Број 2

ЧАСОПИС МИСИОНАРСКЕ ШКОЛЕ

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАTСКИ – БЕРКАСОВО

ТЕМА БРОЈА: ПОСЛУШАЊЕ

 

Савршени образац послушања је сам Господ Исус Христос који је био послушан свом Оцу небеском све до смрти на крсту.Тако је научио и нас какви да будемо и омогућио нам спасење.

Образац непослушности је Лучоноша који је маштао да је једнак са Богом. Тако је постао ђаво и сад се бори против нас.

Непослушни су били и Адам и Ева који су прекршили Божију заповест да не једу са дрвета добра и зла.Због тога су изгубили рај.

Када нас мучи савест, знамо да смо се огрешили о послушање.

«Послушник је изабрао најбољи пут», каже ава Мојсеј.»Похитајмо тамо где је послушање, јер тамо леже радост, мир, братољубље, јединство, будност, утеха, венци и награде.»

СВЕТИ АНТОНИЈЕ

Душа човечија у којој нема радости Божије осећа слабост и прима многе ране. Стога она треба да се постара да нађе Божијег слугу који има искуства у духовном лечењу, и да му приђе са преданошћу. Он ће је прво исцелити од страсти, а затим васкрснути и научити како ће, уз помоћ Божију, задобити радост која је њена права храна. Тада ће се она успротивити својим непријатељима, злим духовима, и победити их, а њихове савете згазити, и узрадовати се савршенијом радошћу.

Знајте насигурно да нећете моћи ни да напредујете, ни да узрастете, ни да постанете савршени, нити да јасно разликујете добро од зла, уколико се не будете повињавали својим оцима. Оци наши су и сами тако поступали : повињавали су се оцима својим и слушали њихове поуке. Због тога су напредовали, узрасли и постали учитељи, као што је написано у Премудрости сина Сирахова : Не одвајај се од повести стараца, јер су они научили од отаца својих. Од њих ћеш се научити разуму и у потребно време дати одговор. И тако, ви сте дужни да подражавате оне који су били послушни својим оцима, и у свему их слушали. Њих су оци, уз помоћ Божију, научили свему чему су се сами научили од својих отаца. То су и предали својим послушним синовима. Тако је Исаак слушао Авраама, Јаков Исаака, Јосиф Јакова, Јелисеј Исаију, Павле Ананију, Тимотеј Павла. Сви они и њима слични слушали су своје оце и испуњавали њихову вољу, следујући њихове савете. Стога су познали истину, научили се правди и најзад се удостојили Духа Светог, поставши проповедници истине у свему, као што је написано код пророка Језекиља : Поставих те за стражара дома Израиљева, да чујеш реч из уста мојих и да им запретиш од мене. Према томе, ако желите да напредујете и да потпуно узрастете, да постанете безметежни у срцу свом и да ни у чему нисте исмејани од врага, повинујте се оцима својим и у свему их слушајте. На тај начин никада нећете пасти.

Ако будете трпељиви, послушни и покорни својим оцима Господ ће вас наградити прекрасним уздарјем. То је труд који се помиње пред лицем Господа. Ко се повинује својим оцима, повинује се и Господу. А ко се повинује Господу, и својим оцима се повинује.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Могу на путу да нас сретну неочекиване препреке које треба савладати, могу бити раширене мреже које не можеш мимоићи; може доћи до сливања стаза, тако да не знаш којом треба ићи; може наићи облак који ће потпуно заклонити пут и уплашити муњама и громовима. Коме се обратити? Ко ће нам помоћи у таквим случајевима? Анђели са неба? Али они се јављају само у изванредним околностима, препуштајући да се збивања догађају по постојећем поретку. Ко ће нам онда помоћи? Црквени пастири - духовни оци, који су и дати зато Цркви да не допусте хришћанима да падају у недоумицу, него да све воде непоколебљиво путем у живот вечни, учећи свакога да достигне меру узраста Христовог. Зато буди покоран руководству духовних отаца и избегнућеш раскрснице на путу у Царство Небеско и брзо ћеш и безбедно стићи до врата раја.

