Број 1

ПРАВОСЛАВНО ПАРОХИЈСКО ПИСМО

МАНАСТИРА СВЕТЕ ПЕТКЕ – БЕРКАСОВО

ТЕМА БРОЈА: СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ

СВЕТА ТАЈНА ИСПОВЕСТИ ПРЕТХОДИ СВЕТОМ ПРИЧЕШЋУ. ТРЕБА ЈОЈ ПРИСТУПИТИ ИСКРЕНО, СА ПОКАЈАЊЕМ, ЈЕР НАС ТО ИЗМИРУЈЕ СА БОГОМ ОД КОГА СЕ УДАЉАВАМО ГРЕХОМ.

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

Исповест мора бити искрена, дубока и потпуна.Покајање које остаје само на речима, без жеље за поправљањем и без осећања скрушености, назива се лицемерним.Свест о греховима потамњује и мора се расветлити, осећање заглушује, отупљује, и мора се пробудити; воља слаби, нема снаге да учини било шта за побољшање- мора се присилити; «царство се небеско на силу задобија.»

Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповеда.

Ко се овде навикне да током исповести полаже рачуне за свој живот, њему неће бити страшно ни да пружи одговор на Страшном суду Христовом. То је први подстицај на искрено покајање, које је обавезно сваке године. Што се дуже не покајемо, тим ће горе бити по нас саме, јер окови греха постају све тежи, па ће, дакле, све теже бити и да се положе рачуни. Други подстицај за исповест представља спокојство: што је искренија исповест, душа ће бити спокојнија. Греси – то су скривене змије које нагризају срце човеково и читаво његово биће; они му не дају спокоја; непрестано исисавају његово срце: греси – то је оштро трње које непрекидно боде душу; греси су духовна тама.

Да би се стварно добио опроштај од грехова, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да се поправи, и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична јеванђељска средства која помажу и утврђују човека у покајничком расположењу.

Покајничко се расположење нарочито изражава у искреном исповедању својих грехова свештенику, у мржњи према гресима, у одрицању од њих, и у чињењу јеванђелских дела. Исповедање грехова свештенику је неопходно да би он знао какве грехе има да опрости и какве лекове има да препоручи за излечење од њих. Ако је покајник учинио неке тешке грехове, онда се на њега налаже епитимија. Епитимија је грчка реч и значи забрана. Та забрана се односи углавном на удаљавање на неко време од светог Причешћа и налагање извесних молитава и подвига. Она се налаже да би грешник искоренио свој тешки грех и исправио свој живот. Отуда врста ове духовне забране зависи од врсте греха.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ

1. Твоја исповест испунила је радошћу моју душу, јер се радују и Бог и анђели који су је очекивали сваког тренутка. Успео си да посрамиш ђавола, који се силно радује кад неко скрива своје помисли од духовног оца.

Кад змија напусти своје легло, она жури да се негде сакрије, јер предосећа да би могла бити ударена. Исто се дешава и са демонском помишљу, која је слична змији отровници. Кад таква помисао изађе из човекових уста, она се развејава и ишчезава,јер исповест значи смирење. Сатана не може да поднесе чак ни мирис смирења, и зар је онда могуће да она остане и након искрене и истинске исповести?

Немој се стидети преда мном. Не посматрај ме као човека него као представника Божијег. Реци ми све, чак и ако си имао неку рђаву помисао везану за мене. Ја сам опитан у погледу демонских утицаја и знам како се ђаво бори са човеком. Знам да духовна чеда имају једноставна срца. Уколико у њих уђе нечиста помисао, онда се то догађа услед ђаволске злобе и егоизма тог духовног чеда које је допустило да падне и да се појави таква помисао о његовом духовнику. То значи да мора имати више смирења.

Према томе, не јадикуј. Ја ћу се увек радовати кад са мном разговараш слободно и искрено, јер без искрене исповести не може бити духовног напретка.

