Цркве одлучио је да посвети Павла Савабеа за свештеника и Јована Сакаија за ђакона. Рукоположио их је епископ Павле источносибирски, а њима су потом 1878. следили Павле Сакаи, Павле Сато, Јаков Такаја, Матеј Кагета и Тимоти Харију.
1880. су архимандрита Николаја позвали у Русију, те је у марту рукоположен за епископа ревелског. У Јапан се вратио у октобру са хоровођом Димитријем К. Лвовим. Свети Николај је већ дуго осећао потребу за стручним учитељем музике, па су њих двојица уз помоћ Ј. Д. Тихаија почели да прилагођавају јапанске речи на руске напеве. Управо је Тихаи образовао први хор при саборном храму, а Димитрије је постављен за учитеља певања. Посао прилагођавања јапанских литургијских текстова на руску музику био је изузетно тежак. Јапански написи су много дужи, језик је по саставу реченице управо супротан руском, има носне гласове, итд. Упркос свим препрекама, хор се испунио са стотину мшских и женских гласова и постао један од најлепших украса саборног храма. И дан данашњи студенте музике у Токију доводе овамо да чују хор, који се поштује као један од најбољих у Јапану.
У осамдесетим и деведесетим годинама Јапанска Црква је незадрживо расла, објављивало се неколико часописа, а млади су слати на школовање у иностранство. 1884. је положен камен темељац за велелепни саборни храм од 890 квадратних метара, висок 35 метара, са звонаром од 40 метара. Градња је трајала седам година, по нацртима руског архитекте ©иерпова, а под надзором енглеског архитекте Кондера. Звоно је даривао тадашњи велики кнез и престолонаследник Николај. Није баш све текло без проблема, од којих је већина долазила од новинара. Наиме, храм се подизао на највишем месту у граду, а у близини је била и царска палата. Све донедавно се сматрало врло непристојним подићи чак и пословну зграду вишу од три спрата, ако је ова преко пута палате. Новинари су против градње покренули читаву кампању, тврдећи да ће храм постати руска осматрачница и да Руси имају ко зна какве подмукле намере. Подизању су се супротстављали чак и неки православци. При свему томе, епископ Николај је истрајао, саборни храм је саграђен и посвећен Светом Васкрсењу Господњем. Испочетка су га звали просто Николај-до, односно Николајев дом.
Руско-јапански рат
26. јануара 1904. почео је руско-јапански рат. Уопште се не може исказати у какву неприлику је ово довело Православну Цркву у Јапану. Но захваљујући ставу и љубави епископа Николаја, Црква је сачувана од распадања. Јапанци су је од самог почетка нападали. Црква је стављена под надзор, а у неким местима су православне протерали. Јапанска штампа је учинила све да становништво омрзне Цркву.
Тада је светом Николају његова паства поставила питање да ли се могу православни Јапанци борити против православних Руса. Након што је пажљиво проучио стање, закључио је да Јапанци требају да се боре, угледајући се на родољубље самог Господа нашег Исуса Христа, који је лио сузе због судбине Јерусалима. Упутио их је да изврше своју дужност као одани јапански поданици, да се моле за победу Јапана, и да учине све што је потребно за ту победу, али да све то не раде из мржње према непријатељу, већ из љубави према отаџбини. Епископу Николају беше још најтеже. Како је као Рус могао да се моли за победу Јапана?! А са друге стране, није желео ни да остави своје стадо. Саопштио је Цркви да све до краја рата неће узети учешћа у јавним молитвама Цркве, јер да и он има обавезе према своме отачаству.
Већ на почетку је у православни центар послата војна стража, а када су руске крстарице потопиле велики јапански транспортни брод, Николајев дом и друге зграде окружило је неколико чета војске. Схвативши какву то опасност представља за светог Николаја, његови су га свештеници питали да ли жели да остатак рата проведе негде ван Јапана. Занемаривши свој живот, одбио је понуду и решио да остане са паством.
