.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
СВЕТИ ТИХОН ЗАДОНСКИ – ИСТИНИТО ХРИШЋАНСТВО
(одломци)
Незахвални су и неразумни они који изостављају да читају и слушају, који немају времена за Реч Божију, а имају времена да читају књиге за разоноду, који се труде да дознају шта се дешава у Риму, у Италији, у Азији, Африци или неком другом месту, а не желе да из Речи Божије познају шта се дешава у њиховим душама и ка каквом се крају крећу – ка вечном животу или вечном мучењу, што је несумњиво обележје заблуделе душе.
Као што је вештаствена светлост потребна онима који корачају путем или нешто делају, тако је и онима који корачају ка вечном животу и ревнују на подвигу вере и побожности потребно светило Речи Божије, како не би залутали на пут безбожнички.
И као што се тело током читавог дана крепи храном, како не би изнемогло и изнемогавши клонуло, тако доликује да се читавог дана душа крепи духовном храном Речи Божије, како не би изнемогла од глади и тако погинула. Човек је сам по себи слеп и зато му је потребно просветљење: слаб је и зато му је потребно окрепљење, лењ је и склон чамотињи, и зато му је потребан подстицај и бодрење-а све то може добити од Речи Божије.
Реч Божије која се проповеда и слуша ничему не служи ако не доноси плодове у срцима нашим, тј. ако се не трудимо да по њеној заповести не исправљамо своје животе.
По речима Апостола «грех јесте безакоње». Христос предаје огњу вечном не само због злих дела, већ и због немара према добрим делима. «Идите од мене проклети у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим», рећи ће у дан Свога суда онима са леве стране. А због чега? «Јер огладнех и не дадосте ми да једем».
Наш разум је без просветљења Божијег слеп, воља без Божије благодати зла, а хтења и настојања без помоћи Божије слаба; стога се морамо усрдно молити Господу, како би Он Сам просветлио наш разум, вољу исправио, а нашим хтењима и настојањима помогао.
Почетак је духовне мудрости страх Господњи, као што каже свети цар Давид.
Начини на које долазимо до духовне мудрости: света Реч Божија, искрена молитва.
Своје место и седиште духовна мудрост има у срцу, а не на језику; унутра, а не споља; у снази, а не у речима. Често се дешава да живот није у складу са красноречивошћу и често се под видом красноречивости крије рђава нарав која никада не може бити сједињена са духовном мудрошћу.
Плодови духовне мудрости јесу врлине хришћанске: смирење, трпељивост, кротост, правда, целомудреност, милосрђе...
Последице које прате духовну мудрост су понижавање, презир, изгнанство и невоље свих врста. Будући да она није од овога света, већ мудрост која, како каже апостол Јаков, силази одозго, свет безумни, који у злу лежи, сматра је за лудост, руга јој се, мрзи је и прогони, јер «сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу»-што и јесте духовна мудрост-«биће гоњени», каже богомудри Павле.
Циљ коме ова мудрост приводи човека јесте Бог и вечно блаженство.
Духовна се, дакле, мудрост не састоји ни у чему другом до у истинском познању и поштовању Бога и Христа, Сина Божијег.
Душа која се, као јаким леком, очисти и утврди страхом Божијим, постаје обиталиште истинског мудрољубља, тј. љубави хришћанске, јер за духовну мудрост није довољно само клонити се зла, већ је потребно и чинити добро. И као што се од зла клонимо страхом Божијим, тако нас љубав Божија привлачи ка добру. И као што са страхом Божијим постављамо темељ духовној премудрости, тако се и љубављу узносимо према савршенству, колико год је то могуће у овом веку.
Погледавши на небо, тако чудесно, високо и пространо, украшено разноликим звездама; на сунце и месец који блистају и обасјавају све што је под небом; на облаке које ваздух носи тамо-амо, а они као мехови изливају кишу и напајају наше њиве. Пред твојим разумом и чулима приказује се земља са свим што је испуњава, са дрвећем, биљем, животињама, зверимја, морима, језерима, рекама, изворима и осталим њеним украсима. Нека се ум твој са видљивог пренесе на видљиво; са створеног света на (његовог) Створитеља. Нека ти ово буде прилика да се дивиш следећем: 1) свемогућству Бога нашега, који је све то једном речју из ничега створио, 2) премудрости Онога који је све то премудро створио, 3) доброти Онога, Који је све то ради нас створио. Ономе ко тако размишља и ко је кроз творевину познао свемоћ, премудрост и доброту Створитеља, доликује да, заједно са Псалмопојцем, занесено и радосно ускликне: „Како је много дела Твојих, Господе: све си премудро створио(Пс.104,24)“.
