.....- О
манастиру
.....- Фотографије
.....- Спот
АВА ДОРОТЕЈ
О ЛАЖИ
Хоћу да вам поменем мало и о лажи. Јер, видим да се трудите много око уздржавања свог језика, од чега се лако застрањује у многоме. Јер вдите, братијо моја, у свакој ствари, као што увек говорим, постоји навика у добру и у злу. И потребна је велика трезвеност како не бисмо били покрадени од лажи. Ниједан лажљивац се не сједињује са Богом јер лаж је страна Богу. Писано је наиме: «Лаж је од лукавог». И опет: (ђаво) је лажа и отац лажи (Јн.8,44). Ето, ђаво се назива оцем лажи, а Бог је истина. Он сам говори: Ја сам пут, истина и живот (Јн.14,16). Видите ли, дакле, од Кога се одвајамо и коме се путем лажи прилепљујемо? Очигледно је да се приближавамо зломе. И тако, ако желимо да се уистину спасемо, тад треба са свом силом и сваким усрђем да љубимо истину и да се чувамо од сваке лажи, како нас она не би одвојила од истине и од живота.
Постоје три различите лажи. Постоји лажљивац у мислима, постоји лажљивац речима и постоји онај који лаже самим животом. Лаже мислима онај који прима подозрења(сумње у друге). Ако такав види неког ко разговара са братом својим, он га подозрева и говори: «Он о мени прича». И ако прекину разговор, опет сумња да су због њега прекинули. Ако неко каже реч, он подозрева да је то речено ради његовог огорчења, и тако чини у свакој ствари говорећи: «То је због мене учинио, то је због мене рекао, ради тога је то учинио». Тај је лажљивац у мислима. Никада не говори по истини, него увек по сумњичењу. Отуда онда знатижеља, оговарања, прислушкивања, сукоби, осуђивања.
Дешава се да неко подозрева неку ствар и то се уистину деси, и онда, наводно хотећи тиме да исправља себе, увек бива знатижељан мислећи: «Ако неко против мене говори, онда ја видим какво је моје сагрешење за које ме клевеће, те могу да се исправим.» Овде је најпре и сам почетак од злог, јер је од лажи започео. Не знајући добро ствар, он је подозревао то што не зна. Како пак може зло дрво добре плодове рађати? Ако заиста жели да се поправи, тада, кад му брат каже «не чини то» или «зашто си то учинио?», нека се не смућује, него нека му направи поклон и захвали. Тако ће се он поправити. И када види Бог да је код њега таква намера, то га никада неће оставити у прелести, него ће му послати некога ко ће му користити за исправку самог себе. А рећи: «Ја верујем својим подозрењима ради самоисправљања» и онда прислушкивати и бити знатижељан, јесте оправдавање од ђавола који увек хоће да плете замке.
Некада, док сам још био у општежићу, био сам у таквом искушењу да сам мислио да се из покрета човека може схватити његово духовно стање. Десила се оваква ствар. Једном, док сам стајао, прошла је поред мене жена са ведром воде и не знам како сам се завео, но, погледао сам у њене очи. И одмах ми се наметнула помисао да је она блудница. Тек што ми се наметнула ова помисао, ја сам се огорчио и изнео сам старцу, ави Јовану: «Владико, ако некад видим, иако то не желим, нечије кретање и помисао ми намеће да закључујем о његовом стању, шта треба да радим?» Старац је рекао: Шта дакле? Зар не бива да неко има и природни недостатак и да га кроз борбу исправља? Из тога се не може схватити његово стање. Никада не веруј својим подозрењима јер крив лењир и оно што је право чини кривим. Подозрења су лаж и штетна су.» Од тада, ако би ми помисао говорила о сунцу да је сунце и о тами да је тама, ја нисам веровао. Јер, ништа није теже од подозрења! Ако се она устале код нас, постају толико штетна, да почињу да нас уверавају и намећу мисао да ми јасно видимо ствари које нити постоје нити су постојале.
