.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
АВА ДОРОТЕЈ - О ПОСЛУШАЊУ
Једнога дана позвао је себи аву Доротеја игуман ава Серид. Он оде и затече код њега неког младића који је носио војничко одело, врло нежног и благообразног. Он беше дошао тада у манастир са неким игумановим пријатељима, кнежевим људима. Ава Серид рече Доротеју: «Овај младић жели да остене овде у манастиру. Ја се бојим да он није син неког великаша, или да је нешто украо или нешто друго учинио, па хоће да умакне, а ми можемо да обретемо искушење. Јер ни његова спољашњост ни изглед нису као код некога ко жели да монахује».
У ствари тај младић беше пратилац неког војводе, и проживео је у свакој нези и никада није чуо за реч Господњу. Али једном приликом неки војводини пријатељи причаху у његовом присуству о Свето Граду (Јерусалиму), и он пожели да га види. И тражаше од војводе да га пусти да упозна света места. Не желећи да га ожалости, војвода се обрати свом пријатељу који се тамо био упутио:»Учини љубав и поведи са собом овог младића који жели да упозна света места». Овај га узе са свим почастима.
Пошто су стигли у Свети Град и поклонили се светим местима, отишли су у Гетсиманију. Тамо видеше икону Страшног суда. Док је младић стајао и посматрао са чуђењем, угледа једну часну жену у пурпурној хаљини која стајаше близу њега. Она му стаде објашњавати слику. Дечко беше задивљен, јер како рекосмо, никада није чуо реч Божију, нити да постоји суд. И рече јој:»Госпођо, шта треба да чини човек да би се спасао од оних мука?» А она му одговори:»Пости, не једи меса, и моли се стално, па ћеш се избавити мука». Пошто му је далa ове три заповести, постаде невидљива. (сматраху да то беше Мајка Божија) Од тада дечко остаде у умилењу и испуњаваше оне три заповести. А војници, видећи га да тако живи, говораху му:»Чедо, то што чиниш није за оне који хоће да су у свету. Ако тако хоћеш, иди у манастир и тамо ћеш спасти душу своју». Али он ништа није знао о Богу, ни о манастиру, само је држао оне три заповести. И рече:»Водите ме куда знате, јер ја не знам где да идем». Тако га доведоше код аве Серида.
Посла дакле ава Серид блаженог Доротеја да испита младића. А овај ништа друго није знао да каже осим:»Желим да се спасем». Тад се он вратио и рекао ави:»Ако уопште планираш да га примиш, немој се ништа плашити, јер у њему нама ничег поквареног». Онда га ава замоли да га прими код себе да се спасе, јер није желео да младић буде са осталом братијом. Овај се од тога уклањао из побожности, говорећи:» То је изнад мога стања да примим на себе ма чије бреме и то није моја мера». «Зашто се ти секираш, ја носим и твоје и његово бреме». Онда Доротеј попусти.
Младић се звао Доситеј и помагао је ави Доротеју у болници. Када је дошло време обеда, рече му ава Доротеј:»Доситеје, једи до ситости, само ми кажи колико си појео». И он дође и рече му:» Поједох хлеб и по». Тада му ава рече:»Други пут поједи хлеб и четврт од другог хлеба, и ону другу четвртину преполови, пола поједи, а пола остави». И учини тако. И упита га:»Да ли си гладан, Доситеје?» Овај одговори:»Да, господине, мало сам гладан». Затим кроз мало дана опет га упита:»Како је, Доситеје, да ли још остајеш гладан?» Овај рече:»Не, твојим молитвама сам у реду». Онда му рече:»Одвој и другу половину четвртине». И учини он тако. И опет после мало дана рече му:» Како си сада, ниси ли гладан?» А он одговори:»Добро сам, господине». Овај му још мало смањи оброк. И тако, уз садејство Божије, мало по мало, смањио је на малу количину. Јер и у једењу постоји навика.