Ево шта нам све хришћанство предлаже на путу спасења: 1. Знати и држати се учења хришћанског, које даје здраве појмове о свему што постоји и заповестима указује на пут у Царство Божје. 2. Примати тајне црквене, кроз које се дају силе за живот и побожност. 3. Учествовати у свим свештенорадњама, молитвама и чиновима Цркве, како је прописано уставом, да се на тај начин распаљује искра благодати Божје и добија опсена света. 4. Поверити се руководству законитих пастира - духовних отаца и повиновати се њиховим руководним саветима.

А то ће рећи: упознајте се и срцем прихватите све чему учи Црква и примајући благодатне силе кроз свете тајне и подгревајући их другим свештенорадњама Цркве, идите непоколебљиво путем заповести, које је прописао Господ наш Исус Христос, а под руководством законитих пастира, и сигурно ћете достићи Царство Небеско.

Ми смо слепи; па као што је слепом потребан вођа, тако је и нама нужан указатељ пута у Царство Божије, који би нас узео за руке и извео из збрке мисли и осећања, у које нас понекад баца ђаво, а понекад сопствена лудост. Немојте рећи да је "свима руководитељ воља Божија, ми ћемо и сами прочитати и увидети шта је потребно". Реч Божија садржи општа указања за све, а шта је наиме потребно мени, у мојим околностима, то треба да ми објасни други, живи, искусни глас. Ако њега не би било, ја треба да лутам по раскршћима изложен постојаној опасности. Ето због чега нам је потребна помоћ мудрога савета пастирскога. Некима, чак и многима се чини да им је пастир потребан само у случају нужног свршавања какве тајне или свештенорадње. Такви заборављају да где нема савета, пада се као лишће, а спасење је у многим саветима.

Свети Јован Лествичник

Послушност је потпуно одрицање од своје душе, које се испољава у телесним дејствима; или обратно: послушност је умртвљење удова при живом разуму. Послушност је вршење дужности без испитивања. То је добровољна смрт, живот без радозналости, без бриге за опасности, неприпремљена одбрана пред Богом, одсуство страха од смрти, безопасна пловидба, ходање у сну. Послушност је гроб воље, а ускрснуће смирења. Као да је мртав, послушник не одговара нити размишља, било да се ради о добрим стварима или о нечему што изгледа зло, јер ће за све одговарати онај који је побожно умртвио његову душу. Послушност је одустајање од расуђивања при богатству расуђивања.

Почетак умртвљавања, било да се ради о вољи или о нашим удима, јесте мучан; средина је понекад тешка, а понекад није; а крај је потпуна неосетљивост за бол и одсуство сваког мучног осећања. Овај блажени живи мртвац осети тугу и бол у срцу само кад види себе да врши своју вољу, јер он се и плаши једино одговорности за сопствени суд.

Ви који се спремате за поприште духовног исповедништва; ви који хоћете да на свој врат ставите јарам Христов; ви који од сада настојите да сопствено бреме пребаците на туђа плећа; ви који се журите да драговољно, сами себе продате у ропство, да бисте у замену добили праву слободу; ви који пливате подржавани рукама других, како бисте прешли преко ове бескрајне пучине - знајте да сте крочили на пут кратак и каменит, на коме вреба само једна заблуда која се зове самовоља. Онај који се самовоље потпуно одрекао, чак и у стварима које му изгледају добре, духовне, богоугодне, стигао је на циљ пре него што је и коракнуо. Јер, послушност је неверовање себи у свакоме добру, до краја живота.

Ко год хоће да остане непоколебљив у своме поверењу према духовном оцу, обавезно треба да у сталној успомени неизбрисиво у срцу свом чува његове врлине, како би (том успоменом) запушио уста демонима кад у њега стан у сејати неповерење према њему. Од помисли која ти предлаже да испиташ или осудиш свог духовног оца, одскочи као од блуда. Тој змији уопште не дај ни најмање слободе, ни места, ни приступа, ни почетка. Викни на гују: "Варалице једна! Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења. Нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију".