И казаћу вам о томе чудну ствар коју сам пратио док сам још био у општежићу. Имали смо једног брата коме је ова страст много сметала и који је толико значаја придавао подозрењима, да је био уверен за свако своје подозрење да је у свему онако како му то оцртава његова помисао, и никако другачије. Зло је временом напредовало. Демони су га ухватили у прелест толико, да му се једном, кад је ушао у врт да промотри, а он је увек посматрао и прислушкивао, учинило да види брата како краде смокве и једе. А био је петак и још није настао други час. И тако, уверивши себе да је уистину видео ту ствар, он се сакрио и изашао ћутећи. И у врме сабрања опет је посматрао да види шта ће пред Свету Прочест да учини брат који је укарао и јео смокве. И кад га је видео да пере руке како би ушао и причестио се, потрчао је и рекао ави: «Види, господине, оног брата који улази да се причести Светим Тајнама; заповеди да му их не дају јер ја сам видео јутрос да краде смокве у врту и једе». У међувремену је онај брат са великим умилењем ушао у свети принос(олтар), а био је од побожнијих. Икада га је видео ава, позвао га је пре него што је приступио свештенику који је предавао Свету Причест, узео га је на страну и рекао: «Кажи ми, брате, шта си данас радио.» Он се изненадио и рекао: «где, владико?» Ава је одговорио: «У врту у који си јутрос ушао.» Зачуђени брат је одговорио: «Владико, ја данас нисам ни видео врт, нити сам био у општежићу јутрос, него тек шта сам дошао са пута. Јер, одмах после отпуста на бденију економ ме послао напоље ради набавке.»А место набавке о којој је говорио било је миљама далеко и тек је у време сабрања брат стигао. Ава је послао по економа и упитао га: «Где си послао овог брата?» Економ је одговорио оно што и брат, то јест да га је послао у село. Ава рече: «А зашто га ниси довео да узме благослов?» Овај направи поклон и рече: «Опрости, господине, ти си се одмарао после бденија и зато га нисам послао да узме благослов». Уверивши се, ава је брата са молитвом отпустио да оде и да се причести. А брата који је имао подозрење је позвао и, давши му епитимију, одлучио га од Свете Причести. И не само то, него је после сабрања позвао сву братију и са сузама им објаснио шта се десило, разобличивши брата пред свима. А учинио је то са тројаком намером: да посрами ђавола који сеје подозрења, да се брату опрости грех због овог бешчашћа и да унапред добије помоћ од Бога, и да утврди братију у томе да никад не трпе своја подозрења. И пошто је тиме много поучио и нас и брата, рекао је да ништа није штетније од подозрења и то је доказивао примером који се десио.
И друге такве ствари у разним приликама рекли су оци, упозоравајући нас на штету од подозрења. Зато се постарајмо, братијо, свим својим силама да никад не верујемо сопственим подозрењима. Ништа тако не удаљава човека од гледања својих грехова. Она га чине да је увек знатижељан за оно што не припада њему. А од тога не произилази ништа добро, него само безбројна смућења, безбројне секирације, и од тога човек никада не успева да стекне страх Божији. И ако се у нас и сеју подозрења услед наше рђавости, онда их одмах преобраћајмо у добре мисли и оне нам неће штетити. Јер, подозрења су зла и никад не остављају душу на миру. То је, дакле, лаж у мислима.
Речју лаже онај који, олењивши се да устане на бденије, не говори «опрости ми јер сам био лењ да устанем», него говори «имао сам ватру, несвестицу, и нисам био у могућности да устанем, био сам слаб», и говори десет лажних речи уместо да учуни поклон, покаје се и смири се. И ако га неко укори за ту ствар, он наставља да врда речима и да их подешава, како не би претрпео прекор. Исто тако, ако се деси да он има нешто против брата, он не престаје да себе оправдава и говори «али, ти си то рекао, ти си то учинио, нисам ја...», све само да се не би смирио. Опет, ако жели неку ствар, он не допушта себи да каже «ја желим то», него наставља да околиши својим речима и говори «патим од тога и то ми је неопходно» или «заповеђено је да ми се то да» и говори толико лажи све док не испуни своју жељу.