Приметићеш жарку љубав жене-мајке према деци, птице-према птићима, стоке и звери-према њиховим младунцима. Са овог примера узнеси свој ум ка љубави Божијој, коју Он показује према Својој разумној творевини, створеној по лику Његовом-човеку. Ако је већ у Своја створења усадио толику љубав-као што је љубав мајке према деци-онда је неупоредиво већа Његова љубав према човеку, кога је створио по Свом лику и обличју. Та љубав је извор са кога потичу Његова доброчинства према човеку, која не само да се не могу избројати, већ се ни умом не могу схватити. Његова неизрецива љубав чини да Он тако жуди за нашим спасењем, да тако дуго трпи наша сагрешења, да са толиком чежњом очекује наше покајање, са таквом радошћу и наклоношћу прихвата покајнике, а тако нерадо кажњава непокајане. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“(Јн.3; 16). Отуда и Он Сам говори кроз Пророка: „Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје? Ако би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе“ (Иса. 49; 15). Ова очинска љубав Бога Оца радује праведника, а грешника теши и опомиње да не изгуби наду у Његово милосрђе, већ да му још усрдније, са покајањем, притече и да не сумњајући очекује Његову милост.
Видиш лађу на мору захваћену буром и у великој опасности. Из тога схвати да је тако и наш живот изложен опасности на мору овог света и да на њега, као таласима, разним искушењима нападају буре. Тако ћеш научити да се често и усрдно молиш премудром Кормилару Христу да не допусти твојој лађици да се потопи у таласима недаћа, већ да је упути како да стигне до тихог и сигурног пристаништа вечног живота.
Видиш, опет, човека у ранама, како у гноју заудара. Нека се твоје очи окрену ка грешној души од које се шири много јачи смрад од усмрделог тела. Што су, дакле, на телу гној и ране, то су на души греси и безакоње. Послушај шта каже Пророк: „ Безакоња моја изађоше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми; усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мога“ (Пс.38; 4-5). Неподношљив нам је смрад телесни: смрад душевни неподношљив је Богу. Окрећемо се и бежимо од смрада телесног: од смрада душевног одвраћа се и одлази Дух Божији. Ово те саветује да се клониш греха. Ако, дакле, осећаш да ти је душа заражена греховном губом, макар и издалека, завапи-као што су то некад и губавци учинили-ка Исусу, Сину Божијем, Исцелитељу, Прогонитељу свих болести душевних и телесних, завапи срцем, а не само устима, и помоли се: „Исусе, Учитељу, помилуј ме“ (Лк.17;13). Тако ће Онај, Који је очистио губавце, очистити и твоју душевну губу, јер је милосрдан и слуша гласове нас, невољника. Он је на свет дошао зато да би нас избавио од грехова наших. Не постоји тако велика духовна губа коју наш свемоћни Исцелитељ не би хтео или не би могао милосрдно очистити.
Видиш, опет, човека у ранама, како у зноју заудара. Нека се твоје очи окрену ка грешној души од које се шири много јачи смрад него од усмрделог тела. Што су на телу гној и ране, то су на души греси и безакоња. Послушај шта каже Пророк: „Безакоња моја имађаше врх главе моје, као тешко бреме отежаше ми; усмрдеше се и загнојише се ране моје од безумља мога“(Пс.38,4-5). Неподношљив нам је смрад телесни: смрад душевни неподношљив је Богу. Окрећемо се и бежимо од смрада телесног: од смрада душевног одвраћа се и одлази Дух Божији. Ово тесаветује да се клониш греха. Ако дакле осећаш да ти је душа заражена греховном губом, макар и издалека, завапи- као што су то некада и губавци чинили- ка Исусу, Сину Божијем, Исцелитељу, Прогонитељу свих болести душевних и телесних, завапи срцем, а не само устима, и помоли се: „Исусе, Учитељу, помилуј ме!“(Лк.17,13). Тако ће Онај, Који је очистио губавце, очистити и твоју душевну губу, јер је милосрдан и слуша гласове нас, невољника. Он је на свет и дошао зато да би нас избавио грехова наших. Не постоје тако велика греховна губа коју наш премудри и свемоћни Исцелитељ не би хтео или не би могао милосрдно очистити.