Оци појање Псалама одређују као оружје, молитву као бедем, а непорочне сузе као умиваоник. Блажену послушност, пак, схватају као исповедање, без којег нико од страсника неће видети Господа.

Послушник самоме себи изриче пресуду: ако се савршено покорава ради Господа, ослобађа се од сопствене кривице чак и када не мисли да је савршено послушан; но ако у било чему изврши своју вољу, сам сноси одговорност чак и кад мисли да је послушан. Уосталом, било би корисно да духовник не престане да га кори.

. . .

Ко није послушан на речима, сигурно није послушан ни на делу. Јер, онај који је неверан у маломе (тј. на речима), тај је и на делу непоправљив. Он се узалуд труди, јер од светог потчињавања не добија ништа осим сопствене осуде.

Ко је своју савест кроз потчињавање духовном оцу до највеће мере смирио, из дана у дан ишчекује смрт као сан, или боље - као живот, и не плаши се, јер сигурно зна да се у часу његовог одласка из овог света неће од њега, већ од његовог духовника, тражити да положи рачун.

Шта је права послушност, схватили смо заиста тек онда, када у одсуству духовника, замишљајући лик његов, мислимо да је пред нама и клонимо се сваког разговора, или речи, или јела, или сна, или било чега другог што би му, по нашем мишљењу, могло бити непријатно. Јер, неправи ученици се радују одсуству учитеља, а прави га сматрају губитком.

Затражих једном од једнога од најискуснијих подвижника да ми објасни на који се начин у послушности стиче смиреност. А он рече: "Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и ослобођење од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписује учинку молитве духовног оца, те му је сујетна уображеност туђа и далека. Како би се и могао уобразити због онога што је, како и сам мисли, учинио уз помоћ другога, а не својим сопственим снагама? Безмолвник, међутим, нема на располагању такву смирену мисао. Уображеност налази пред њим оправдање, уливајући му у главу да је све ове успехе постигао својом сопственом заслугом".

Када избегне o ве заблуде, онај који се налази у послушности остаје вечито послушним слугом Христовим.

Демон се труди да послушнике понекад испрља нечистотама тела и да их начини хладним и преко обичаја узнемирљивим. Понекад их начини некако сухим и јаловим, немарним према молитви, сањивим и натмуреним, како би их навео да дигну руке од подвига, јер тобож никакву корист нису видели од послушности, него чак иду уназад. Он им не допушта да схвате да промислитељско одузимање од нас онога што нам изгледа као добро често бива повод за најдубље смиреноумље. Неки су, често, трпљењем одбијали поменутог варалицу. Но, овај још није ни престао да говори, а други гласник убрзо за тим стаје пред нас и покушава да нас на други начин превари. Знао сам послушнике који су захваљујући бризи духовног оца постали пуни умилења, тако мили, уздржљиви, марљиви, мирни, ватрени. Демони, међутим приступише к њима и посејаше у њихову душу мисао - као да су већ зрели за безмолвије и способни да у томе подвигу достигну највиши ступањ савршенства и бестрашћа. И они се, прелешћени, отиснуше из луке на пучину. И када их изненади бура, они се, без крманоша, кукавно изложише бедној пропасти у томе прљавом и сланом мору.

Неопходно је да се море узбурка и да подивља, да би поново на земљу био избачен сав муљ, травуљина и свака трулеж коју су реке страсти нанеле у њега. Погледајмо добро: наћи ћемо да после буре настаје на мору велика тишина.

Ко некад слуша а некад не слуша оца, личи на човека који на своје око приставља - час лековиту маст, час - негашени креч. Јер, један је који зида, а други који руши; каква је од тога корист осим самога рада.

Треба имати пуно поверење у оне који су у Господу на себе преузели старање о нама, макар и заповедали понешто што је супротно нашем мишљењу и што се наизглед противи нашем спасењу. Тада се, као у ватри смирења, куша наше поверње у њих. Знак потпуног и правог поверења састоји се у томе да се без двоумљења покоравамо својим претпостављеним и онда када видимо да су њихове наредбе супротне нашим очекивањима.

