....... Претрага сајта
Православни текстови
.....- Богословље
.....- Поуке
.....- Житија
Часопис Мисионарске школе
.....- Број 1
.....- Број 2
Манастир
Свете Петке

.....- О манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот

Молитве
.
Млади и Бог
.
Иконе
.
Питања духовнику
.
svetosavlje.org
verujem.org
bsn.org.yu
spc.org.yu
umilenje.com
pravoslavlje.org.yu
atos.org.yu
vnikolaj.org.yu
Српска православна црквена општина Беркасово,
Отац Милан Пршић, Војвођанска 29, 22242 Беркасово, 022/ 718 - 114 жр: 205-59839-21 sv_jovan_kr@yahoo.com
Са путовања
.

О ЦРКВИ – СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

    Црква је вечна истина, јер је сједињена с Истином –Христом и оживљена Духом истине: «Ја сам с вама у све дане» (Мт.28,20). «Црква је тело Његово», каже апостол (Еф.1,23).

    У Цркви су све наше слатке наде и очекивања, мир и радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Све што је најбоље, најузвишеније, најмудрије и најсветије – све се то чува само у Цркви; Црква је  - земаљско небо.

    Са мајчинском, или још боље да кажемо – божанском љубављу, Црква као да нас свакодневно носи на својим рукама, непрестано узносећи молитве Господу за све нас: увече, у поноћ, ујутру и око поднева; она нас поучава, очишћује, лечи и снажи својим тајинствима и свим другим средствима, управљајући нас на најнежнији и најкроткији начин ка спасењу и вечном животу.

    Црква храмом и богослужењем делује на читавог човека и одгаја га у потпуности: она делује на његов вид, слух, мирис, додир, на укус, машту, на осећања, на ум и вољу; она делује лепотом икона и читавог храма, звоном, појањем, тамјаном из кадионица, целивањем Јеванђеља, крста и светих икона, просфорама, појањем и милозвучним читањем богослужбених текстова.

    На свету не постоји ништа важније од спасавања људских душа и нема ничег достојнијег непрестаног и свакодневног сећања него што је искупљење света од греха, проклетства и вечне смрти, које је извршио Син Божији. Света Црква је неизбрисивим речима, сликама и обредима заувек одредила сав домострој спасења ради тога да би људи, склони заборављању Бога и спасења својих душа, стално имали, да тако кажемо, пред очима и на дохват руке, сва велика, премудра и добра дела Божија везана за нас, да би стално себе подстицали на покајање, поправљање и спасење и клонили се сујете овог трулежног и брзопролазног света.

    Шта ће бити са оним човеком који када са лађе падне у воду и видевши бачено му уже или чамац који ће га спасити, не прихвата ни једно ни друго, него их чак гура од себе? Он ће нестати у воденом бездану. Такви су и хришћани, којима је са неба – ради спасења од вечне погибељи – добачено, као неко уже, Свето Писмо и сва Тајинства, заједно са највећим од њих – Тајинством Тела и Крви Исуса Христа. Лађа спасења – то је Црква Христова. Ко Њу одбацује, тај ће несумњиво пропасти, што и заслужује због своје гордости, свог безумља, глупости, мрске пристрасности и своје ћудљивости.
Благодарим свесветој, свеблагој, премудрој мајци мојој – Цркви Божијој, која ме спасоносно управља у овом привременом животу и одгаја ме за становника небеског; благодарим јој за све молитве, Богослужења, Тајинства и обреде, благодарим јој за њене постове који ми толико користе и у духовном и у телесном погледу; благодарим непорочној Мајци мојој, Цркви Божијој, која дух мој узноси горе, на небеса, ум мој просветљује небеском истином, показује ми путеве живота вечног, избавља ме од насиља и срамоте страсти и мој живот чини блаженим.

    Колика је величина хришћанина, а посебно хришћанског свештеника: он је (кроз Свете Тајне) једно са Христом и Светитељем Богом!

    Свештеник је – слуга Божији, одевен у Његову моћ и силу (у покајању): благослов свештеничка јесте крсна сила.