Видиш да дрво током зиме губи своје лишће; када, међутим, дође пролеће и када огреје сунце, оно поново олиста. Тако чине и многи људи: када их надвлада зима и хладноћа невоља и несрећа, одбацују своје прохтеве и мисле како да се покају и угоде Богу; али, када их поново угреје топлина благостања, поново показују своје хирове, као дрво лишће, поново олистају, украшавају се и уживају у сластима овоземаљским. Такви су и они које савлада хладноћа болести, па се кају, престају да греше и обећавају да ће побожно живети и Богу служити: али када оздраве, опет се враћају ранијим прохтевима и делима. Знај да такви људи нису истински Хришћани, већ лицемери, будући да су истински Хришћани они који су постојани и у злу и у добру, и у болести и у здрављу, и у сиромаштву и у богатству, и у презрености и у почастима, и у слави и у понижењима, и у ропству и на слободи; они се увек и непрестано кају, доносе плодове покајања, Бога воле и Богу служе. Ово расушивање саветује ти да не подражаваш горепоменуте људе, већ да увек будеш постојан, да се и у време среће и у време несреће одричеш својих прохтева и да Богу угађаш; оно ти саветује да се поправиш, а ако сматраш да си и сам такав, саветује ти да се поправиш, да не би, скупа са лицемерима, чуо од Христа: „Не познајем вас откуда сте“(Лк.13,25).
Видиш да све има своје време, као што каже Проповедник: „Свему има време и свакоме послу под небом има време(Проп.3,1). Птице у своје време праве гнезда и рађају младе; звери и стока спарују се у своје време и рађају, а такође и рибе; дрвеће и биљке се у своје време заодену лишћем, цветају и дају плодове; ратари у своје време ору, сеју и сакупљају плодове; једном речју, Створитељ, Бог наш, свему је одредио време.
Из овога се учимо да је и нама Бог одредио врме за тражење вечног спасења. То време је време садашње, док се налазимо у овом свету, док живимо и док смо путници. Ово време одређено нам је за тражење спасења, које је Христос, Бог наш, Својом крвљу заслужио. Зато се у Светом писму ово време пореди са временом сетве: „јер што човек посеје, оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а који сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни“(Гал.6,7-8). „Који су са сузама сејали, нека жању са певањем. Иде и плаче који носи семе да сеје; поћи ће с песмом носећи снопове своје“(Пс.126.5-6).Доћи ће време када спасење нико неће задобити, макар га тражио са сузама и уздасима. Као што и непромишљени ратари пропусте право време, па иако сеју, уништавају семе, јер га нису посејали како је требало, тако ће и непромишљени грешници једном тражити спасење, али га неће добити, јер ће тада бити време суда, а не време покајања. Сада је време да се сеје, да се тражи, да се моли, да се куца на врата Божијег милосрђа, време када је Бог обећао да ће услишити и помоћи, јер говори: „У време погодно послушах те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је најпогодније време, сад је дан спасења(Гал.6,2). Сада сваки који иште прима и који тражи налази, и који куца отвориће му се“(Мт.7,8), каже Христос. Тада, међутим, неће бити тога.