Нису свесни послушници који, приметивши попустљивост и снисходљивост духовника, траже да им одреди дужности по њиховим сопственим жељама. Када их добију, нека знају да су се потпуно лишили исповедничког венца. Јер, послушност је туђа сваком лицемерству и личним жељама.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ

1.Обратите пажњу на своју послушност. Ако се добро на њој потрудите, кроз њу ћете задобити живот вечни. Ако то не учините, ваш крај ће бити паклене муке. Према томе, пробудите се из заборавности и лењости.

Буди послушан, буди последњи ако хоћеш да будеш први.Кад си непослушан духовном оцу и кад га унесрећујеш, тиме жалостиш и Бога. Наш Христос нам је делима показао величину светог послушања, јер је себе жртвовао због послушности оцу. «Зато му дарова име које је изнад сваког имена.»И заиста, ко год је показао савршено послушање, удостојиће се да добије велико име на небесима, име усиновљења, које ће чак и анђели поштовати, удостојиће се удвострученог венца у вишњој слави.

Свети Паламон је рекао:»Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести.» Зашто? Зато што је кроз савршено послушање већ испунио све Христове заповести, тако да нема потребе да их испуњава ако их је већ извршио.

Послушање у својим недрима носи истинско смирење, а где год је смирење, тамо је и миомирис Христов, благоухање Божије.

Пригрли савршено послушање и смирење, и онда ћеш поуздано знати да се законито подвизаваш. Послушање не подразумева да само извршиш одређени задатак, него превасходно да се спремно потчиниш савету који ти даје духовник, односно, да се потчиниш у свему што ти он саветује у погледу духовне борбе. Не прихватај се никаквог подвига без знања духовника. У старини су монаси свом духовнику говорили чак и колико су чаша воде дневно попили. Духовник је знао све да монаси не би били прелешћени и остали без награде за свој труд.

Послушник ће имати ту предност да посредством свог духовника лако открије шта је Божија воља. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се:»Да ли да учиним ово или оно?» Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је живот вечни и блажени починак душа.

Непрестано, и дању и ноћу, слушам исповести људи. Шта све нећу чути и шта све нећу научити! Проблеми без краја и без решења. А ја знам каква се победа може извојевати посредством послушања и поверења у руководитеља, и какве олује и бродоломе трпе они који се услед свог егоизма ослањају на саме себе. Резултат свега тога је да буду прелешћени услед своје надмености, да прелазе из таме у таму и из мањих грешака у веће.

Послушник је дужан да се чврсто држи свог места, тако да не може бити померен. Он мора бити послушан ма где да је постављен, чак и кад би умро испуњавајући своју дужност. То се назива послушањем до смрти, и то до смрти на крсту.

О, хиљаду пута благословено послушање, каква се величина у теби скрива! Свако ко те заволео, обогатио се твојом красотом, постао младенац у Христу и смирио се као дете. Због тога ће радосно ући у Царство небеско, баш као што је Господ рекао:»Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.»

Не постоји бољи пут од послушања, јер оном ко га љуби дарује срећу, починак, ослобађање од одговорности, опроштај и мноштво других добрих ствари, али прво и и најпре заштиту од замки сатаниних, будући да га поуздано руководи опит његовог духовног оца, тако да без много сметњи корача путем духовног живота.

Погледај како су блистали подвижници древних времена. Они су све жртвовали на олтару послушања и савршеном љубављу и поверењем задовољили срца својих духовних руководитеља. Ти, међутим, најпре разматраш да ли ће ти духовникове речи користити или неће, а затим одлучујеш хоћеш ли послушати или не! Такво послушање ничему не води! Не мисли, него дела! Не приговори, него смрт! Смрт кроз послушање! Само тако ћемо се, извршавајући своје дужности, оправдати пред Богом.

2. Следи један од многих примера које нам је казивао мој старац да би укрепио наше послушање, веру и љубав према духовнику. Догађај се збио у Катунакији.

Ту је живео један ученик који је много волео свог старца и био му веома послушан. Једном приликом су пошли у Кареју. Његов старац се озбиљно разболео и пожелео је да се врати у своју келију.Послушник га је узео на своја рамена и, након што је сатима ходао уз планински гребен, вратио га је у Катунакију где су и живели.