    Кроз знамење свештеника или архијереја израз је благослова или благонаклоности Божије према човеку у Христу и ради Христа. Како радостан, важан и драгоцен чин! Блажени су сви који са вером примају овај благослов! Како свештеници морају бити пажљиви када вернима дају благослов!

    Свештениче, ти си представник вере и Цркве, ти си представник самог Христа Господа; ти мораш бити пример кротости, чистоте, храбрости, постојаности, трпљења, узвишеног духа. Ти твориш дело Божије и ни пред ким не треба да клонеш духом, никоме ниси дужан да ласкаш, да се додвораваш, а своје дело треба да сматраш важнијим од свих дела људских.

    Ја сам – ништа, али по благодати свештенства, кроз предавање божанственог Тела и Крви, постајем другостепени или трећестепени узрочник исцељења болести; кроз мене благодат Духа младенце и одрасле препорађа за нови живот, у Тајинству евхаристије твори Тело и Крв Исуса Христа, сједиљује верне са Божанством; кроз мене се разрешују и свезују греси људски, затвара се и отвара небо, дају спасоносни савети, правила и слично. О, како је узвишен чин свештенички! Видите ли, браћо, колико доброчинстава излива на вас Творац и Спаситељ кроз свештеника!

    Ако људи тако дуго раде за житељску сујету и често нас присиљавају да их узалудно ишчекујемо док је не окончају, зар ми, служитељи Божији, да не радимо полагано, са предахом, са смислом, искрено осећајући, са великом побожношћу и усрдношћу пред Господом Богом, читајући молитве разговетно и јасно? Боље да они чекају нас, него ми њих. Нека буде овако, Господе, при сваком свештенослужењу, при сваком вршењу Светих Тајни.
У време богослужења, у време вршења Светих Тајни и молитвословља, буди поверљив као што су то деца према својим родитељима. Памти како су велики оци, каква су светила васељенска, Духом Светим обасјана, која тебе воде! У делу Божијем буди безазлен, поверљив и нелицемеран као дете. Сву бригу своју пренеси на Господа, а сам буди потпуно безбрижан. «Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мат.10,19). Одавно нас је Господ ослободио те бриге, тог настојања, научивши Духом Својим богоносне оце наше шта ће говорити Господу при Богослужењима, савршавању Светих Тајни и у разним случајевима и околностима људског живота, када су потребне молитве које низводе вишњи благослов. Нама мора бити лако да се молимо. И ето, само наш непријатељ зебе. Али, шта ми маримо за његову зебњу ако је срце наше утврђено у Господу! А каква је само несрећа кад нисмо у Богу, ако немамо чврсту веру, ако смо себе свезали житејским страстима, ако је наш ум горд и охол – тада ће нас и у најсветијем, најнепорочнијем чину Богослужења, током причешћивања Светим Тајнама, ђаво стално спутавати.

    Млади ретко долазе у цркву и уопште нису свесни значаја свог духовног васпитања, сматрајући га непотребним и предајући се житејској сујети. То је плод гордости, духовне неразвијености. Сматрајући долазак у цркву за ствар простог народа или жена, они заборављају да у храму заједно са људима са страхом служе и Ангели, који ту службу сматрају за највеће блаженство.
Чему пост, великопосна богослужења, наклони, покајање, несвакидашње и рано звоњење? Да би човека довело до свести и осећања сопствених грехова, (да би схватио) да је удаљен од Бога и да се налази у опасности да пропадне, да би се порушила греховна препрека и да би се човек сјединио са Богом, да би се његово срце очистило од греха, да би видело Бога.

    Литургија је очигледно изображавање – у ликовима, различитим стварима, речима и чинодејствима – рођења, живота, учења, заповести, чуда и пророштва, страдања, распећа на крсту, смрти, васкрсења и вазнесења на небо Господа Исуса Христа. Током Литургије Он Сам невидљиво присуствује, Сам чинодејствује и све извршава кроз свештеника и ђакона, који су само Његова оруђа.

    Божанствена Литургија је уистину небеско служење на земљи у коме Сам Бог на посебан, најблискији, најприснији начин присуствује и борави међу људима, будући Сам  невидљивим Свештенодејствеником који приноси и који се приноси. На земљи не постоји ништа светије, узвишеније, величанственије, свечаније и животворније од Литургије!