Покајаћу се на самрти, приговориће неко. Са таквим покајањем можеш поћи и у пакао. О, човече, зар ћеш онда да се кајеш, када престане време покајања и наступи време суда и мучења? Хтео би да се обратиш Богу онда када Бог од тебе захтева одговор? Хтео би да тражиш онда када време већ прође? Нема сумње да се и на самрти морамо кајати, а посебно се молити и усрдно Бога призивати, јер душа тада води велику борбу. Одлагати, пак, покајање до смрти јесте обмана ума, немар према спасењу и обмана ђавола, који је и унео такву мисао у човеково срце, учећи га да закон Божији без страха наруши, Бога разгневи и дан за даном одлаже покајање, како би на тај начин на превару човека погубио. Тога ради, када желиш да блажено умреш, и сада буди онакав какав желиш да будеш кад будеш умирао. Размисли о овоземаљским стварима- о части, о слави, о богатству, раскоши, онако како размишљају умирући, који све то тада напуштају. Чувај се греха, и због онога што си учинио жали већ сада онако, као што они тада жале и клоне се греха. Хоћеш ли да тада од Бога, у Име Христово, добијеш опроштај грехова? – онда га тражи још сада. Када неко хоће да задобије милост Божију, он престаје да Га гневи и жали што је раније живео без страха Божијег. Бога престаје да гневи онај ко престане да греши и доноси плодове покајања. Размисли о овоме, грешна душо, и обрати пажњу на оно што је Претеча рекао: „А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца“(Мт.3,10). Видиш куда се упућују грешници, који не доносе плодове покајања: као бесплодно дрвеће одсецају се секиром Суда Божијег, и као дрва у огањ вечни бацају.
Видиш да се вода са високих планина спушта у низију. Одатле научи да вишњи Бог са своје висине гледа на смирене и излива на њихова срца реке Својих дарова, као што читамо:“Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“(1Петр.5,5). Стога се морамо смирити како би се удостојили Његове милости. „Како ћемо“, каже Св. Златоуст, „и ко ће задобити благодат пред Богом? Како другачије, ако не смиреноумљем, , јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“. „Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“(Пс.51,17). А у чему се састоји смирење, Св. отац поучава нешто касније: „Ако озлоједиш смиренога, ако га понизиш, ако му било шта кажеш, он ће ћутати и кротко претрпети. Он према свему има такво смирење, какво се речима исказати не може“ (Беседа 1 на 1. Коринћанима).
Идући по врту увидећеш да се дрвеће не разликује другачије него по укусу: тако схвати људе. Многи се називају Хришћанима, али се истински Хришћанин не може бити, нити се по чему другом може препознати, осим по истинској вери и љубави. Истински Хришћанин препознаје се по томе што има љубави, смирења и трпељивости, што је милостив и благонаклон. И као што се у врту чини да неко дрвеће има укусне плодове, а када их окусиш видиш да нису пријатни за јело, тако се многи показују као добри, говоре пријатно, срдачно и благо, често посте и много се моле; али када их дотакнеш по својим плодовима, показују да су горки, јер су испуњени мржњом, злобом, завишћу и немилосрдношћу, па су стога зло дрвеће које рађа рђаве плодове. То је управо оно о чему говори Господ: „Јер нема дрвета добра да рађа зао плод, нити дрвета зла да рађа добар плод, јер се свако дрво по роду своме познаје“ (Лк.6,43-44).
Неће овде нашкодити ни пост ни молитва, али су ништавни без хришћанске љубави; неће засметати ни пријатна ни блага реч, али је она без плода љубави само лицемерје и подмуклост. Не, дакле, само речи, већ дела заједно са пријатним, срдачним и благим речима, показују доброг Хришћанина. То морамо имати у себи и старати се да у себи имамоХришћанство; када унутра буде добро, онда ће се добро показивати и споља. Тако, по речи Христовој, „добар човек из добре ризнице срца свога износи добро“(Мт.6,45).