2. Након твоје исповести све ти је опроштено и нека прошлост заиста буде прошлост. Немој гребати рану која је толико болела. Кад се нешто догоди и ђаво види да то узнемирује човека, његова вештина се састоји у томе да увећа мноштво помисли које су тобоже оправдане, да би на тај начин завео убогог човека у олују и ту га удавио.

3. Буди смирен и убудуће се редовно исповедај. У исповести је садржано најсветије смирење, без којега се нико не може спасти. Ђаво се силно радује кад успе да убеди човека да сакрије демонске помисли. То се дешава стога што на тај начин постиже свој унапред постављени, душегубни циљ.

4. Сваке ноћи размотри како је протекао дан, а ујутру се присети како је протекла ноћ, док не сазнаш какав је обрачун за твоју душу. Ако запазиш губитак, покушај да га надокнадиш пажњом и присиљавањем, а ако пак видиш добитак, заблагодари Богу, свом невидљивом помоћнику.

5. Обрати пажњу да будеш искрен и у својим делима и у својим речима, а посебно на исповести, јер Бог «испитује срца и утробе» и ништа није затамњено пред погледом Његовог недреманог ока.

Плашите се Бога. «Бог се не да обмањивати», не може се преварити, и оштро кажњава ако види неискреност. Према томе, будите опрезни. Кад сте непослушни и кад прикривате своја сагрешења, супротставите се тиме што ћете то отворено признати током исповести. Не допустите да вас надвлада егоизам, који ће учинити да прикривате истину и да останете непоправљени и острашћени.

Будите опрезни; време пролази, протиче, и смрт долази у онај час кад је не очекујемо. На тај начин одлазимо неспремни и нечисте савести, која ће нас осудити на страшном суду Божијем.

ШТА МИСЛИШ О ИСПОВЕСТИ ?

Јонике : Шта је то?

Не бих никад о својој интими говорио са непознатим човеком. Своје проблеме решавам сам или са људима са којима сам у сукобу. А неких већих грехова немам да бих се исповедао. Они мањи нису тако страшни. Постоје и позитивне лажи, зар не?

Никола : Идем у цркву, поштујем све то и верујем у Бога, али се нисам никад исповедио свештенику. Исповедам се сам пред собом и пред Богом, за то ми није потребан посредник. Не бих могао да се опустим пред свештеником и разговарам с њим о својој интими.

Владанка : Исповест је најважнији услов који човек треба да испуни да би се часно причестио (уз пост). Ђаво то зна, па ме искушава, намешта ми да то не могу да урадим, не стигнем. Каква је исповест и колико честа зависи од степена духовног напретка.Треба се сваки дан сетити свих грехова учињених у току дана, а исповедати се свештенику најмање пред свако причешће.

ОТАЦ МИЛАН ПРШИЋ

- Шта је то исповест?

То је исповедање грехова Богу ради покајања и духовног преображаја да бисмо кроз њу и свето Причешће одбацили старога човека и стари начин живота и почели да живимо новим хришћанским животом који нас води у Царство небеско.

- Постоје ли нека правила за исповест?

Човек треба да се труди да се што детаљније исповеда и да има свог духовника који ће му давати благослов како ће живети хришћанским животом. Правила су различита и зависе од духовног стања оног који се исповеда.

- Колико често човек треба да се исповеда?

Људи треба да се исповедају што чешће, опет у зависности од благослова духовника.

- Да ли је добра исповест у неколико секунди на литургији пре причешћа?

То јесте исповест, али је много боље да она траје дуже, да би добили бољу и потпунију духовну поуку.

- Ваља ли да се човек исповеда преко писма и телефона?

То је добро и није необично, јер људи који се исповедају некад живе далеко од духовника или су некад нечим спречени да дођу у цркву. Постоје светитељи којима су се верници исповедали путем писама, као што су владика Николај, старац Сампсон, отац Јован Кронштатски; да је тада било телефона, вероватно би их користили. Јесте да тако свештеник не прочита разрешну молитву, али за исповест није битна форма, већ њени духовни плодови.