Касније се овај монах придружио братству Светог Василија, где су се оци причешћивали без поста. Иако је био монах-великосхимник, пожелео је да напусти свог старца и да оде тамо.

Старац му је рекао:»Нећеш ићи.»

Монах је рекао:»Да, хоћу!»

«Чедо моје», наставио је старац, «немој да одеш. Долази Пасха. Остани овде да заједно прославимо Васкрс!»

«Не, ја одлазим», рекао је монах.

Једног дана старац је изгубио стрпљење и рекао:»Можда те гони зли анђео!»Сутрадан се на монаховом носу појавила велика бубуљица која је почела да отиче. Најзад је одлучио да оде код оца Артемија, самоуког лекара који је лечио старца Јосифа и мене. Показао му је бубуљицу, али овај није могао да je излечи.

После три-четири дана оток је још више нарастао. Бубуљица се упалила и загнојила, и монах је био на самрти. Оци су му говорили:» За љубав Христову, помири се са својим старцем да би ти опростио и да би са собом понео његов благослов.» «Не», био је упоран монах. Био је напрасит као да је опседнут! Међутим, на самом крају, кад се очекивало да испусти душу, ударао се по грудима и рекао:»Изгубио сам! Изгубио сам! Изгубио сам своје спасење!»

Мој старац нам је казивао мноштво прича, јер је познавао многе монахе прошлих времена.

У светоотачким текстовима записана је прича о послушнику којега је старац саветовао сваке вечери након вечерње службе. Саветовао га је у погледу послушања и онога што треба да учини да би се спасао.

Једне вечери, старац је причајући задремао. Ђаво је тада почео да узнемирује послушника помислима и да му говори:» Иди, јер је твој старац заспао. Зашто да и даље седиш овде? Треба и ти да се одмориш, уморан си.»

«Како могу да одем», помислио је послушник, «најпре морам добити старчев благослов за то!»

«Али, он сада спава», говориле су му помисли.

«Није важно, бићу стрпљив.»

Помисли о одласку нападале су га седам пута, али он није отишао. Неколико часова касније, кад је већ било време за јутрење, старац се пробудио и рекао му:»Зар се још ниси одморио?»

«Нисам могао без твог благослова, старче.»

«Зашто ме онда ниси пробудио?»

«Није важно, старче. Хтео сам да будем послушан и трпељив.»

«Добро, одслужимо сада јутрење, а онда ћемо се добро одморити.» Тако се и догодило.

Кад је након јутрења старац поново отишао на починак, видео је да се налази у одаји препуној светлости. У њој се налазио величанствен престо, на чијем је седишту било седам блиставих венаца.Старац се задивио и рекао:»Ко зна ком преподобном и светом човеку припада овај престо, и колико је подвига морао да изврши да би се удостојио ових венаца!» Док је стајао на том месту, приближио му се један прекрасан човек и рекао:»Чему се дивиш, старче?»

«Дивим се блиставости престола и мислим да мора припадати неком великом светитељу.»

«Не», одговорио је он, «престо не припада неком великом светитељу него твом ученику!»

«То је немогуће», одговори старац, «он је још увек врло млад! Тек је недавно дошао, а већ се удостојио престола и ванаца?»

«Сигурно! Престо му је дат од тренутка кад је начинио метанију послушања, док је седам венаца задобио прошле ноћи, супротстављајући се помислима.»

КОЛИКО СИ ПОСЛУШАН СВОМ ДУХОВНИКУ?

Даница: Била сам послушна свом духовнику, пре него што сам и сазнала да тај појам постоји, једноставно, сама од себе, у ствари, Божијом милошћу ми није падало на памет да сумњам у његове речи и савете.Лако ми је да испуним захтеве да нешто урадим или не урадим, као што је на пример како да постим, кад да се причестим, да ли да негде идем или не. Али ми је тешко када добијем савет који је неко духовно стање, на пример да не очајавам. Само пар пута сам, када ми је он нешто рекао, упитала да ли је сигуран да то тако треба, али сам добијала одсечан одговор да није моје да о томе мислим. И могу да кажем да ми је велико олакшање што имам духовника, јер све што ме мучи и што не могу да решим, он разрешава, на једноставан и за мене добар начин.