Видиш да ни сунце не помрачује, нити се слатка вода у горку претвара, нити да добро дрво постаје зло због оних који на њих хуле; исто тако ни сунце неће постати светлије, нити слатка вода још слађа, нити добро дрво још боље због људске похвале. Тако је и са добрим људима: нити су гори због људске поруге, нити су бољи због људске похвале; нити им људска похвала увећава доброту, нити им је поруга људска одузима, и какви су у срцу, такви бивају увек. Нека те ово научи да се не жалостиш због поругенити да се погордиш због похвале, а много више да је не тражиш, јер нити ће поруга одузети, нити ће похвала додати унутрашњу доброту. Није добар онај кога људи хвале, нити је зао онај на кога људи хуле, већ је свачија доброта или злоба унутар њега и не потиче од других људи; и кога ће Бог похвалити или осудити? Шта вреди она похвала која у ушима одзвања, ако изнутра савест осуђује? Шта ће учинити она хула која удара споља, ако изнутра савест оправдава? Како је унутар човека или добро или зло, или блаженство или проклетство, тако се унутар њега мора налазити или утеха или патња, или радост или жалост. Добром човеку спољашња поруга не може одузети унутрашње блаженство, па га зато и не жалости; тако ни код злога спољашња похвала не доприноси унутрашњем блаженству, јер га изнутра узнемирује и жалости нечиста савест, макар га споља и величали; онога изнутра хвали и весели чиста савест, мада му се споља могу изругивати. Савест је као поуздан сведок сваком човеку, који га или оправдава или осуђује, оправдава за недужност, осуђује за кривицу; што је у њу записано, она то поуздано и показује. Овај сведок не може слагати, ма како га успаљивали.
Видиш да сенка ништа нема-ни живот, ни тело, ни кретање, и само је слична телу, тако да нестаје истог тренутка када зађе сунце. Тако је и са човеком, јер је и он без Бога исто тако ништаван. Док га Бог подржава, исправља и озарује, дотле јесте и изгледа вредан; али када Бог прикрије своју светлост и одузме му животну силу, он истог часа умире. О томе Пророк каже: „Баш ходи човек као утвара (Пс.39,6), дани су његови као сен која пролази“(Пс.144,4). Овај пример учи те да познаш своју ништавност и смириш се, јер је то почетак хришћанске премудрости.
Ми не волимо Бога, Онога Који толико воли нас, не поштујемо Њега, Који тако високо поштује нас и уистину не може постојати већа злоба и заслепљеност! Сви Свети Ангели са страхом Му се клањају, поштују Га и певају Му, а заслепљени човек, „прах и пепео“, који је осетио толико доброчинстава Божијих, то не чини и бестидно гневи Бога! Толико је демонска вештина ослепела наш ум!
Ако би те неко, Хришћанине, хранио, одевао, грејао, чувао, бринуо се о теби и волео као сопствено дете, а ти га не би поштовао, презирао га и био груб према њему, зар то не би био знак твог великог безумља и бестидности? Заиста би се сви који то виде чудили твом безумљу. Поуздано знај да и ми испољавамо исту такву бестидност према нашем Богу када Га не слушамо, када грешимо и гневимо Га. Уистину је боље бити лишен светлости, у гноју и ранама лежати, бити бачен у тамницу, бити окован, по сто пута умрети, него Бога- вечну љубав, благодат, доброту, светињу, истину, правду, милосрђе, почетак и извор свих добара-макар и мало разгневити...
Коме је Бог једино благо, тај све што је против Бога оставља за собом и свим срцем, мишљу, старањем, бригом и жељом стреми једино Њему, и мада му свет, тело и ђаво поставља многе препреке, он, свеједно, слично ватри, увек стреми ка врху, напреже се, присиљава себе и улази до свог жељеног блага. Дух, дакле, нико и ништа не може спутати, задржати и одвратити.
Не постоји лакши пут за тражење и налажење великог и најузвишенијег Бога него што је истинско и искрено смирење.
Од искреног смирења неразлучива је духовна понизност, тј. познање и признавање своје недостојности, ништавности, нискости и бедности у свим стварима телесним и духовним, јер сиромашан духом сматра себе свега недостојним због свог сиромаштва. Неразлучиво је такође и трпљење и кротост, јер познаје да је заслужио сваку несрећу и не свети се злобницима, сматрајући да је то и заслужио. Бог приступа таквом смиреном срцу и испуњава га Својом благодаћу.
Истинско обраћање и покајање дело је Божије. Сами можемо пасти, али не можемо сами устати; можемо себе уништити, али не можемо себе спасти; можемо залутати, али се без Бога не можемо вратити на пут истине, јер је потребно да пастир потражи изгубљену овцу. Човеку се приписује преобраћање и покајање зато што се он не противи благодати која га тражи и дозива, док они који јој се противе и не слушају је сами себе уништавају.