- Колико људи долази код Вас да се исповеда?

Не знам тачан број, али има их пуно.

ИСПОВЕСТ ДЕЦЕ

На жалост у данашње време нема сваки свештеник могућност да детаљно исповеди дете које долази на исповест ( посебно у црквама у градовима ), те стога већи део пастирског труда око припреме за исповест пада на родитеље и кумове. Родитељи треба да положе темељ духовно-моралног живота своје деце, а свештеник у цркви се надограђује на ову припрему.

Један од начина пастирског рада би био разговор на основу доле наведених питања. Подразумева се да ће дете, које први пут прилази под епитрахиљ бити узбуђено и можда ће се и збунити. Зато би било боље предложити му да припреми унапред укратко написане одговоре на постављена питања, како би их пред свештеником прочитало, добивши од њега допунска питања, савете и поуке и наравно разрешење исповеђених грехова. Обавеза је родитеља и кумова такође да дете упознају са суштином покајања, да од најранијег детињства развију у њиховим душицама осећај животне важности ове велике Свете Тајне. Важно је да исповест и покајање не постану обично набрајање грехова, "шта је радио, и шта није радио", већ да их дете сваки пут преживљава као драму познања сопствених греха, сједињену са радошћу Божијег праштања, уколико постоји скрушеност и истинско покајање.

Припремајући се за исповест и за време исповести треба постављати питања, руководећи се свештеничким и родитељским расуђивањем и искуством, посебно у односу на грехе који су својствени деци њиховог узраста, мање или више старијима и зрелијима. Посебно треба бити пажљив у односу на седму Божију заповест, говорећи о њој на најпажљивији могући и најделикатнији начин, да не би услед сувишних речи оставили на дечијој савести неку мрљу.

ПРИМЕР ИСКРЕНЕ ИСПОВЕСТИ САВРЕМЕНОГ ХРИШЋАНИНА

Верујем у Господа Бога, но често у мени Господ није на првом месту због светске сујете, због привезаности за земаљско. Заборављам о краткоћи живота, о томе да сам ја овде на земљи на испитивању, и да треба да се припремим и спремим за одговор пред Богом и за вечни живот. Примећујем у себи отсуство страха божијега, бојазни од греха. Грешим често, непрестано, и то ме не узнемирава. Тешим се тиме што сви тако живе. Немам суза покајања, немам муке покајне. Понекад се не молим, а када се молим, то бива кратко, без пажње, расејано. У разним случајевима живота ретко прибегавам Богу с молитвом за помоћ, за уразумљење. У цркву не идем сваке недеље, сваког празника, без обзира на то што бих по здрављу могао ићи и других узрока нема који би ми ометали одлазак у цркву. На богослужење често закашњавам и стижем тек на средину богослужења. У цркви присуствујем, а не молим се, лутам у мислима по разним предметима.

Ретко се кад молим за умрле сроднике, познанике. За живе се такође ретко молим и ретко дајем имена у цркву за помињање. Тврд сам на прилоге за цркву и за сиротињу. Дуго нисам примећивао у себи, а сада почињем да се присећам, премда и с немарношћу, да почињем придавати већи значај новцу, и то неприметно продире у моје срце и ја постајем тврдица чак и за добре циљеве. Мало придајем важности постовима и често их нарушавам, поготово среду и петак. Врло често осуђујем друге, чак их понекад клеветам, на себе се пак не жалим и себе увек оправдавам. Нетрпељив сам, тврдоглав. Често се гневим, раздражујем се и у кући, и на страни. Исмевам друге, па чак и старије. Лако се вређам и памтим увреде, носим их у срцу своме, сам хоћу да мени опраштају, да се не срде на мене. Понекад говорим неистину или полуистину, лажем. Завист понекад продре у моје срце, и појављује се злурадост.