Јелена: Док сам ишла код свог духовника, била сам му веома послушна. Дешавало се да ми каже да урадим и прихватим нешто што је потпуно супротно од оног што ја желим, али сам могла то да прихватим и чак осећала олакшање због тога. Мислим да је јако добро и корисно слушати духовника. Само сам ја тренутно у великом искушењу, разочарала сам се у неке ствари, тако да нисам дуго ишла да се исповедам. Па ми се сад дешава да слушам на пола, а нешто и помислим да и није тако страшно ако не послушам. На крају, осећам жељу да се вратим духовним поукама и будем послушна јер ми фале ти разговори.

Владанка: Нисам довољно послушна. У последње време се трудим да испуњавам послушање да се редовно исповедам преко писама, али ми не иде увек како треба. Ђаво зна да је тешко да радиш нешто кад мораш, па ти седне на кичму. Знам да је послушност мера смирења. Ако успеш у томе да се одрекнеш своје воље, стигао си далеко на путу ка Богу. Нисам сумњала у оно што ми каже духовник, али сам паметовала. Кад нешто знаш и научиш, онда можеш да процењујеш и упоређујеш оно што ти је речено да урадиш. То сам ја радила. Али не ваља тако, или си послушан у свему, или ниси. Да би био скроз послушан, мораш да будеш сигуран да те духовник добро познаје. Ако му ти лоше објасниш где те боли, преписаће ти погрешан лек. Мислим да ме мој духовник још не познаје довољно добро.

ОТАЦ МИЛАН ПРШИЋ

- Колико је важно послушање?

Послушање је у цркви јако битно јер се кроз њега узраста у вери. Христос је рекао:Ко хоће да буде први, нека буде последњи; то је доказ да само кроз послушање духовно напредујемо. Код владике Николаја има једна прича:У једној пустињи у Египту живео је старац са своја два искушеника. Он им је забо два сува штапа и наредио да одлазе далеко по воду и заливају их. Један од двојице инока био је ревноснији у томе и његов штап је процветао. То је био плод његовог послушања. Кроз послушање се задобија Божији благослов и савлађују се искушења. Кад човек сам себи одређује како ће да ради, то је самовоља и то није добро. Послушање и смирење су корени свих врлина, њима се човек брани од највећег греха-гордости. Бог нам сам скида крљушт са очију да прогледамо кроз послушање. Послушнима Бог помаже и шаље благодат Духа Светога. Оно је повезано са слободом, нико нас не тера да слушамо, ми то желимо.

- Да ли треба послушати и кад духовник тражи да се уради противно неким општим правилима у цркви?

Треба, јер духовник одговара за духовно чедо пред Богом. Ту се види колико човек има вере у Бога и духовника. Било шта да уради, ако послуша, Бог ће благословити тај труд и послушање. Треба слушати и родитеље и поштовати их, како каже и једна од Божијих заповести, ма какви да су. Једино се никад не треба одрећи вере у Бога. Тако је и један старац на Светој Гори прихватао све најгоре оптужбе, само не ону у којој се говорило да у Бога не верује.

- Да ли дајете епитимије онима који нису послушни?

Дајем. И то је добро, као кад родитељи туку своју децу. Они то не раде јер не воле дете и јер хоће да га униште, већ да га исправе. За епитимију нема правила, она се даје сваком човеку посебно, према његовом духовном стању.

- Колико су послушниа ваша духовна чеда?

Послушни су.

- Колико сте Ви послушни Вашем духовнику?

Трудим се да будем послушан. Нисам никад сумњао у његове савете, али понекад нисам могао да испуним захтев. Не због његове тежине, већ што су ме искушења вукла на другу страну.И то ми се увек обило о главу. Важно је да сам то схватио.

ПРИРЕДИЛА
ДАНИЦА РАШИЋ

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА

ОПШТИНА БЕРКАСОВО

ЖИРО РАЧУН 205-59839-21