Сваки грех настаје или због сластољубља, или због среброљубља, или због славољубља. Исто тако лаж настаје због ово троје. Неко лаже или због тога да себе не би укорео и смирио се, или да задовољи своју жељу, или да стекне нешто. И не престаје да се врте тамо и вамо, обмањујући речима, све док не испуни свој циљ. Таквом човеку се никад не верује, него ако и истину каже, нико му не може веровати, јер се сумња и у оно истинито што каже.
Но бива и таква принудна ствар да ако се не сакрије нешто мало, онда долази до великог смућења и огорчења. Када дође до таквих околности и кад неко буде принуђен тиме, то нека измени реч, да не би настало, као што рекох, веће смућење и жалост и опасност. Као што је рекао ава Алоније ави Агатону: «Два човека су учинили убиство пред тобом, и један од њих је побегао у твоју келију. И начелник га тражи и пита те – пред тобом је учињено убиство? И сад ако не би учинио икономију, то би ти предао човека на смрт».
Ка да се деси, дакле, таква велика неопходност , не треба бити безбрижан него се кајати и плакати пред Богом, сматрајући то тренутком искушења, и то опет не чинити често, него једанпут између многих случајева. Као што средства за чишћење кад се често узимају почињу да шкоде, а користе ако се узимају једном годишње у великој нужди, тако је потребно користити се и овом ствари. Ако, дакле, захтева нужда да измениш реч, измени је, у једном од многих случајева, кад се види велика неопходност. И чини то са страхом и трепетом, износећи пред Бога своју намеру и своју невољу. И тада ће се опростити. Тако смо видели ко је лажов у мислима, ако у речима. Хоћемо да кажемо и ко је онај који лаже својим животом.
Лаже својим животом онај који се, будући развратник, претвара да је уздржљив, или будући користољубив, говори о милостињи и хвали саосећајност, или будући горд, диви се смирењу. И не диви се он зато што би хтео да похвали врлину. Јер, да је говорио са том намером, прво би са смирењем исповедио своју слабост говорећи: «Тешко мени окајаноме који сам се испразнио од сваког добра.» После исповедања своје слабости он би могао да се диви и да хвали сваку врлину. Нити он преузноси врлину јер има намеру да неког не саблазни својим пороком, јер би тада размишљао овако: «Ја сам окајан и страстан, и зашто другог да саблажњавам својим пороком? Зашто да штетим и другој души и да наваљујем себи и тај терет?» И тада би се, премда сам грешећи, ипак дотакао и добра. Јер оптуживати себе је смиреност, а штедети ближњег је саосећање. Али овај се не диви врлини ради овог што објасних, него или ради скривања своје рђавости користи име врлине и говори о њој као да је он такав, или да би штетио и повредио неког. И ниједно зло, ниједна јерес, ни сам ђаво не могу да преваре неког ако не узму лик врлине, као што и апостол говори да се и сам ђаво претвара у анђела светлости (2Кор.11,14). Онда није за чуђење ако се и његове слуге претварју да су слуге праведности. Тако и лажљивац, или бојећи се стида од смирења, или, као што рекох, желећи да превари и повреди неког, говори о врлинама и хвали их и диви им се, као онај који их сам извршава и као онај који је искусан у њима. То је лажљивац својим животом и то није једноставан човек, него је дволичан. Један изнутра, а други споља. Двострук је и сраман његов живот.
Ето, рекли смо о лажи да је од злог. Рекли смо и о истини да је истина Бог. Бежимо, дакле, братијо, од лажи, да бисмо избегли удео злог, и подвизавајмо се да стекнемо врлину, да бисмо се сјединили са Рекавшим: «Ја сам истина» (Јн.14,6). Нека би нас Бог удостојио своје истине.
Њему нека је слава и сила у све векове. Амин