Бивало је случајева кад сам директно или индиректно присвајао туђе (крао) овим или оним путем. Понекад сам се опијао. Пушим. Користим некад и дрогу. Нисам често посећивао болне, нисам помагао потребите. Нечисте мисли и жеље продирале су у моје срце, прљале ме. Осим блудних мисли, била су и блудна дела. При првом искушењу готов сам да поклизнем, сагрешим, и само Господ није допустио да то учиним. Жаљење, роптање на Бога, на људе, појављивали су се некад у тешким случајевима, и сви су изгледали криви, само не ја. Често псујем, па чак и највеће светиње, говорим срамотне речи. Падао сам у униније, чамотињу, тугомору и приближавао се очајању. Само ме је Господ спасао од тако опасног стања душе. Сумње су се прикрадале у душу и нисам се борио са њима, нисам вапио ка Господу, да би их Господ развејао, уразумио ме.

Примећивао сам у себи жељу да се похвалим, да покажем себе с боље стране; ко се критички или неблагонаклоно односио према мени, сматрао сам га својим непријатељем и истом мером сам му враћао. Ко ме је хвалио, ласкао ми, тога сам сматрао пријатељем и хвалио га. Егоизам је дубоко укорењен у мени и ја се бринем само о себи самом. Слабо бринем о својим домаћима, а никако о ближњима. У разним видовима појављује се у мени гордост, а смирења је тако мало. Упорност сматрам за чврстоћу карактера, заборављајући да је упорност последица скривене гордости. Лако нарушавам заповести Божије, идем на компромисе са злом и тако је у мени мало борбе са самим собом; брижљиво избегавам ту борбу и идем по линији мањег отпора; премда ту појаву код других радо критикујем. На задобијању врлина, означених у Блаженствима, не трудим се. Уопште, мало радим на умножавању таланта дарованог ми од Бога.

Удобност живота, угађање мојим греховним навикама привлачи ме, а то да се Царство Божије постиже трудом, борбом, плаши ме лењивог и спорог. Неуздржан у јелу и пићу, наслађивао сам се укусном храном, по лакомости до преједања и презасићености. Много времена сам проводио у пустим и празним разговорима, шалама, смеху, осуђивањима, сплеткама. Биоскоп, позориште, телевизија много ми узимају времена и учвршћују ме у греху.

Ценећи своје спокојство, мало, врло мало сам се бринуо за душу своје деце; нисам се борио са њиховим каприцима, нисам им уливао сазнање греха, неопходности страха Божијега. Са задовољством сам читао новине, пусте романе, књиге које изазивају сумњу,избегавао сам да читам религиозно-моралну литературу. Откривам у себи неко нерасположење према духовним лицима, према њиховим поукама, призивима да се мисли о спасењу душе, да се иде уским путем. Често, и због њихове немарности према пастви. Широки пут ми је сладак и пријатан, премда знам жалосни крај његов. Без праве љубави према Богу, према људима, живим као грешни егоиста и погинућу, ако ме Господ, Спаситељ мој, не спасе.Сав сам земаљски, сав грехован, премда душа моја и тежи Богу и тугује због мог ропства греху и ђаволу.Све земаљско мени је драго, мило, блиско и пријатно, а други свет, духовни, вечни живот, припремање за њега, блаженство праведних, мучење грешних, мало утичу на моју душу, далеко су од мог срца и сазнања.У том односу у мени се примећује неко безосећање, оно што се на црквеном језику назива окамењеним неосећањем.

Кајем се за све, свима праштам, било на кога да сам љут или у завади, и молим мога Спаситеља да ми опрости и подигне ме из блата где лежим, да ме очисти од нечистоте греховне и спасе ме. Искрено молим мог духовног оца да се помоли за мене, да би ме Господ укрепио у борби са мојим гресима, са мојим страстима, пошто увек падам, али увек се не дижем. Молим да се помолите за мене и разрешите ме од мојих грехова.

ПРИРЕДИЛА
ДАНИЦА РАШИЋ

 

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА

ОПШТИНА БЕРКАСОВО

ЖИРО РАЧУН 205-59839-21