Као што непотребне гранчице и изданци дрвету одузимају сок, чине га неплодним и најзад исушују, тако и зле помисли, ако се на почетку не пресеку и допусти им се да нарасту, доводе до немоћи унутрашњег духовног човека и чине га неплодним, а људска душа постане као сасушена лоза која се „избацује“ из винограда Христовог.
Зле помисли могу се од срца одрећи : Речју Божјом, која је, по учењу премудрог Павла, „мач Духа“; молитвом, којом се тражи Божија помоћ за ово велико дело.
Ако је Бог помиловао и познао нас заблуделе и који нисмо Њега познали, утолико ће пре оне које познаде, који знају и исповедају име Његово, и који Га призивају познати, услишити и помиловати! Ако је потражио нас, који нисмо тражили Њега, утолико ће пре оне које је тражио и који су Њега тражили прихватити и показати им милост Своју! Од нас се тражи једино да познамо и пред Њим признамо своју ништавност, немаштину и несрећу, а богатство благости и милосрђа Његовог за свакога је припремљено и отворено.
Послушајмо Бога Који нас позива, саветује и Својим дуготрпљењем води на покајање. Нека нас не уплаши тежина и неугодност овог подухвата: само започнимо, па ће и Он са нама започети овај подвиг; устанимо само од пада и лежања, и Он ће нам пружити подршку. Постанимо добри и Он ће нас оснажити, помоћи и извршити дело нашег спасења. Дозива, побуђује, подстиче и покреће оне који леже, а помаже онима који су почели да устају и који су устали и делају. Милосрдан је и човекољубив и неизрециво жели да се сви спасу. О овоме сведочи читаво Свето Писмо.
Многи мисле да воле Бога, али уместо ове, имају овоземаљску љубав и тако се обмањују. У једном срцу не може се у исто време налазити и овоземаљска љубав и љубав Божија, и оне једна другу истерују. Када некога упиташ“: Волиш ли Бога?“, нико неће порећи, већ ће одговорити: „Како да не волим Бога? Кога ћу волети, ако не Бога?“ У суштини, међутим, воле себе и овај свет, а не Бога. Верна је и истинита реч апостолска: „Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему“(1Јн.2,15). Неминовно је да, када нешто волимо, тамо буде и наше срце. Зато морамо преиспитати себе, имамо ли љубави Божије, како се не бисмо обманули испразним и погрешним мишљењем; морамо се усрдно молити Богу како би Духом Својим запалио ову љубав у нашим срцима и да уместо пријатеља Божијих не постанемо Његови непријатељи; као што каже Апостол: „Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ је Божији“(Јк.4,4).
Човек је по својој природи лењ за свако добро дело и наклоњен злу, те стога самог себе мора убеђивати, присиљавати и приморавати на добро дело, себе савлађивати и одвраћати од сваког злог дела. Твоје срце, на пример, неће да воли ближњег, да буде сажаљиво, да му опрашта, да се смирује, живи целомудрено и слично.; убеди себе у то. Оно жели да ближњег мрзи, да се гневи, да чини зло, да се свети, да клевета и слично; силом одвраћај себе од тога и самог себе савладај у томе. То је славна победа и далеко већа од победе над људима! Нема веће победе од победе над самим собом!
Потребна је молитва. Не можемо победити саме себе без помоћи Божије, нити творити богоугодно дело без благодати Божије. „Без Мене ништа не можете творити“, каже Христос Бог. Зато нам је заповеђено да се често и усрдно молимо и тражимо помоћ и благодат. Као што се кроз ђаволску злобу човек искварио, тако доликује да се благодаћу и помоћу Божијом поправи.
Човек не добија све што жели и што се нада да ће добити, јер је у Божијој, а не у људској власти и привремено благостање, и коме хоће, Он га и даје; међутим, људи, иако знају да су несавршена, марљиво трагају за овоземаљским добрима, јер их виде телесним очима. За вечним блаженством, међутим, пред којим су ништавни сва слава, богатство и част и царство земаљско човек или нерадо трагаили је сасвим престао да га тражи. О, када би се човеку отворило унутрашње око, и када би у једном његовом трептају видео будућу славу, припремљену изабраницима Божијим, похрлио би ка њему као онај кога мучи жеђ ка извору, и ништа га од тога не би могло одвратити.