Јапанска Црква није заборавила ни своју обавезу према више од 70.000 руских заробљеника. Послато је двадесет свештеника који су знали руски да служе као душебрижници затвореника. Обезбеђено им је и штиво од преко две хиљаде побожних књига и око хиљаду са световном тематиком. Независно од тога, сами православни лаици су установили Друштво за духовну утеху ратних заробљеника, те сакупљали прилоге и храну за ове несрећнике. У међувремену, 1906., свети Николај је био повишен у чин архиепископа, и Јапанска Црква је славила 25-годишњицу његовог архијерејства. У знак признања за напоре које је Црква предузела у рату, јапанска влада јој је поклонила сребрну вазу, а руски Свети синод је послао двадесет златних олтарских крстова.
Плодови смирења
1911. је обележено педесет година од доласка светог Николаја у Јапан. Тада му је било седамдесет година и већ је морао да мисли о наследнику. У јуну је дошао епископ Сергије, који је потом назначен за епископа Кјота.
Од 1910. је свети Николај почео да пати од срчаних тегоба, те су му делатности и прославе 1911. године још погоршале стање. Почетком зиме 1911. се теже разболео, па су га у јануару 1912. примили у болницу Светог Луке у Цукидјију. »часописи су свакодневно извештавали о његовој болести и много људи га је посетило. 23. јануара је, без обзира на то што му се стање није поправило, одлучио да напусти болницу, говорећи да има превише ствари које се још морају направити и да нема времена за губљење у болници. Вратио се у Николај-до и наставио превођење Старог Завета. До 2. фебруара (празника Благовештења) био се довољно окрепио да напише коначни извештај Светом синоду и са епископом Сергијем размотри његов десетогодишњи план за Цркву. Николај је приметио да хор више не вежба као што је имао обичај. Рекли су му да су лекари саветовали хору да не врши вежбе да га не би узнемиравали. Он је ипак изразио жељу да они вежбају и још замолио да изведу његов омиљени псалам "На рекама вавилонским". Током болести говорио је речи смирења: "Ево, осврћем се на свој живот... И шта налазим? Само таму! Сам Бог је све савршио, док сам ја... такво ништавило, нула, буквално нула! А, ако се праведни једва спасава, где ћу се ја грешни обрети? Достојан сам самих дубина ада". Ето каквом се необичном смерношћу овенчао свети Николај, и управо је она сачувала сва његова ванредна достигнућа.
Апостол Јапана се преставио увече 3. фебруара 1912. (по православном календару), док је епископ Сергије читао молитве за исход дусе. Задња реч му је била васкрсење. Тога трена су лекар и болничарка, обадвоје неверници, пали на колена из поштовања према своме великом пацијенту. Праведни јерарх - његов живот, његов духовни лик - учинио је такав утисак на болничарку, да је ова доцније рекла: "Неизоставно, неизоставно ћу се крстити".
Звоно саборног храма објавило је његово престављење, и Јапанска Православна Црква нашла се у стању радосног жаловања, а слично се десило и са остатком Јапана. Тело светитеља су, обукавши га у архиепископску одежду, пренели у саборни храм крцат верним народом. Безброј венаца је дошло од парохијана, од јапанског племства, дипломатске заједнице, благовесничких средишта; дошао је један чак и од самог цара.
У складу са његовом вољом, парохијани су светом Николају одали почаст носећи у рукама палмове гранчице. Његов погреб је био највећи који је у историји Јапана одржан за једног странца. Тадашњи листови извештавају о улицама испуњеним људима, обичним јапанским грађанима који су желели да се опросте са Просветитељем Јапана. Сахрањен је на гробљу Јанака, недалеко од гробнице последњег Токугава шогуна.
У време престављења светог Николаја, Црква у Јапану је порасла на преко 35.000 припадника, са 32 свестеника, 7 ђакона, 15 хоровођа, 121 лаичким проповедником, саборним храмом, 96 цркава и 265 параклиса. Опоравивши се од последица страшног земљотреса, ИИ светског рата, те ускраћивања руске подршке после бољшевичке револуције, данас има отприлике 30.000 верујућих, са једним епископом и око четрдесет свештеника. Садашњи поглавар, митрополит Теодосије (изабран 1972.), пореклом је будиста; као и све његово свестенство, и он је Јапанац. Јапанска Црква је независна, под душебрижништвом своје мајчинске Цркве, Руске Цркве.
превод с енглеског: А.
(по чланцима попадије Дорин Батоломју, и попадије Наоми Такахаси; из часописа "Ортходокс Америка")