    Ко није задобио огромну душевну корист, мир и сладост у души од једног побожног присуствовања Божанственој Литургији? А оно што даје добар плод, мора и само бити добро: такав је закон ствари, такав је закон стваралачки! По плоду Литургије – преслатком, преблаженом, животворном – тј. по пречистим Тајнама тела и крви Господње, спознаћеш да је надахнута Светим Духом, и да тај животворни, Пресвети Дух дише у свим њеним молитвама и свештенодејственим обредима. Какво чудесно, живо дрво – та Литургија! Какав плод!

    Господе! Исповедам пред Тобом да је сво здравље и сва моћ духовних снага – у Теби, у храму, а посебно у Литургији и животворним Твојим Тајнама! О, највеће блаженство Светих Тајни! О, Свете Тајне које живот дајете! Божанствене Тајне, љубави неизрецива! Божанствене Тајне, чудесни и непрестани промислу Господа Бога о спасењу и обожењу нашем! Божанствене Тајне, зачетку вечног живота!

    Твоје животворне Тајне, Господе, служе као непрестани, громогласни доказ Твоје љубави према нама грешнима, јер је то Твоје божанствено Тело било изломљено за мене и за све нас; та Крв је за мене и за све нас изливена. Гопсоде! Прослављам чуда Светих Твојих Тајни на вернима Твојим, којима сам их предао; прослављам безбројна исцељења којима сам био сведок; прослављам њихово свеспасоносно дејство у мени; славим милосрђе Твоје према мени, које ми се у њима и кроз њих показало, силу Твоју животворну која у њима дејствује.
Свете Тајне називају се божанственим даровима зато што нам их Сам Господ даје – бесплатно, као поклон и незаслужено са наше стране; уместо да нас казни за наша безбројна безакоња, која чинимо свакога дана, часа и минута, и да нас преда смрти духовној, Господ нам Светим Тајнама даје опроштај и очишћење грехова, освећење, душевну снагу, исцељење и здравље душе и тела и свако добро, и то искључиво према вери нашој.

    Кад неко Светој Чаши приступа са било каквом страшћу у срцу. Тада прилази Јуда и притворно целива Сина Човечијег.

    Да је Господ са нама – то очигледно доказују Његове Свете, животворне Тајне. Овде нам Он допушта да га додирнемо, да наше руке ставимо у «ране од клина» и прсте у ребра Његова.

    За истинитост Тајни Христових сведочи Сам Христос. Истина је да их је Он створио и да се налазе у суштини светова, видљиве и невидљиве; (оне су) очишћење грехова, мир и радост срца после причешћивања.

        Шта би било кад би Ти, Господе Боже мој, Исусе Христе, заблистао светлошћу Божанства Свога у пречистим Твојим Тајнама, док оне почивају на светом престолу – на дискосу, за време литургије, или у дарохранилици или у дароносици, када их свештеник Твој, идући болеснику носи на грудима! Од те светлости би у страху попадали на земљу сви који би их срели или их угледали из својих домова, јер се и Ангели скривају пред  недоступном Твојом славом. Међутим, како се неки људи равнодушно понашају према тим небеским Тајнама! Како понеко равнодушно врши страшно свештенодејство Светих Тајни!

Велика је несрећа за душу ако се дуго не причешћује Светим Тајнама: душа почиње да заудара од страсти, чија снага расте сразмерно томе колико се дуго не сједињујемо са својим Животодавцем.

    Највеће је чудо то што је Господ и створитељ мој природу моју, иструлелу од греха, обновио, променио, претворио, као што хлеб и вино претвара у Крв своју, као што је огањ у росу претворио.

    Тајна освећења јелеја – то је духовни мед, живоносно пиће. Какво обиље наде! Какве молитве! Есенција Јеванђеља.
Свим силама своје душе осећај страхопоштовање пред свим Тајинствима, и за свако Тајинство говори себи, пред његово вршење или пред причешћивање: «То је – Тајна Божија. Ја сам само њен недостојни представник или учесник». Наш горди разум би хтео да испита и тајну Божију, па ако је не може испитати, он је одбацује као нешто што не потпада под његова ништавна мерила.