А беше младић веома успешан у сваком делу које је обављао. Служаше болесницима у болници и служење његово беше свакоме успокојавајуће, јер све рађаше чисто. А када би се десило да негодује на неког болесника и да му каже неку реч са гневом, он би остављао све, улазио у складиште и тамо плакао. Други помоћници у болници су одлазили да га утеше, али је он остајао неутешив. Тада су они одлазили и говорили ави Доротеју:»Учини љубав, господине, те иди да видиш шта је са оним братом, јер плаче, а не знамо зашто». И улазио је он и затицао га где седи и плаче, и говорио му је:» Шта је с тобом, Доситеје? Зашто плачеш?» Овај је одговарао:» Опрости, господине, јер се разгневих и зло рекох свом брату». А он му је говорио:»Да, Доситеје, ти се гневиш и не стидиш се говорећи зло брату свом. Зар не знаш да је он Христос и ти Христа жалостиш?» А он је обарао лице доле, ништа не говорећи. И кад би видео да је Доситеј довољно плакао, он му је затим говорио:» Бог да ти опрости. Устани и од сада поставимо почетак. Потрудимо се убудуће и Бог ће помоћи». Чувши то, он је одмах устајао и са радошћу трчао на своју службу, као да је уистину добио опроштај од самог Бога.
Болничари су тако схватили његов обичај, и кад би га видели где плаче, они су говорили:» Има нешто код Доситеја, он је нешто сагрешио». Тада би говорили блаженом Доситеју:»Господине, иди у складиште, имаш посла тамо». И кад би он улазио и налазио га где седи на земљи и плаче, он би схватио да је рекао ружну реч и говорио му је:» Шта је, Доситеје? Јеси ли опет Христа ожалостио? Јеси ли се опет разгневио? Зар се не стидиш? Што се већ не поправљаш?» А он је настављао да дуго плаче. И када би опет видео да се довољно наплакао, он му је говорио:» Устани, Бог нека ти опрости! Опет постави почетак и исправи се најзад». И он би одмах с вером одбацио своју тугу и одлазио на своје дело.
А болесницима је врло добро спремао постеље. Толико је био отворен и ревностан у исповедању својих помисли, да је много пута, када би лепо наместио постеље, а блажени Доротеј туда пролазио, он говорио овоме:» Господине, господине, помисао ми каже да добро спремам постеље!» А он му је одговарао:»Наравно, ето си постао добар слуга и добар собар, али да ли си добар монах?» Ава Доротеј му никада није допуштао да има пристрашће према некој ствари. А блажени Доситеј је све примао са радошћу и вером и у свему га је слушао. И кад му је требало одело, он му је давао да сам шије. И он га је шио веома успешно и вешто. И кад би га довршио, ава Доротеј би му рекао:»Иди и дај га том и том брату или болеснику». И он би одлазио и радо га давао. И опет би сашио друго одело, а ава би му опет рекао да га да другом. И он је одмах давао, не жалостећи се нити говорећи са негодовањем:» Са колико труда саших и уредих одело, а он га узима од мене, и даје другом». Напротив, он је свако добро о коме би чуо творио са готовошћу.
Једном је неко донео врло леп нож. Доситеј га узе и однесе га ави Доротеју, говорећи:» Неки брат је донео овај нож и ја сам га узео да га, ако заповедиш, имамо за болницу, јер добро сече суварке». А онај блажени није никада набављао за болницу лепе предмете, него оне који су били корисни за услугу. И рече му ава:» Донеси да видим да ли је добар». Доситеј му пружи нож говорећи:»Да, господине, добар је за суварке». И он виде да је нож уистину добар за ту ствар. Али пошто није желео да он има пристрашће према било ком предмету, није хтео да га задржи. «Доситеје, то ли ти се свиђа? Хоћеш да будеш роб овом ножу а не Богу? Зар се не стидиш тога?» Слушајући то, Доситеј обори главу ћутећи. И пошто га довољно укори, рече му ава:» Иди, остави га и не дотичи га се». И у тој мери он испуни то да га се не дотиче,да га није чак узимао ни да га дода неком. Други су се њим служили, он никад. И никад се није питао зашто они смеју, а он не, него је све чинио са радошћу.
Тако је провео он кратко време свог пребивања у манастиру, јер проживе пет година, и тако је окончао у послушању, ни у једној ствари не учинивши по својој вољи, нити шта учинивши из пристрашћа. А кад се разболе и стаде да избацује крв, јер умре од сушице, неко му рече да ровита јаја користе онима који избацују крв. Знао је за то и блажени Доротеј, који га је радо неговао, али му то не дође на ум због презаузетости. А Доситеј му се обрати:» Рекао бих једну ствар за коју сам чуо да ми може бити корисна, али не желим да ми је даш пошто ће ми сметати помисао». «Реци ми шта је то, Доситеје». Он му одговори:» Дај ми реч да ми нећеш то дати, јер би ми, као што рекох, сметала помисао». «Добро, учинићу као што желиш». Тада му он рече:»Чух од неких људи да су добра ровита јаја за оне који избацују крв, али, Господа ради, ако заповедиш, пошто се ниси сам сетио да ми то даш, онда ми ни сад немој давати због помисли моје». «Добро, чедо, ако тако желиш». Ето, и у таквој болести он се борио против своје воље.
А имађаше он свагдашње сећање на Бога. Јер ава Доротеј му је предао да говори:»Господе Исусе Христе, помилуј ме», и још «Сине Божији, помози ми». И он је стално држао ту молитву. А кад је ослабио, рече му ава Доротеј:» Доситеје, брини се за молитву, пази да је не изгубиш». Он му одговори:»Добро, господине, моли се за мене». А кад му постаде још теже, опет га упита ава:» Доситеје, како молитва? Још ли траје?» Он му одговори:»Да, господине, молитвама твојим». Затим му постаде још теже, тако да су га носили у чаршаву, а ава га упита како молитва. «Опрости, господине, нисам више у стању да је држим». Онда му он рече:»Остави онда молитву, само се опомињи Бога и сматрај као да је он пред тобом.
Доситеј је био веома исцрпљен и поручи великом старцу:» Отпусти ме, јер не могу више». А овај му рече:»Потрпи чедо, јер је близу милост Божија». После неколико дана Доситеј поново поручи старцу да нема више снаге.Тада му старац одговори:»Иди с миром, предстани Светој Тројици и моли се за нас».
А кад братија чу за такав старчев одговор, стадоше негодовати и говорити:» Шта је то у ствари он учинио и какво је његово дело, те је заслужио такву поруку?» Јер уистину нису га видели да једе сваки други дан, као што су неки радили, или да бди пре бдења, него ни на само бдење није устајао од почетка; нити су га видели да се посебно подвизавао, него су га, напротив, повремено виђали да једе по мало супе од болесника. И још је провео у манстиру само пет година. Нису знали за његово дело – послушање у свему и да никада није учинио нешто по својој вољи. Чак и кад бу му Доротеј рекао нешто подругљиво, он би одмах трчао и извршавао то без поговора. На пример, једном дође он да пита аву Доротеја за нешто из Светог Писма што није разумео, а овај, пошто није желео да се он још бави тиме, него да се огради смирењем, рече да не зна. Тако и други пут. Трећи пут му рече да иде да пита игумана, а игуману каже да ако дође Доситеј да га пита нешто из Светог Писма, да га ошамари. Доситеј оде игуману с питањем, а овај га стаде бити говорећи:» Зашто ниси миран кад ништа не знаш? Усуђујеш се да о томе питаш, а не бринеш се за нечистоту своју». И отпусти га ударивши му два шамара. Он се врати Доротеју и показа му образе румене од шамара, и рече:» Добио сам одговор, и то врло снажан». И није се жалио што га је Доротеј слао игуману да га бије. А кад је исповедао неку помисао и чуо поуку, тако је се чврсто држао, да никад није два пута исповедао исту помисао.
Не знајући, као што рекосмо, за ово дивно дело, неки су узнегодовали због стрчевог отпуста. А кад је Бог хтео да објави славу коју му је уготовио за ово свето послушање, и о дару спасавања душа који је има Доротеј, тада још ученик, учини ово: пожеле неки од великих стараца, који беше отишао да обиђе неке од странаца који су тамо боравили, да види свете који су се упокојили у том општежићу, и он се помоли Богу да му то открије. И виде их како стоје као у хору, а међу њима неког младића где стоји, па рече:» Ко је онај младић кога видех са оцима?» И када описа како изгледа, познаше сви да то беше Доситеј. И прославише Бога дивећи се како се он од онаквог живота и онаквог првобитног понашања, за кратко време удостојио достићи у такву меру, ради држања себе у послушности и ради одсецања своје воље.