    Ето, ми имамо иконе Спаситеља, Божије Мајке и осталих... Хришћанин који их воли хтео би да увек носи њихове ликове у мислима и срцу, па је и сама наша чулнодуховна природа створила неопходност да се изображавају иконописањем, да се ставе на најдоличније место у кући и поштују, најпре поклоњењем срца, а затим и тела. Како је поштовање икона сагласно са промислом Божијим! Небо нам одговара иконама, као некада Господ са олтара јеврејске скиније; многе од њих зраче чудима.

    Иконе су потребне нашој природи. Да ли се наша природа уопште може снаћи без ликова? Можемо ли се уопште сетити одсутног, а да га не замислимо? Није ли нам Сам Господ дао способност замишљања? Иконе су – одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе.

    Погледај икону Божије Мајке са Пречистим Младенцем и задиви се присном сједињењу Божанске природе са људском, прославу доброту и свемоћ Божију и , спознавши своје људско достојанство, живи достојно свог високог звања на које си призван у Христу – да будеш чедо Божије и наследник вечног блаженства.

    Целивању усана одговара целивање душом; целивајући светињу, морамо је целивати уснама, душом и срцем.

    Јесте ли листи, свети и савршени кад не читате Јеванђеље и кад вам није потребно да се видите у том огледалу? Или сте душевно веома наказни и плашите се своје наказности? «Који у Њега гледају просветљују се и лица се њихова неће постидети» (Пс.34,5).

Браћо! Хватајте слухом срца свога сваку реч у Јеванђељу и чувајте је у срцу: то није реч људска, која је често бивала лажљива, празна, беживотна и саблажњива, већ реч Божија, реч истине, реч свемогућа. Свака реч Господња за нас значи живот и све што је речено устима Спаситељевим – све ће се збити до најмањег слова, ништа неће нестати.

    Господе, Ти непрестано, по молитви мојој, побеђујеш пакао у мени, и ако до сада још нисам у паклу, онда је то само Твоја милост, Победниче пакла, Господе! Слава Теби, Доброчинитељу, Спасе наш! Шта би са нама било без Тебе? Били бисмо праве звери и истребили бисмо једни друге. Када ћемо постати потпуно свесни  да је за наше привремено и вечно добро нужно да живимо по Јеванђељу? А данас је тако мало чак и оних који читају Јеванђеље!

    Слава, Господе, неисцрпној сили крста Твога! Када ме ђаво притисне грешним мислима и осећањима, а ја се, без слободе у срцу, неколико пута са вером осеним крсним знамењем, истога тренутка нестаје мој грех, тескоба ишчезава и излазим на слободу.

    Због чега крст уважавамо са тако великим страхопоштовањем да у молитвама помињемо његову силу одмах након мољења за заштиту Богородице и небеских сила, пре свих светих, а понекад и пре сила небеских? Зато што је после Спаситељевих страдања крст постао знамење Сина Човечијег, тј. крст означава Самог Сина Божијег који се оваплотио и пострадао ради нашег спасења. На крсту је Христос Себе принео на жртву Богу Оцу за наше грехове, на њему и њиме Он нас је спасао «од дела ђаволских», и зато га уважавамо са тако великим страхопоштовањем. Зато је он за верујуће увек огромна сила која избавља од сваког зла, а нарочито од злодела невидљивих непријатеља.
Крст у Христу и Исус на крсту: крст је обличје распетог Христа, Сина Божијег, због чега и јесте Његово знамење; и једно осењивање њим страшно је за демоне, као знамење Христа, као сенка Њега, Распетога. Зато је врло важно потопити крст у воду и освештати је: она ће услед тога добити моћ исцељења и прогонити демоне.

    Изображавајући крсно знамење, веруј и увек имај на уму да су за крст приковани твоји греси. Кад падаш у грех, истог часа искрено осуди себе и начини крсно знамење говорећи: «Господе! Ти који си грехе наше на крст приковао, прикуј на крст Твој и мој садашњи грех и помилуј ме по великој милости Твојој». Тако ће се грех твој очистити.
( из књиге "Мој живот у Христу")